На прво путовање Феђа Коњухов је кренуо с петнаест година – препловио је Азовско море чамцем на весла.

С педесет година Фјодор Филипович је оборио још један у низу својих светских рекорда: савладао је Атлантски океан лађом за 46 дана и 4 сата. Аутономно, односно, сам. Из чамца су га изнели на рукама: атрофирали су му мишићи ногу.
Пре и после су била четири званична путовања око света (по рачуници Коњухова – шест). Три путовања на Северни пол. А такође походи на Јужни пол, на релативно неприступачан пол у Северном Леденом океану, Еверест и рт Хорн („пол јахташа“). Награда УНЕСКО „За поштену игру“.
У децембру је Фјодор Коњухов напунио шездесет година. О томе како је обележио јубилеј и чиме руски пензионер планира да се бави у будућности – говори с дописником Strana.Ru.

- Да не бих славио рођендан у Москви (бука, гужва – не би ми дали ништа да урадим!) отишао сам у Етиопију. Ми, мој друг Семјон Дејак, алпиниста из Краснојарска и ја, одлучили смо да се попнемо на девет највиших врхова Етиопије. Тако да сам славио у планини. Истина, кад сам се вратио кући – одмах је почела свечана трпеза. Сви су ме чекали. И сад мислим: зашто сам отпутовао?… Истина, сутрадан смо кренули на Урал, на језеро Тургојак, на освећење изградње капеле. Тамо ће на лето бити одржана регата за Куп Фјодора Коњухова. Поклонићемо Уралцима тридесет малих јахти – „Оптимиста“, укупно пет хиљада рубаља, како би се деца на Уралу такође бавила једрењем.

- Ви сте сад званично пензионер?
- Тачно. Бесплатно ћу се возити метроом!… Али треба прикупити нека документа, чак не знам која… Код мене је као увек – немам времена. Радим на многим местима: тринаест година у Савременој академији друштвених наука, шеф сам Лабораторије за образовање на даљину у екстремним условима. Осим тога, декан сам факултета Поморске академије, члан Савеза уметника, члан Савеза писаца, мајстор спорта. И негде треба да вадим те потврде, уопште не знам где. Али, са временом ћу прикупити. Замолићу некога да их прикупи.

- А кад сте последњи пут били код лекара? На пример, кад сте радили флуорографију?
- Не, па ни не желим да контролишем здравље. Нисам један од оних људи који се превишу брину за своје здравље. Дешава се да ме приморају околности. Ето, на пролеће ћу да летим на Еверест – ићи ћу на комисију. На Еверест се може пети само до 60 година, а после Кинези траже потврду.

- На пролеће на Еверест, а онда псећим запрегама од Северног пола преко Гренланда, четири хиљаде километара…
- Експедиције су ми планиране до 2020. године. Али, док сам се раније спремао физички, сад се више спремам духовно. Ја сам сад свештеник, рукоположен сам пре две године. А шта је речено у Светом Писму? Рећи ћу својим речима: ако се налазиш овде телом, а не налазиш се ту духом, онда је то бескорисно. Пре него што се попнем на Еверест треба да прођем тај пут духовно. А затим ћу припремити своје физичко тело.

- А како ваше физичко тело подноси тешкоће, хладноћу на минус педесет?

- Па како? Као и сви у поларним експедицијама: смрзавамо се. Освајач пола воли да седи поред камина. А хладноћу сви лоше подносе. Исто као и бол. И страх. Још нисам срео човека који лако подноси хладноћу. Просто, један човек одмах почиње да пекмези. А други може да трпи и да се бори. За онога ко осваја пол најважније је трпљење. Ево, рецимо бол: кад си сам у океану и одједном те нешто јако заболи! Али свеједно, немаш коме да се жалиш.

- Реците нам, зар уопште не волите комфор, и зар вам је боље у самоћи?
- Волим људе. Једна од Христових заповести је: воли ближњег свог као што себе волиш. Нема тога да сам с неким у сукобу (истина, неки кажу да је то зато што сам сам). Немам с ким да се свађам, немам шта да делим. Знате, кад сам у Москви… Уђем тако у метро (волим да се возим метроом), а тамо је Народ. Лица. Волим да гледам лица. Метроом се возе обични људи. А понекад човек дође код неких шефова – а лица нема!…
Ја сам једноставан човек, реалан. Од детињства сам знао шта хоћу да постанем, с осам година. Знао сам да ћу отићи на Северни пол. Мој деда је служио са Седовом и деда ми је говорио: треба да дођеш до Северног пола. Седов није дошао, а ти треба да дођеш. Ишао сам у школу и знао сам да ми је математика потребна (зато што тада није било GPS). Школовао сам се у Одеској поморској школи за навигатора. У Лењинградској поларној школи, за механичара. Крајем 60-их година – похађао сам средњу богословску школу. Богословски факултет нисам завршио (то је високошколска установа) – имам богословску школу (то је као средња школа). Тада сам мислио да ћу с 50 година постати свештеник, па кад будем већ стар. Тако се и догодило, само што сам погрешио време – свештеник сам постао с 58. У Москви сам саградио храм Николаја Чудотворца, молим се за путнике. Кад моји пријатељи одлазе на планине, на океан – знају да се отац Фјодор моли за њих.

- Ваш најмлађи син Коља има шест година. Чиме се баве старија деца?
- Мој најстарији, Оскар је извршни директор Федерације једриличарства у Русији. А кћерка је удата у Америку. Питам је: Тањице, да ли ти недостаје Русија? Она каже: недостаје ми, али волим Џејсона! А не могу да га доведем у Русију – пропашће овде…

- Да ли помажете сину у каријери? Или он вама?
- Па ја чак ни не свраћам у Федерацију једриличарства! Не знам где је Оскарова канцеларија. Да га не компромитујем. То није потребно, разумете? Не треба. А ја ћу увек наћи новац за експедицију.

- За такве експедиције у које ви идете потребан је озбиљан новац. Потребни су спонзори. Шта њих занима на вашим путовањима? Јер, ви не идете са заставом Лукојла на највиши врх на свету?
- Нажалост. А хтео бих са заставом Лукојла! Али засад они то неће. Тешко је повезати се с њима, засад нисмо контактирали. Спонзоре, наравно, занимају спортски рекорди. Док се у време Совјетског Савеза новац давао за науку, сад се даје за спорт.

- Новац Федерације?

- Не, не! Никад нисам узимао новац од Федерације. Знате зашто? Новац од Федерације је врло мали. И знате колико човек времена треба да изгуби? Колико треба да чека, колико папира да извади, да направи буџет… Сад је Географско друштво обновило рад; чуо сам да дају грантове  милион, два милиона. Неки ми кажу: Феђа, поднеси молбу! А ја размишљам: зашто? Нека ове грантове добију млади.

- Односно, финансије за вас нису проблеми?
- За мене сад новац уопште није проблем. Проблем је време. Време се убрзало. Експедиције су једна за другом – а желео бих да сликам, ја сам још и сликар. Или, ето, писао сам дисертацију о Миклухо-Маклају. Све је то занимљиво, али је за све потребно време. Осим тога… Кад сам на јахти тачно знам шта да радим. Или, овог пролећа сам ишао по Африци 1.200 километара камилама. Најврелија пустиња, плус 58. Ишао сам дуж Сомалије, било је шеснаест људи, а само ја сам био белац. Имали смо оружје, аутомате (тамо су разбојничка племена, али су се према мени односили нормално). Знам како да запрегнем и распрегнем камиле, како да их храним, како да се договарам с мештанима. Како да спремам храну, како да не болујем. Тамо сам свој на своме.
Да. Тамо сам на свом месту. И сваки пут кад се вратим – трудим се да што пре одем, да што пре одем… Иако ми недостају Коља и Иришка – жена. Али увек видим да сам ту као вишак. Сви иду некуда, сви су заузети. А ја сам овде сувишан.

Јелена Фомина
29. јануар 2012.

Извор: Rusija.rs