У својој многострадалној историји, све од његовог доласка на Балканско полуострво, које је делимично почело од друге половине 4. века, и трајало све до најмасовнијег српског досељавања на Балкан, почетком 7. века, српски је народ прошао кроз многа и небројена страдања. Но, тако страшна страдања, као она која је претрпео током Другог светског рата, у периоду од 1941. до 1945. године, до данас никада није доживео.

ГЕНОЦИД НАД СРСПКИМ НАРОДОМ

Пилатовски предан на распеће, са једне стране од малобројних и лажних савезника, пре свега Енглеза, а са друге гоњен и сатиран од многобројних спољних непријатеља – припадника фашистичке алијансе, убијан и затиран на сваком кораку, српски се народ нашао на корак до потпуног уништења. Најмасовније, најревносније и најзверскије, Србе су са лица земље просто плански уништавале хрватске усташе, војници марионетске НДХ. Усташе су за само четири године рата побиле око милион православних Срба, извршивши над српским народом организовани и најсвирепији геноцид.

Србе су такође масовно убијали и гонили немачки окупатори,  мађарски фашисти у Војводини, албанске фашистичке наоружане банде на Косову и Метохији, бугарски фашисти на југу и истоку Србије, као и разне муслиманске јединице у Босни, Херцеговини и Рашкој области. Свим српским непријатељима јединствени је циљ био отворено монструозан – потпуно уништење или колективно протеривање српског народа са великог дела вековних српских земаља на Балкану, уз истовремено уништење Српске православне цркве.

У окупацији Краљевине Југославије учествовале су и италијанске војне јединице, које су такође учиниле разне злочине, мада руку на срце, у знатно мањем броју него окупационе снаге других завојеватеља. За разлику од њих, Италијани су чак повремено и помагали српском живљу да преживи период суровог рата. Гледајући наведене масовне егзекуције над Србима у Другом светском рату, чињене од стране хрватских фашиста, паљевине и затирања читавих српских села, масовна силовања српских жена и девојчица, као и најзверскија мучења неколико стотина хиљада цивила у хрватским конц логорима смрти, Италијани су неретко почели директно помагати српски народ, те су га тако, у појединим регијама Југославије спасили од скоро потпуног уништења.

ЈУГОСЛОВЕНСКИ КОМУНИСТИ

Да трагедија Другог светског рата буде још већа, а страдање православних Срба још дубље, побринули су се југословенски комунисти. По давнашњем плану Коминтерне, на окупираној територији Краљевине Југославије, а под изговором борбе против фашизма, букнула је комунистичка револуција на челу са једним од највећих и најзагонетнијих злочинаца и диктатора у новијој историји Европе, Јосипом Брозом Титом. Циљ комунистичке револуције, која је избила на плодном тлу скоро тоталног хаоса, насталог брзим сломом војске Краљевине Југославије, у много чему се подударао са циљевима разних фашистичких окупатора, који су увелико почели свој крвави пир. Свима њима, и југословенским комунистима и разним спољним окупаторима, на првом месту непријатељ је био непокорни српски народ и његов духовни стожер – Српска православна црква. Тито је више пута током Другог светског рата у борби против Краљевске војске у отаџбини, отворено сарађивао са Хрватским усташама и Немцима. Опште је познато да је још пре избијања Другог светског рата потписан тајни споразум између усташа и југословенских комуниста за борбу против Срба, монархије и СПЦ. Један од блиских сарадника Тита, хрватски комуниста Стево Крајачић, је чак у послератном разговору са једним Србином у спомен парку конц логора Јасеновац, цинично добацио „мало смо вас овде побили“. А побили су само у том конц логору око 700 000 Срба, од тога преко 30 000 мале српске деце.

ФРА САТАНА

У монструозним и свирепим егзекуцијама српске деце и логораша учествовале су чак и поједине римокатоличке монахиње, а једно време заповедник конц-логора Јасеновац био је католички фратар Мирослав Филиповић Мајсторовић, звани и фра Сатана, који је својим рукама заклао неколико хиљада Срба.  Зато није ни мало случајно што су управо Српска православна црква, њено свештенство и њен верни народ, поднели највеће жртве у том својеврсном дантеовском паклу званом Други светски рат.  Једна од тих многобројних жртава рата, и то жртава комунистичког терора који се мери стотинама хиљада убијених, био је и Србин из Црне Горе, Свештеномученик протојереј Лука Црмнички.

ДЕТИЊСТВО

Овај дивни изданак древне српске земље – Црне Горе, Свештеномученик Лука Вукмановић, рођен је 14.октобра 1907, на празник Преподобне Параскеве Српске. Светлост пролазног света угледао је у селу Утрг, у области Црмница, која се налази у јужном делу Црне Горе, у непосредном окружењу Скадарскога језера. Рођен је у племену Подгор, од оца Николе и мајке Марије, у једној типичној сиромашној сеоској породици. Отац Никола, по занимању зидар, као и сви тадашњи сељани, радио је и на земљи, док му је мајка Марија била домаћица. Бог им је подарио четворо деце, три сина и једну ћерку. Како би имао довољно новаца за школовање своје изузетно талентоване деце, Никола је рано отишао за Америку, где је радио најтеже рударске послове, док је Марија остала у Црној Гори да као мајка брине о породици.

РАСПОЛУЋЕНОСТ

Још као дете, малени Лука разликовао се од своја два брата, старијег Ђура и млађег Светозара, али и од своје сестре Милице, јер се од малих ногу истицао посебном побожношћу и озбиљношћу и већ се тада могло видети да ће Лука кренути неким особеним животним путем, путем свештеничког служења Богу и ближњима. На жалост, у том периоду, између два светска рата, Црна Гора је постала духовно располућена земља. По својој духовној неопитности, а и због слабе оцрквењености народа, многи су у Црној Гори, а пре свега међу сиромашнијим слојевима друштва и студентској омладини, били захваћени пагубним идејама комунизма. На жалост, и два веома талентована брата Светога Луке били су сличних погледа на свет, те су се веома рано заразили материјализмом марксистичко лењинистичког типа. На тај начин породица Вукмановић је, иако споља срећна и јединствена, у самој ствари била најдубље духовно разједињена и подељена, што је касније јасно и трагично показао надолазећи Други светски рат.

Старији брат Светога Луке – Ђуро, одлични студент треће године класичне философије на Сорбони, завршио је свој земаљски пут веома рано, у 23. години живота. Преминуо је од туберкулозе после шест месеци батињања у италијанским затворима, у које је доспео на пропутовању за Југославију, због комунистичких активности у Паризу и међународне потернице која је за њим била расписана.

Млађи брат Светога Луке – Светозар, звани Темпо, завршио је Правни факултет у Београду, а касније је постао један од најистакнутијих руководилаца комунистичког покрета у Југославији док му је сетра Милица умрла веома млада, у деветнаестој години свога живота.

Свештеномученик Лука Црмнички се, после завршене Богословије на Цетињу, 1927. уписао на Православни богословски факултет у Београду. Још не завршивши ни прву годину студија, њега среће вест да му је умро отац Никола. Како су му нешто раније умрли и брат Ђуро и сестра Милица, Лука је, да би материјално обезбедио школовање свога брата Светозара, будућег комунистичког генерала и отвореног непријатеља, био приморан да прекине студије, врати се у Црну Гору, ожени и запосли.

ЖЕНИДБА

И тако, млади Лука, оженио се 1928. Драгињом Лопичић, из оближњег села Цеклин, а већ следеће 1929. рукоположен је за свештеника, добивши Граховску парохију, а само годину дана после добија премештај за пароха у свој родни Утрг. Са смерном супругом Драгињом, која је била стамени стуб породице, и која га је по Промислу Божијем далеко надживела, упокојивши се у 88-ој години живота, имао је четворо деце – Чедомира, Косару, Николу и Роксанду. Сва деца Свештеномученика Луке, као и скоро сви Вукмановићи, завршила су високе школе и универзитете, а двоје њих, Чедомир и Косара, постали су и доктори у својим областима, он на Медицинском а она на Природно – математичком факултету у Београду.

Лука Вукмановић

о. Лука Вукмановић

Одмах на почетку своје свештеничке службе, као знамење његове касније мученичке смрти, Свештеномученик Лука имао је претрпети страшно и веома ретко искушење, потврдивши на тај начин Христове речи да је „узак и трновит пут који води у Царство Небеско“. Наиме, 20. априла 1931. године, за време Великога Входа у току свете Литургије, коју је служио у цркви Светога Николе у селу Овточићима, на младог свештеника Луку извршен је атентат. На њега је усред службе Божије неколико пута пуцао извесни Јован Стјепчевић и са два револверска хица погодио овог новог мученика Цркве Христове. Тешко рањен, Светитељ Лука је крајњим напором успео да уђе у олтар и предложене пречасне Дарове положи на Свету Трпезу. Само пар тренутака касније он се, сав у крви, срушио на под олтара. Хитно га пребацивши у Подгоричку болницу лекари су крајним напором успели да му спасу живот. Ондашњи Митрополит црногорско-приморски Гаврило Дожић, писао је дан касније у извештају Светоме Синоду СПЦ у Београду о атентату, сумњичећи локалне комунисте да стоје у његовој позадини. Митрополит Гаврило је у писму Светоме Синоду између осталог истакао да су у свештенику Луки који је „својом ревносном службом и својим владањем све више задобијао љубав народа и имао код њега све већи ауторитет“… „противници Цркве“ и тадашњег стања „гледали несаломиву сметњу за своју акцију“. Они су, по речима Митрополита Гаврила, „страшним злочином, који се одиграо у подгорском храму, хтели ту сметњу да отклоне на један грозан начин, какав није познат у овим крајевима“. Ипак, каснија испитивања су показала да иза атентата можда директно и нису стојали комунисти, већ да је поменути Јован Стјепчевић био умоболан човек, који је по својој болести, не знајући много за себе, пуцао у Светитеља Луку. Но, и данас постоји вео сумње по питању – да ли је умоболни Јован тек тако, сам и без ичијег наговора, узео револвер и ушавши у цркву пуцао у свештеника? Оно што је сигурно и историјски сасвим тачно јесте, да је још у 23. години свога живота Свештеномученик Лука пролио своју крв за свог вољеног Христа. Да ли само по наговору демонском или посредно и преко утицаја комуниста дознаће се у онај Страшни дан када све тајне буду откривене пред лицем Свевидећег Бога.

Свештеник Лука Вукмановић, у очима Митрополита Гаврила и верног народа, постао је после овог неуспелог атентата на њега, још милији, тако да је он врло брзо по том догађају, а по завршетку својих студија у Београду, пребачен на Цетиње, где је истовремено био један од пароха и професор на Богословији. Убрзо, 1936, на седници свештенства у Бијелом Пољу, Свештеномученик Лука постао је и секретар свештеничког удружења Црногорске митрополије. Но, од тог дана, уместо раније љубави и поверења, почео је да тиња његов сукоб са Митрополитом Гаврилом који ће касније кулминирати и неким видом гоњења на њега од стране Митрополита. Сукоб је зачет по питању одлуке скупштине свештеничког удружења Црногорске митрополије о стварању специјалног фонда за сиромашне свештенике и њихове породице. Митрополит Гаврило замерио је наиме Светоме Луки и осталим свештеницима који су на скупштини свештенства у Бјелом Пољу гласали за горе наведену идеју, да су, доносивши једну такву одлуку, ушли у делокруг његових митрополитских надлежности. Касније, током 1937, ови први неспоразуми између Митрополита Гаврила и свештеника Луке Вукмановића, разбуктали су се у већи сукоб, и то овога пута по питању Конкордата са Римокатоличком црквом.

КОНКОРДАТСКА БИТКА

Наиме, Влада Краљевине Југославије на челу са тадашњим председником др. Миланом Стојадиновићем, имала је намеру да кроз Скупштину Југославије у Београду прогура и изгласа већ спреман договорни документ са Римокатоличком црквом – Конкордат, који је још раније добио зелено светло Ватикана. По том предлогу, који је по плану југословенске владе и Рима требало усвојити у Скупштину Краљевине Југославије, Римокатоличкој су се цркви давале одређене привилегије у односу на Православну Цркву и то на територији читаве земље. Његова Светост Патријарх српски Варнава Росић је 1937. године, у обраћању православним верницима, отворено устао против тог предлога. У поднаслову свог обраћања Патријарх је чак написао „опомена издајницима вере православне“, мислећи ту пре свега на председника владе Стојадиновића и оне Србе у парламенту и влади који су били за потписивање Конкордата. После само неколико месеци, под мистериозним околностима, у сред борбе против Конкордата, умро је, овај у верном народу веома поштовани и популарни српски Патријарх. Мистериозна смрт Патријарха српског, још је јаче разбуктала отпор Конкордату, а не ретко су се чуле и директне оптужбе против владе и њеног премијера Милана Стојадиновића, да влада и премијер директно стоје иза изненадне болести и смрти Патријарха Варнаве.

Смрт Патријарха није зауставила праведну борбу православног свештенства и верног народа против Конкордата. Средином 1937. године дошло је чак и до отворених и масовних демонстрација против Конкордата, Краљевске владе и тзв. Црне интернационале, па чак и до крвавих уличних сукоба у којима полиција није штедела ни поједине епископе, ни свештенство. Предводник ових масовних протеста против Конкордата био је Свети Владика Николај Велимировић, најеминентнија личност у СПЦ тога времена. Свети владика Николај је имао огромну подршку православних верника широм земље али не и подршку ондашњих политичара, који нису волели да у својој близини имају тако моћну духовну личност. Следбеник Светог владике Николаја Велимировића и таквог чврстог става против потписивања Конкордата са римокатоличком црквом био је и свештеник Лука Вукмановић, професор Цетињске Богословије и парох града Цетиња, вековне престонице Црне Горе, у коме је било и седиште Црногорско-приморске Митрополије.

Свети Лука Црмнички

Икона светог свештеномученика Луке Црмничког из цркве светог Ђорђа у селу Утрг, рад јереја Чедомира Милосављевића

Насупрот њему и велике већине свештенства и верног народа, Митрополит црногорски Гаврило није отворено наступао против Конкордата, већ се држао доста неутрално, а није се одазвао ни позиву Светога Синода СПЦ на борбу против овог документа. Конкордат, што такође треба подвући, он није отворено ни бранио, већ се држао неког неутралног става, који је у тим временима великих сукоба СПЦ и државног апарата, многима био веома чудан.

Темпов каиновски комплекс

Како је још пре конкордатске кризе, а по питању раније поменутог изгласавања Резолуције о материјалној помоћи сиромашним свештеницима, Митрополит Гаврило дошао у сукоб са Свештеномучеником Луком, сада се, у новим околностима, њихов сукоб, и по питању Конкордата, још више продубио.

Мада Конкордат, одлучном акцијом огромне већине свештенства и верног народа није ни ушао у скупштинску процедуру гласања и таквим начином никада и није прихваћен од државе, када је почетком 1938. г. Митрополит Црногорско-приморски др Гаврило Дожић постао српски Патријарх, судбина свештеника Луке Вукмановића и његових једномишљеника дошла је на удар административних мера новог предстојатеља Српске Цркве. Он је одлуком патријарха Гаврила уклоњен и отпуштен са парохије оставши на тај начин са женом и четворо деце на улици и без скоро икаквих прихода за живот. Ипак, неколико месеци касније, Светитељ Лука је после својих упорних молби Патријарху Гаврилу да му и поред њиховог неслагања по разним питањима омогући нормалан живот, успео барем у нечему. Патријарх га је послао за свештеника у тадашњу јужну Србију, данашњу БЈР Македонију, у малени и сиромашни град Гостивар. Касније је страдални свештеник Лука пребачен у Скопље, такође у јужну Србију, где је постао професор Скопске гимназије, оставши на тај начин без црквено-просветне службе. Но, овај вредни пастир Христових оваца, иако оставши без парохије, често је, поред осталих својих обавеза у Гимназији где је предавао веронауку, посећивао и свог омиљеног Владику Светог Николаја Велимировића. Свештеномученик Лука је, без обзира на своје многе обавезе, 1940. године написао и одбранио своју докторску дисертацију на Православном богословском факултету у Београду.

Када је 6. априла 1941, без објаве рата, нападнута Краљевина Југославија, она је за само 12 дана под налетима многобројнијих и технички надмоћнијих фашиста војно поражена. Светитељ Лука се тада већ налазио на Цетињу, где је у међувремену за новог Митрополита изабран Јоаникије Липовац. Митрополит Јоаникије је касније 1945. године, на самом крају рата, као и сам свештеник Лука, убијен од стране комуниста, и прослављен мученичким венцем за Христа. Патријарх српски Гаврило Дожић је читаво време Другог светског рата био у затвору, а пред крај рата и неколико месеци у конц-логору Дахау, где је заједно са Светим Владиком Николајем Жичким исповеднички страдао за Правду Божију.

Свештеник Лука је све време рата радио као професор на Богословији на Цетињу, и живео је доста сиромашно, као уосталом и скоро сва Црна Гора у ратно време. Италијански, а касније, од јесени 1943, немачки окупатори, који су владали Црном Гором до краја 1944, никада нису успели да од непоколебљивог антифашисте, оца Луке Вукмановића, направе сарадника нацизма. Он је увек знао да сачува своје свештеничко достојанство и мада је био отворени антикомуниста није себи дозвољавао да га идеолошка борба против комунизма одведе у неку сарадњу са Италијанима или Немцима у њиховој борби против савезника.

Свеопшта трагедија српског народа и Српске Цркве у Другом светском рату, била је за Светитеља Луку увећана и личном трагедијом у породици. Његов млађи брат Светозар, кога је лично школовао и издржавао скоро до самог рата, постао је комунистички генерал и отворени непријатељ Цркве Христове. Комунисти су наиме, још у јесен 1941. г. почели са масовним и до тада незапамћеним ликвидацијама, како су они то говорили, „ненародних елемената“. Под таквим „елементима“, ови нови џелати над православним Србима, подразумевали су свештенство, монаштво, угледне домаћине, богатије људе, професоре, службенике бивше Југословенске државне управе и уопште све антикомунисте. Брат Светитеља Луке, Светозар, кога је Лука веома волео и школовао, одједном се нашао на супротној страни борбене линије. То је нажалост био веома чест случај у Црној Гори, где су рођена браћа неретко били чланови или симпатизери два супростављена покрета, монархистичког, који је признавао краља и борио се за враћање старог система владавине, и комунистичког, који се борио за рушење старога система и увођење безбожног комунизма. Колика је и каква та трагедија била, само делимично сведоче и следећи примери. Наиме, када је једном приликом, пред крај сами рата, мајка Светитеља Луке и истовремено мајка комунистичког генерала Светозара, Марија, упитала свога најмлађег сина Светозара: „Шта ће бити са тобом ако Лука победи? Овај је кратко одговорио: „Зна се“. „А шта ће бити ако ви победите?“ „Зна се, стрељаћемо га“,  опет је потврдио истоветним речима њен син, тадашњи високи комунистички официр. Мајка се тада, како је у својој књизи „Револуција која тече“ писао сам Светозар Вукмановић, ударила шакама у прси којима их је обојицу подојила и одхранила, па ће рећи: „Како год узмеш мајци је куку“. И заиста, тако је на крају рата, после победе комунизма, и било са многим мајкама у Црној Гори. Горка судбина братоубилачког сукоба није се дотакла само породице и мајке Светога Луке, већ и породица и мајки још 100 свештеника и 20 000 невино побијених припадника монархистичког покрета из Црне Горе. Они су по кратком поступку, по одлукама преког војног суда, немилосрдно ликвидирани од стрне крвожедних комунистичких џелата, маја месеца 1945 године. Стрељани су, по унапред припремљеном плану, у шумама Словеније. Једина „кривица“ им је била  – непријатељи комунизма.

Но, братска смрт увек је каиновски тешка за џелате. То сведочи и следећи пример везан за мученичку кончину Светога Свештеномученика Луке. Поверавајући се једном приликом данашњем Митрополиту црногорском Амфилохију, сам је брат Светога Луке, Светозар Вукмановић – Темпо, потврдио да је он заиста својој мајци рекао оне горе наведене речи, речи које су сведочиле о трагедији једног народа, једне земље и једне породице. Он је дословце Митрополиту казао следеће: „Тачно је да сам рекао мајци – стрељаћемо га! Тачно је. А има нешто такође тачно, а што вама сада први пут исповедам, а што се зна. Забранивши мајци да ме о томе више икада пита, окренуо сам се, излетио напоље и заридао“. Да је смрт свештеномученика Луке Вукмановића до краја живота мучила његовога брата Светозара, који је као комунистички генерал можда и могао спасити свога брата Луку, свештеника и професора који никада и нигде није окрвавио своје руке, показују и речи које је Светозар, деведесетих година прошлог века, једном другом приликом изговорио Митрополиту Амфилохију, а које гласе: „Мој брат Лука је био бољи и паметнији од мене. Он ме је школовао. Пола своје свештеничке плате је користио за своју породицу, а пола је мени слао за студије. Када сам дипломирао права рекао ми је: Светозаре, сад имаш диплому, нађи посао и ради, од мене више не тражи. А ја млад, занет идејом, нисам га много слушао“… А затим је изненада додао: „Кажу да сам га могао спасити… можда јесам… а можда и нисам“.

Тај каиновски комплекс, који је пројављен у животу Светозара Вукмановића, очито је у историји Црне Горе не ретко добијао и оне универзалне метафизичке размере. Ипак, после рата, комунистички генерал Светозар Вукмановић звани Темпо, делимично се одужио своме брату и Светитељу Луки на тај начин што је школовао сву децу свога брата, и побринуо  се о њима за све време док нису стасали за самостални живот. Но, иако га је ова братска рана очигледно гризла до своје смрти, што сам Светозар сведочи у својој књизи „Моја Породица“, они су највероватније и у вечности остали духовно и идеолошки на различитим позицијама. Светозар је скоро 200 страна ове своје књиге посветио своме брату „Луки свештенику, научнику и философу“, но ни тада, 50 година после Другог светског рата, и после слома комунистичког система, он није одолео да у истој књизи у једној реченици каже да Лукину „критику материјалистичког погледа на свет и критику марксизма не прихвата“ као ни његова религијска објашњења појава у савременом свету. Има ли тачнијег и трагичнијег показатеља све дубине духовне располућености Црне Горе у двадесетом веку, која на жалост и данас, дубоко укорењена обитава у душама многе рођене браће на тој древној српској земљи.

Светитељ Лука Црмнички био је веома плодан стваралац и научни радник. Његова докторска дисертација, коју је 1940. одбранио на Православном богословском факултету у Београду, и која носи назив „Материјалистичко и Хришћанско схватање историје“ право је ремек дело, како по стилу тако и по садржају. Он је написао и једну кратку „Догматику“ Православне Цркве, која је намењена управо ђацима Богословије на Цетињу. Посебно су вредни пажње и његов опширни „Катихизис“, у коме је подробно изложио основе православне вере, и који је користио при предавању веронауке као гимназијски професор у Скопљу и на Цетињу, као и његово можда главно дело „Пастирско богословље“, у коме је умешно предочио читатељима основне појмове о задацима једног православног свештеника у модерном друштву. Његове штампане „Бесједе“ пуне су медоточних речи и поука, а његова „Религијско-философска и социолошка разматрања“ одишу бригом за сваког човека, за сваку људску душу. Светитељ Лука Црмнички писао је и о Владици, песнику и философу Петру Другом Петровићу Његошу у својој  књизи „Искрице о Његошу“, а у његовој „Хришћанској етици у сучељавању са комунистичком праксом“ језгровито је открио сву душепогубност комунистичке идеологије и јасно предочио огромну хришћанску надмоћ над голим, бесмисленим и бездушним материјализмом.

На крају ћу кратко додати да је маја месеца 2000. године, а по ранијој одлуци Светог Архијерејског Сабора СПЦ, у току Свете Литургије коју је под сводовима Храма Светога Саве у Београду са Архијерејима и многобројним свештенством служио Патријарх српски г. Павле, у реду са многим другим Свештеномученицима, и званично признат светим и унет у православни календар СПЦ и Свештеномученик Лука Црмнички. Заједно са Свештеномучеником Јоаникијем, Митрополитом црногорско-приморским и другим свештеницима пострадалим од комуниста и усташа током Другог светског рата, Свештеномученик Лука Црмнички, прославља се 4. јуна по старом календару. Тог дана Црква Христова од давнина прославља и Свете Мироносице Марту и Марију, које символишу и две основне хришћанске врлине којима је у своме животу испунио своју душу и Светитељ Лука Црмнички, а то су врлине телесног и духовног служења Васкрсломе Богочовеку Христу. И заиста, и своје тело и своју душу, Светитељ Лука Црмнички дао је свецело на живу жртву свеспаљеницу Живоме и Бесмртноме Богу, Сладчајшем Господу Христу.

Стога гледајући на твоје многобројне подвиге и страдања за име Господње и ми вапијемо теби, нова звездо на небу Христових мученика – Свети Свештеномучениче Луко Црмнички, са свима светима Небескога Јерусалима, моли Бога за нас!

Јеромонах Петар (Драгојловић)

У црмничком селу Утргу у коме је рођен Св. свештеномученик Лука (Вукмановић), у Цркви Св.Ђорђа у којој је и сам служио, и овог 11. августа 2009. године служена је Света Литургија, о чему за наш радио говори његов син, професор Чедо Вукмановић члан Извршног одбора удружења „Открићемо истину“ из Будве које спрема двотомну публикацију о страдању свештенства Митрополије Црногорско – приморске током Другог Свјетског рата, која из штампе излази у октобру ове године.

Advertisements