Спомен светих 318 отаца Првог васељенског сабора

Спомен и похвала Светим Оцима Првог Васељенског Сабора врши се у недељу пред Педесетницу, пред Духове, или у седму недељу по Васкрсу, која се зато и назива: Недеља Светих Отаца. Њихов се спомен врши сада у мају зато што је свети Први Васељенски Сабор држан месеца маја.

Овај свети Сабор би одржан у граду Никеји, у области Витинији у Малој Азији, 325. године у време светог цара Константина Великог (305-337. год.). Овај Сабор беше сазван да отклони забуну, коју својим кривим учењем створио беше Арије, свештеник александријски. Он је, наиме, распростирао учење као да Господ Христос, Син Божји, није прави Бог, него да је у времену створен од Бога, те према томе није превечни Син Божји, раван по суштини и бићу Богу Оцу. Због оваквог Аријевог учења њега је најпре осудио његов епископ, Свети Александар Александријски (и то два пута: 319. и 323. године на саборима у Александрији), али то Арије није послушао, него је чак покренуо неке своје пријатеље и једномишљенике епископе да поведу борбу против Светог Александра и Православља које је он заступао.

Свети Григорије Палама – Беседа на Вазнесење Господа и Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа

1. Јудејци су по Закону празновали Пасху, односно прелазак из Египта у Палестину. Ми празнујемо еванђелску Пасху, тј. прелазак наше природе у Христу из смрти у живот, из пропадљивости унепротадљивост. Која би реч могла да изрази различитост у узвишености између онога што је старим законодавством било установљено као светиња и повода за наше празнике? Људска реч, наравно, не може да изрази такво превасходство и стога је сада уипостазирана Премудрост највишег Оца, превечни и надсуштаствени Логос Божији Који се човекољубиво сјединио са нама и настанио код нас, делима показао повод за празник и јасно означио висину тог превасходства.

Кириловско-методијевска традиција и наше време

Часни оци, поштовани господине градоначелниче, драги гости, поштоване колеге професори, драги ученици, радујем се што данас, када празнујемо Силазак Светога Духа на апостоле и када се молитвено сећамо наших покровитеља, свете браће Кирила и Методија, имам част да Вашој пажњи и Вашој љубави понудим нека размишљања на која овај јубилеј побуђује. Част је тиме већа што то могу да урадим у овоме здању које је верни изданак кириловско-методијевске просвете, не само по имену већ и по Духу који од давнина надахњује апостоле и равноапостолне , свештенике и духовнике, пастире и учитеље, и који нас увек изнова учи да просветитељ може бити само онај ко је истински светитељ.
То што се ове године свете браће Кирила и Методија сећамо на Други дан Духова савршено је природно.

Недеља слепог

Спори се простота вере са лукавим неверјем (Јн. 9). Пришавши слепцу који је прогледао, вера је просветила и његове умне очи, те је он јасно угледао истину. Гледајте како је код њега све логично. Питају га: „Шта ти кажеш о ономе који ти је дао вид?“ „Пророк је“, одговорио је он, „тј. посланик Божији, испуњен чудотворном силом“. Непротивречан и исправан закључак. Међутим, књишка образованост неће да види ту исправност и xоће да се уклони од њених последица. Пошто јој то није успело, она се обраћа некњишкој простоти својим предлогом: Подај славу Богу. Ми знамо да је онај човек грешан.

Разговор Христа са Самарјанком

Четири недеље после Васкрса у свим црквама се чита она глава из Јеванђеља по Јовану где се говори о необичном разговору који је Христос водио са женом Самарјанком. Христос је – како каже Јеванђеље – застао да се одмори на бунару у близина града Сихара. Његови ученици су отишли до града да купе нешто хране. И, гле, на бунар долази жена Самарјанка да захвати воде. Христосјој каже: „Дај ми да пијем“. Почиње разговор током кога жена пита Христа: „Оци наши клањаху се Богу на гори овој, а ви кажете да је у Јерусалиму место где се треба клањати Богу“(Јн.4,20).

То питање се односило на вишевековни спор између Јевреја и Самарјана који су отпали од правоверног јеврејства. Средиште праве вере је за старе Јевреје био град Јерусалим, а за Самарјане извесна гора у Самарији. Тај спор се, сасвим очигледно, тицао спољашњих и ритуалних религијских правила. Христос одговара жени: „Долази час, и већ је ту, када ће се истински богомољци клањати Оцу у духу и истини, јер Отац тражи да такви буду они који му се клањају.“.

Преподобни Јустин Ћелијски: Беседа на светог великомученика Георгија

Христос воскресе! Ваистину воскресе!

Младић побеђује суровог цара Диоклецијана, свемоћног цара. Чиме га побеђује? Не оружјем, него мучеништвом. Он је својим мучеништвом показао и доказао да је Христос заиста васкрсао и да је заиста Вечна Истина у Њему, Вечна Правда у Њему, Вечна Љубав у Њему. Цар је гонио све хришћане. Свети Георгије је тражио Сенат римски и пред њим бранио ту страшну истину. Свети Георгије је био војник, војвода. Двадесетих година је био, и одликовао се својим јунаштвом. Зато га је цар наградио тако младог тим чином. Није био у сагласности са Сенатом, и рекао: Ти гониш невине људе, гониш истину!

Прича o раслабљеном

На трећу недељу после Васкрса у цркви се чита одељак из Јеванђеља по Јовану у коме се говори о томе како је Христос исцелио раслабљенога.

Јеванђелист Јован пише:

„Потом беше празник јудејски, и изиђе Исус у Јерусалим. А у Јерусалиму код Овчијих врата постоји бања која се на јеврејском зове Витезда, и има пет тремова. У њима лежаше велико мноштво болесника, слепих, хромих, сухих, који чекаху да се вода заталаса. Јер анђео Господњи повремено силажаше и узбуркаваше воду; и који би први ушао пошто се узбурка вода, оздравио би, ма од какве болести боловао. А онде беше неки човек који тридесет и осам година беше болестан. Кад Исус виде овога где лежи, и разуме да је већ много година болестан, рече му: Хоћеш ли да будеш здрав? Одговори му болесник: Да, Господе, немам човека да ме спусти у бању када се узбурка вода; а док ја дођем, други сиђе пре мене. Рече му Исус. Устани, узми одар свој и ходи. И одмах оздрави човек, и узе одар свој и хођаше…“(Јн. 5, 1-9).