Савремени човек у Цркви – између искушења и благодати

Саздан из неимерне љубави Божије, човек, круна свеколике твари, призван је на вечни живот у радосној заједници са својим Саздатељем. То је укратко речено циљ хришћанскога живота, који преподобни Серафим Саровски назива стицањем Духа Светога, односно мере просветљења и очишћења, оног стања личности које будући облагодаћено тежи непрестано Христу.

Призвање на есхатолошко- царско, обожено достојанство, у заједници љубави Бога Оца, сједињењем у Сину, благодатним даром Духа Светога, објашњавају једноставне и мислено дубоке речи Светитеља Атанасија Великог, Бог је постао човек да би човек постао Бог.

Чему очовечење једног од Тројиице, Сина Логоса, до ради нас, чему земаљски живот Његов, крсно страдање и тридневност у гробу, до ради нашег искупљења, чему васкрсење до ради наше напропадљивости и вечне постојаности.

Црква и нација

Сабор српских светитеља

Ваше Преосвештентсво, часни оци, браћо и сестре. Наша вечерашња тема је и до сада бивала прилично разматрана. Држана су бројна предавања са овим насловом, написане су бројне студије, чланци и књиге. Проблем односа Цркве и нације сагледаван је са различитих аспеката, соцоилошког, психолошког, културолошког, политичког… Припремајући се за ово излагање, стекао сам утисак да је, међутим, један – ваома важан аспекат ове проблематике – богословски – остао необрађен у довољној мери. Колико је то у нашој моћи покушаћемо да се позабавимо том страном овог сложеног, и веома значајног питања.

Промишљајући о теми о којој ћемо вечерас говорити, готово да је неизбежно, на самом почетку, сетити се речи Апостола Павла да «нема више Јудејца ни Јелина, нема више роба ни слободнога, нема више мушког ни женског, јер смо сви један (човек) у Христу Исусу» (Гал, 3, 28). У овом кратком наводу Св. Апостола Павла, слободно можемо рећи – налази се квинтесенција одговора на питање односа Цркве и нације. У древној Цркви је постојао нескривени антагонизам између Царства Божијег и царства овога света. Христос је јасно рекао: «Царство моје није од овога света (Јов. 18, 36)».

Монаштво у 21. веку

О призиву, идејама, начелима и највише о опиту монашког живота много је говорено и писано кроз историју Цркве, а тако је несумњиво и данас.

Ако га у најмањем доживимо као необичан, односно несвакидашњи начин живота или опредељености, монаштво ће нас фасцинирати и оборити сваки против аргумент, јер оно, по природи своје пројаве, припада сфери вечности, извире од Духа Светога, који му и даје могућност опстанка.

Да није тако, монаштво би било само једна од историјских покрета, засновано на људској идеји и до данас не би ни постојало. Пало би у заборав као и све илузионистичке представе о животу, које за циљ имају било шта од пролазних схватања и идеја.

У том контексту посматрано монаштво опстаје као практична, еклисиолошка делатност, остављајући за собом многовековно, искуством печатано, спасавајуће начело.

Цане Партибрејкерс: “Човек данас”

У организацији Канцеларије за веронауку Црквене општине Ваљево, у петак 30. априла, у свечаној сали Ваљевске гимназије, предавање на тему „Човек данас” одржао је познати рок музичар Зоран Костић – Цане, вођа култне рок групе „Партибрејкерси”. Као и претходна предавања, тако и ово је имало за циљ да младим људима укаже на праве животне вредности којих је данас све мање. Јавне личности, које имају велико животно искуство, могу на веома приступачан начин да говоре младим људима о тој вечитој борби између добра и зла коју су, на првом месту, осетили на својој кожи.

Опасност фундаментализма

Проф. Георгије Манзаридис

Фундаментализам се типолошки јавља као борбени конзервативизам. Док се конзервативизам ограничава на мирно одржање традиције, фундаментализам предузима њено динамично утврђење и истицање наспрам сила, које он види да јој прете. Конзервативизам остаје посвећен прошлости, јер у њој лоцира истину, док се фундаментализам активира у садашњости, креће се ка будућности, истичући искљу-чиве и неоствариве ставове из прошлости, борећи се против сваке силе која може да их угрози. Ни конзервативизам ни фундаментализам не представљају аутентичне феномене традиције. Први се прикива за прошлост и не интересује се за органско распрострањење традиције на садашњост и будућност. Други се интересује за садашњост и будућност, предузимајући њихово оживљавање непроменљивим ставовима из прошлости. Предање Цркве се, међутим, не прикива ни за прошлост, ни за садашњост, ни за будућност. Оно види време натопљавано вечношћу, види га као простор учешћа у вечности.

Професор Мандзаридис на Православном богословском факултету у Београду

др Георгије Манзаридис

Православни Богословски Факултет Универзитета у Београду наставља с праксом сарадње с најзначајнијим научним установама из целог света. Професори и студенти овог Факултета имали су прилику да у понедељак и уторак 07. и 08. децембра угосте и одслушају неколико предавања једног од најеминентнијих теолога данашњице Господина проф. др Георгија Мандзаридиса.

“Утемељење и перспектива хришћанског живота”

“Теолошки приступ међуличним односима”

Све што (не) знамо о вирусу Х1Н1 и вакцини

У великом амфитеатру на београдском машинском факултету на познатој трибини Двери српских  говорило се у четвртак вече, 26. новембра, пред око пет стотина људи, о једној изузетно значајној теми, новом грипу.  Стручна мишљења, о теми „Све што (не) знамо о вирусу Х1Н1 и вакцини“, која су понекада била и супротстављена, укрстили су стручњаци, епидемиолози. Некима од њих, иако су врхунски стручњаци за ту област,   не дозвољава се да своје ставове о новом грипу, вакцини и вакцинисању изнесу у средствима јавног информисања.