Свети свештеномученик Платон (Јовановић), епископ Бањалучки

Епископ Платон (световно име Миливоје), рођен је у Београду 29. септембра 1874. од оца Илије и мајке Јелке (Соколовић).
Гимназију је учио у Врању и Нишу, а потом школовање наставио у Београдској богословији. Замонашио се као ученик трећег разреда богословије.
По завршетку богословије, рукоположен је у чин ђакона и презвитера и послат 1896. у Српско подворје у Москви где је наставио богословско усавршавање на Духовној академији коју је завршио 1901. са степеном кандидата богословља.
По повратку из Русије, постављен је за старешину манастира Рајиновца, а убрзо за суплента у Београду.
Као професор службовао је у Алексинцу и Јагодини и за то време одликован је достојанством синђела, протосинђела и архимандрита.
За време рата 1912. архимандрит Платон је био бригадни свештеник, а у Првом светском рату војни свештеник.

Света Ксенија Петроградска

Блажена Ксенија Петроградска, још за живота свога, па до дана данашњег сматра се хитром помоћницом и чудотворком. Спасења ради и љубави према ближњима на себе је узела, чини се, безуман подвиг. За своја дела, молитве, пошћења, странствовања и подпошења свега са смиреним осмехом, Блажена Ксенија би награђена од Бога даром прозорљивости и чудотворства. Њена капела па Смоленском гробљу, била је исписана захвалностима за чудеса која је Блажена чинила својим молитвеним заступништвом.

На Помесном сабору Руске православне Цркве, јуна 1988, Блажену Ксенију Петроградску прогласише светом.

Протојереј Георгије Флоровски: Животопис светог Григорија Ниског

1. Свети Григорије Ниски беше млађи брат великог Василија. О младости светог Григорија скоро да ништа поуздано не знамо. Његово рођење можемо приближно везати за 332. годину. Григорије се, изгледа, образовао само у отаџбини, вероватно у Кесарији. Он сам свога брата Василија назива својим учитељем. Са изузетним поштовањем он говори о њему и сврстава га у ред са апостолима и пророцима: он само по времену заостаје за апостолима…

Свети Доситеј Загребачки

Српска Православна Црква у двадесетом веку, у веку великих искушења и несрећа за српски народ, имала је више изузетних епископа. Један од њих био је и митрополит загребачки Доситеј (Васић).

Митрополит Доситеј рођен је у Београду 1887. године. Гимназију и богословију завршио је у Београду. Замонашен је у манастиру Манасија. Рукоположен је у чин јеромонаха 1899. године. Кијевску духовну академију, са степеном магистра богословља, завршио је 1904. године, а затим је две године на Берлинском универзитету изучавао богословске и философске науке. Након тога, у Лајпцигу је студирао философију. Од 1907. до 1909. године предавао је у Богословији Светог Саве у Београду.

Спомен светих преподобномученика ђакона Авакума, игумана Пајсија и осталих са њима

Црква Божја, основана на темељу Апостола и Пророка и заливена крвљу светих Мученика, разрасла се као многогранато дрво које је покрило целу васељену. Од првог дана свога постојања Црква је била, јесте и биће мученичка. Страдање и гоњење Цркве Божје је атмосфера у којој она непрекидно живи. У разна времена то гоњење је бивало различито: час јавно и отворено, час подмукло и прикривено. На Њој се непрекидно испуњавају речи њеног оснивача и Главе, Господа Христа: “У свету ћете имати невоље”; јер друкчије и не може бити, пошто царство Његово (= Црква) није од овога света. Господ је одувек у овом свету, као у шареној градини својој, убирао као најмирисније цветове и сабирао у небеске житнице Своје најједрије и најбоље плодове Цркве баш у виду светих Мученика. Што је један народ бивао богоноснији утолико је дивније плодове давао у лицу своје најбоље деце; и опет, уколико је један народ више плодова слао у житнице Небеског Домаћина у виду светих Мученика, утолико је тај народ постојао богоноснији и Богу милији.

Свети Арсеније Сремац, други Aрхиепископ српски (1233-1263)

Био је други Aрхиепископ српски, својевремено највећи подвижник у жичком братству и најодговорнији ученик Св. Саве. О његовом духовном развоју оснивач аутокефалне Српске Цркве се нарочито бринуо.

Успешно је понео бреме управе младе српске архиепископије, толико важне за српски државни и народни живот средњег века. У његовом житију, прворазредном хагиографском и историографском документу, кога је написао Aрхиепископ Данило II, наводи се да је био родом „од сремске земље“. Српска историографија усваја да је средњовековни Срем обухватао и територију данашње Посавине, Мачву, долину Колубаре и крајеве све „до Ужица“.

Житије преподобне матере наше Параскеве – Петке[1]

Ова славна, равноангелна светитељка беше српскога порекла, рођена у граду Епивату,[2] између Силимврије и Цариграда. Родитељи свете Петке беху имућни и побожни људи: живљаху у свему по заповестима Божјим и живот свој украшаваху милостињом и добрим делима. Осим Петке они имађаху и једнога сина, Јевтимија. Децу своју они васпитаваху у побожности: учаху их свакој врлини и животу по Богу. Једном Петка као десетогодишња девојчица, када с мајком беше у цркви, чу речи Божанског Еванђеља: Ко хоће за мном да иде нека се одрече себе и узме крст свој, и за мном иде (Мк. 8, 34). И ове јој се речи дубоко урезаше у срце. По изласку из цркве она срете просјака, и кришом од мајке она скиде са себе своју скупоцену хаљину и даде је просјаку, a caма обуче његове дроњке. Када дође дома и родитељи је угледаше у дроњцима, они је изгрдише и строго јој запретише да то више не чини.