Преводи Свете Литургије оца Јустина Поповића (други део)

Не ула­зе­ћи ово­га пу­та у пи­та­ње ста­ри­не ли­тур­гиј­ског ге­ста по­ди­за­ња Да­ро­ва пред во­зглас Мо­ли­тве Анам­не­зе – Тво­је од тво­јих Те­би при­но­се­ћи ра­ди свих и за све, кон­ста­ту­је­мо да је отац Ју­стин пра­вил­но ре­шио не­до­у­ми­цу ко тре­ба да по­ди­же исте. Он пи­ше да ли­тург – све­ште­ник (а не ђа­кон!) уз­ди­же Да­ро­ве: „… укр­шта ру­ке сво­је ста­вља­ју­ћи де­сну из­над ле­ве, и де­сном узи­ма све­ти ди­скос а ле­вом све­ти пу­тир, по­ди­же их чи­не­ћи знак кр­ста са ве­ли­ком па­жњом…“ На овај на­чин ја­сно се по­ка­зу­је да ли­тур­гиј­ска функ­ци­ја ђа­ко­на не укљу­чу­је ди­рект­ни, не­по­сред­ни при­нос Бо­гу не­го са­мо пре­нос = при­нос да­ро­ва од на­ро­да ка ви­шем све­штен­ству.

У овом пре­во­ду отац Ју­стин је Тро­пар Тре­ћег ча­са ста­вио у за­гра­де те га, са­мим тим, учи­нио ли­тур­гиј­ски оп­ци­о­ним. О то­ме је оп­шир­но пи­сао у тек­сту по­го­во­ра:

Преводи Свете Литургије оца Јустина Поповића (први део)

Ко не разуме Литургију не може разумети Православље. о. Јустин Поповић

У богословском опусу архимандрита др Јустина Поповића велико, и по обиму и по значају, место заузимају његови преводи. Превођење Светих Литургија је, опет ваља знати, само један аспект преводилачког подвига оца Јустина. Подсетимо – он је преводио и Свето Писмо, дела Светих Отаца, Житија Светих, Свете Тајне и молитвословља, Службе, Акатисте, Каноне и Молитве.

Теологија Литургије је на више места и различитим поводима излагана и образлагана у целокупном богословском делу оца Јустина Поповића. Она није, послужимо се овим, већ, општим местом у опису његове теологије, једна од богословских тема ћелијског архимандрита – она је само срце и суштина свеукупне његове теолошке мисли.

Епископ пожаревачко-браничевски Игнатије: Онтологија и етика у светлу христологије светог Максима – други део

БУДУЋЕ ЦАРСТВО БОЖИЈЕ КАО ОБРАЗАЦ ХРИШЋАНСКОГ ЖИВОТА

У односу на будуће Царство Божије, које очекујемо да се догоди са другим Христовим доласком и васкрсењем мртвих, потребно је променити начин постојања и сјединити се са Христом. То се може постићи најпре новим рођењем, другачијим од природног. То ново рођење за живот вечни јесте Крштење. Крштење је, по учењу Св. Отаца, ново рођење у односу на физичко, природно рођење.

Епископ пожаревачко-браничевски Игнатије: Онтологија и етика у светлу христологије светог Максима – први део

Проблем разликовања онтологије и етике, којим се бавимо у овој студији, од суштинског је значаја за живот Цркве. У животу ране Цркве био је доминантан онтолошки проблем, док етичке вредности које данас познајемо скоро да уопште нису занимале прве хришћане (уп. Фил. 4, 8-9). Током векова ситуација се драстично променила. Данас је етика и етичко виђење света заменило онтологију, што је имало за последицу промену начина живота уопште, а црквеног посебно. Зато се Црква данас налази на прекретници да бира за своју суштину онтологију или етику. У овој скромној студији покушаћемо да укажемо на све последице по живот Цркве, а и по живот уопште, које произлазе из недовољног указивања на апсолутну важност онтологије у односу на етику.

Александар Шмеман – Евхаристијско богословље

У издању Богословског друштва Отачник објављен је зборник текстова протојереја Александра Шмемана насловљен Евхаристијско богословље.

 

ПРЕД­ГО­ВОР

Уко­ли­ко по­сто­ји лич­ност, чи­је је це­ло­куп­но бо­го­слов­ско ства­ра­ла­штво и чи­тав жи­вот обе­ле­жен Ев­ха­ри­сти­јом Цр­кве, он­да то за­си­гур­но је­сте бла­же­ни отац Алек­сан­дар Шме­ман. Упра­во из тог раз­ло­га, на­слов збор­ни­ка Ев­ха­ри­стиј­ско бо­го­сло­вље, ко­ји по­ти­че од при­ре­ђи­ва­ча, на нај­бо­љи на­чин из­ра­жа­ва цен­трал­ну ми­сао ко­ју ов­де са­ку­пље­ни члан­ци и сту­ди­је екс­пли­цит­но из­ра­жа­ва­ју: Ев­ха­ри­сти­ја је­сте цен­тар, сми­сао и са­мо би­ће жи­во­та Цр­кве, хри­шћа­на и жи­во­та це­ло­куп­ног ство­ре­ног све­та.

Није карактеристично за Православље да верници праве спискове својих грехова

Представници највише јерархије Руске Православне Цркве изразили су сумњу у то што верници праве спискове грехова и потврдили су да то није карактеристично за православно предање. “Православље има духовни, богослосвки и пастирски став према греху што не подразумева било какву стриктну и одређену регулативу и уредбе. Да ли су спискови заиста потребни?” Ово је изјава оца Игора Вижанова, секретара Одељења за спољне послове Руске Православне Цркве.

Овом изјавом отац Игор је реаговао на новообјављени (2008. год.) ватикански списак традиционалних смртних грехова, који су допуњени са још седам нових сагрешења која су у вези са епохом глобализације: генетска модификација, експерименти на људима, уништење природне средине, друштвена неправда, осиромашење других (својих ближњих), наношење повреда и дрога.

Свети Григорије Палама и Срби

У Србији четрнаестога столећа постојали су сви предуслови за превођење списа богослова какав је био Григорије Палама. Тада је црквени живот у Србији био обликован утицајима који су долазили са исихастима преплављене Свете Горе. Иначе, и пре четрнестога века значајнији српски књижевници и богослови били су происихастички оријентисани.

Почетком седамдесетих година прошлога века, када је истраживање православне исихастичке баштине било у експанзији, истакнути византолог сер Димитрије Оболенски (исхитрено) је изнео тезу да је аскетска мистика коју је покренуо византијски исихазам друге половине четрнаестога века „веома површно“ продрла у српске земље. Поменути став се повремено појављивао, и то као по правилу, код идеолошки острашћених (анти-исихастичких) научника.