Ако је снага мушкарца у знању снага жене је у мекоћи. Небо увек благосиља дом жене која живи ради добра. Одана жена има потпуно поверење у мужа. Она од њега ништа не крије. Не слуша речи усхићености других мушкараца које не може њему да исприча. Она му поверава свако своје осећање, наду и жељу, сваку радост или муку. Када се осећа разочараном или увређеном она може да доживи искушење да о својој патњи исприча блиским пријатељима. Нема ничег погубнијег како по њене сопствене интересе тако ни по поновно успостављање мира и среће у њеном дому. Недаће на које се жали другима остају као незацељене ране. Мудра жена никоме неће поверити своју тајну несрећу осим своме господару, јер једино он стрпљењем и љубављу може да изглади све размирице и несугласице.

Љубав у жени открива много тога што не виде очи са стране. На њене недостатке она баца вео и преображава чак и њене најпростије црте.

Исто онолико колико са временом проведеним у раду и бригама нестаје привлачност физичке лепоте све више и више мора да сија душевна лепота  долазећи на смену изгубљеној привлачности. Жена увек пре свега мора да се стара о томе да се свиђа мужу, а не још неком. Када су сами она мора да изгледа још боље, а не да запостави свој изглед зато што је нико више не види. Уместо да буде живахна и привлачнаа у друштву, а кад остане сама да падне у меланхолију и ћути, жена мора да остане весела и привлачна и када остаје насамо с мужем у свом тихом дому. И муж и жена морају једно другом да дају све најбоље од себе. Њена ватрена заинтересованост за све његове послове и њен мудри савет по било ком питању дају мужу снагу за испуњавање његових свакодневних обавеза и чине га храбрим за сваку битку. А мудрост и снагу који су јој потребни за испуњавање светих обавеза супруге жена може да нађе само у обраћању Богу.

Нема ничег снажнијег од  осећања које нас обузима када на рукама држимо своју децу. Њихова беспомоћност дира у нашим срцима племените струне. За нас је њихова невиност снага која нас чисти. Кад је у кући новорођенче брак као да се поново рађа. Дете зближава брачни пар као никад раније. У срцима родитеља оживљавају струне које су до тада ћутале. Пред младе родитеље постављају се нови циљеви, појављују се нове жеље. Живот одмах добија нови и дубљи смисао.

Њиховим рукама је поверено свето бреме, бесмртни живот који они треба да сачувају и ово у родитељима изазива осећање одговорности, тера их да се замисле. “Ја” више није центар света. Они имају нови циљ ради  којег треба живети, циљ који је довољно велик да испуни цео њихов живот.

“Деца су апостоли Бога,

Које нам дан за даном

Он шаље да би нам говорила

О љубави, миру и нади!”

Наравно, с децом се појављује маса брига и напора, и због тога има људи који на појаву деце гледају као на несрећу. Међутим, тако на децу гледају само хладни егоисти.

Ах, у шта би се свет претворио за нас

Када би деца из њега нестала,

Потпуна би празнина била иза нас,

А пред нас би само сенка смрти стала.

Од каквог је лишће значаја за дрво?

И светлост и ваздух преко њега,

У слатки нежни сок претвара се прво,

И у стабло иде хранећи га.

Као лишће у том гају,

Овоме су свету деца; њиховим очима

Ми гледамо на лепоту,

Коју небеса нам дају.

Велика је ствар преузети на себе одговорност за ове нежне младе животе који свет могу обогатити лепотом, радошћу и снагом, али који лако могу и да се упропасте; велико је дело неговати их, формирати њихов карактер – ево о чему треба да размишљаш кад уређујеш свој дом. То мора бити дом у којем ће деца расти ради истинитог и племенитог живота, ради Бога.

Никаква блага света не могу човеку да замене губитак блага које се ни са чим не може упоредити – његове рођене деце. Нешто Бог даје често, а нешто само једном. Пролазе и поново се враћају годишња доба, цвета ново цвеће, али младост никад не долази два пута. Само једном се даје детињство са свим његовим могућностима. Оно што можете да учините да бисте га улепшали чините брзо.

Главни центар у животу сваког човека мора бити његов дом. То је место где расту деца – расту физички, учвршћују своје здравље и упијају у себе све оно што ће их учинити истинским и племенитим мушкарцима и женама. У дому где расту деца читаво њихово окружење и све што се дешава утиче на њих, и чак и најмањи детаљ може да утиче на њих повољно или штетно. Чак и природа око њих формира њихов будући карактер. Све оно лепо што виде дечје очи оставља трага у њиховим осетљивим срцима. Ма где да се васпитава дете на његов карактер остављају траг места где је оно расло. Морамо да учинимо да собе у којима ће наша деца спавати, играти се и живети  буду што лепше, онолико колико нам то средства дозвољавају. Деца воле слике, и ако су слике у кући чисте и лепе оне на њих изванредно утичу, чине их префињенијима. Али и сам дом, чист и опремљен са укусом, с једноставним украсима и пријатним изгледом непроцењиво утиче на васпитање деце.

Велика уметност је живети заједно нежно се волећи. Ово мора да потекне од самих родитеља. Свака кућа личи на своје ствараоце. Префињена природа чини да и дом буде префињен, а груб човек ће и дом учинити грубим.

Родитељи морају бити онакви каквима желе да виде своју децу – не на речима него на делима. Они морају да уче своју децу на примеру свог живота.

Још један важан елеменат у породичном животу јесу односи међусобне љубави; не просто љубави него култивисане љубави у свакодневном животу породице, испољавање љубави у речима и поступцима. Љубазност у кући, не формална него искрена и природна. Радост и срећа су деци потребни исто онолико колико је биљкама потребан ваздух и сунчева светлост.

Најбогатије наследство које родитељи могу да оставе деци јесте срећно детињство с нежним успоменама на оца и мајку. Оно ће осветлити будуће дане, чуваће их од искушења и помоћи ће им у  суровој свакодневици живота када деца напусте родитељски кров.

“Нека дом ваш буде као башта права

У којој радост гласове дечје испуњава,

А детињство је препуно среће.”

О, нека Бог помогне свакој мајци да схвати величину и славу труда који јој предстоји када она на својим грудима држи дете које треба да однегује и васпита. Што се тиче деце – дуг родитеља је да их припреме за живот, за сва искушења која ће им Бог послати. Будите предани. Са страхопоштовањем примите своје свето бреме. Најчвршће везе су везе којима је срце човеково везано за прави дом. У правом дому чак и мало дете има свој глас. А појава новорођенчета утиче на читаво породично уређење. Дом, ма како скроман и мали био, за сваког члана породице мора бити најдраже место на свету. Он мора бити испуњен таквом љубављу и таквом срећом да без обзира на то у којим крајевима да се човек касније обрете, ма колико година да прође, његово срце увек подједнако тежи ка родном дому. У свим искушењима и несрећама родни дом је уточиште за душу.

Снага воље лежи у основи храбрости, али храброст може да прерасте у праву мужевност само онда када воља уступа и што више воља уступа снажније се испољава мужевност.

На земљи нема поступка који више приличи мушкарцу него када се мушкарац у напону снаге као мало дете с љубављу поклања пред својим родитељем указујући му част и поштовање.

Ми знамо да када Он одбија да испуни нашу молбу то значи да би по нас било лоше  да се она испуни. Кад нас не води оним путем који смо ми замислили, када нас кажњава или нас исправља, Он то чини с љубављу. Ми знамо да Он чини све ради нашег највишег блага.

Душа пише своју историју на телу.

Док су родитељи живи дете увек остаје дете и мора родитељима да узвраћа љубављу и поштовањем. Љубав деце према родитељима се изражава у потпуном поверењу у њих. Правој мајци је важно све што занима њено дете. Она исто тако радо слуша о његовим доживљајима, радостима, разочарењима, достигнућима и фантазијама као што други људи слушају неку романтичну повест.

Деца морају да се уче самоодрицању. Она неће моћи да имају све што би желела. Морају да се науче да се одричу сопствених жеља ради других људи. Такође морају да науче да буду брижна. Безбрижан човек увек причињава штету и наноси бол, не намерно, него просто из нехата. Да се испољи брига и није  потребно тако пуно – реч охрабрења када неко има непријатности, мало нежности када неко изгледа тужан, пружање помоћи у право време ономе ко је уморан. Деца мрају да се уче да доносе корист родитељима и једни другима. Она то могу да учине не захтевајући превише пажње, не причињавајући другима бриге и узнемиравања због себе. Чим мало поодрасту деца морају да се науче да се уздају у себе, да се науче да се сналазе без помоћи других како би постала снажна и независна.

Родитељи понекад греше бринући се превише или дајући стално глупе и раздражујуће савете, али синови и кћери морају да се сложе с тим да је у основи све ове прекомерне брижности дубока брига за њих.

Племенит живот, снажан, поштен, озбиљан и богоугодан карактер јесу највећа награда родитељима за напорне године љубави пуне самопожртвованости. Нека деца живе тако да родитељи у старости могу њима да се поносе. Нека деца испуњавају нежношћу и умиљатошћу године њиховог гашења.

Међу браћом и сестрама мора да постоји чврсто и нежно пријатељство. У нашим срцима и  животу морамо да чувамо и негујемо све што је лепо и свето. Да би  пријатељски односи у нашем сопственом дому били дубоки, искрени и срдачни њих морају да формирају родитељи, помажући душама да се зближе. Нема на свету пријатељства чистијег, богатијег и плодотворнијег од пријатељства у породици, само ако се његов развој усмери. Младић мора према својој сестри бити пажљивији него према ма којој другој младој жени на свету, а млада жена док нема мужа мора брата сматрати најближим човеком на свету. Они на овом свету морају да чувају једно друго од опасности и лажних и погибељних путева.

Над сваким од нас увек лебди невидљиви анђео-чувар.

– Оче, шта је живот?

– Битка, дете моје.

У којој најпрецизнији може промашити.

И најопрезнији се може преварити,

У којој и срце јунака може задрхтати,

А непријатељ и дању и ноћу напада.

Ова битка целим светом влада,

И у њој се мора до краја остати.

Сваком младом човеку живот је нарочито тежак. Када ступа у живот потребна му је подршка свих оних који га воле. Потребне су му молитве и помоћ свих његових пријатеља. Због недостатка подршке и љубави многи млади људи губе у животним биткама, а они који излазе као победници често за ту победу треба да захвале љубави верних срца која је у њих улила наду и храброст у тренуцима борбе. Немогуће је спознати цену правог пријатељства на овом свету.

Свака предана сестра може на свог брата да изврши тако јак утицај који ће га водити као рука Господња исправним животним путем. У свом сопственом дому, на сопственом примеру покажите им сву узвишену лепоту истинске и племените женствености. Стремећи ка свему нежном, чистом у светом и божанственом идеалу жене будите оваплоћење врлине и учините врлину толико привлачном да порок у њима увек изазива само одвратност. Нека они у вама виде такву  душевну чистоту, такву племенитост духа, такву Божанствену светост да их ваша светлост увек чува, ма куда да пођу, као штит или као анђео који лети изнад њихових глава у вечном благослову. Нека свака жена с помоћу Божијом тежи ка савршенству. Када ваш брат падне у искушење пред његовим очима ће се појавити слике такве љубави и чистоте да ће се он с одвратношћу окренути од заводнице. Жена је за њега или предмет поштовања или презира што зависи од тога шта он види у души своје сестре. Због тога сестра треба да се труди да  задобије братовљеву љубав и поштовање. Она неће моћи да причини више штете него ако му сугерише мисао да су све жене сурове и лакомислене, да жуде само за задовољствима, и да желе да им се сви диве. А браћа заузврат морају да чувају сестре.

Нисмо свесни до краја колика је наша сила,

Да сваког дана чинимо дела добра ил’ зла,

Да је некога лоша реч уништила,

А добра некога спасила.

Речи су тихе, поступци су ситни,

Одмах их забораву препуштамо,

За нас су они потпуно небитни,

Али нејаке ми њима сламамо.

Однос према женама – ево најбољег начина да се провери племенитост мушкарца. Он према свакој жени мора да се односи са поштовањем, без обзира на то да ли је она богата или сиромашна, да ли заузима висок или низак друштвени положај, и мора да јој указује све знаке поштовања. Брат мора да штити своју сестру од сваког зла и нежељеног утицаја. Он ради ње мора да се понаша беспрекорно, да буде великодушан  истинољубив и несебичан и да воли Бога. Свако ко има сестру мора да је пази и воли. Власт коју она има је власт истинске женствености која плени чистотом душе и њена снага је у благости.

Чистота помисли и чистота душе је оно што заиста оплемењује.

Без чистоте је немогуће замислити истинску женственост. Чак и у овом свету огрезлом у греховима и пороцима могуће је сачувати ову свету чистоту. “Видео сам љиљан како плива у црној блатњавој води. Све унаоколо је иструлило, а љиљан је остао чист као анђеоска одежда. У тамној бари заталаса се вода, љиљан се заљуља, али се на њему није појавила ниједна мрља”. Тако да чак и у нашем неморалном свету млада жена може да сачува своју душу неокаљаном зрачећи светом несебичном љубављу. Срце младог човека мора да ликује ако он има лепу племениту сестру која има поверења у њега и која га сматра својим заштитником, саветником и другом. А сестра мора да се радује ако је брат постао снажан мушкарац који је способан да је заштити од животних бура. Између брата и сестре мора да влада дубоко, снажно и блиско пријатељство и они морају имати поверења једно у друго. Нека се између њих испрече мора и континенти – њихова  љубав  увек треба да  остане одана, снажна и верна. Живот је превише кратак да бисмо га  трошили на борбу и свађе, нарочито у светом кругу породице.

Тежак посао, тешкоће и бриге,  самопожртвовање, па чак и туга губе своју оштрину, мрачност и суровост када су омекшани нежном љубављу исто као што хладне,  голе и назубљене стене постају предивне када их дивље лозе обавијају својим зеленим венцима, а нежни цветови испуњавају сва удубљења и пукотине.

У сваком дому се дешавају своја искушења, али у истинском дому влада мир који не могу да наруше земаљске олује. Дом је место топлине и нежности.

О дому треба говорити с љубављу.

Нека је само једна реч,

Али с љубављу казана,

И молитва Господу прошаптана.

Анђеоски хор ће ликовати,

А душа твоја заувек с Небом остати.

Зачуо сам реч тиху, нежну, ја,

Као уздах летњег поднева,

Тако ми је дубоко у срце урасла,

И заувек у њему остала.

Нека се она и даље чује,

Све до последњег трена,

И куцањем и ударима срца мог,

Нек’ не буде заглушена.

У таквом дому могу се васпитавати само лепота и доброта карактера. Једна од несрећа нашег доба је то што су тихе породичне вечери потиснуте пословима, забавама и изласци у друштво.

Свака лепа мисао која детету пада на памет касније снажи и оплемењује његов карактер. Наша тела упркос нашим жељама старе, али зашто да наше душе не остану заувек младе? Просто је злочин гушити дечју радост и приморавати децу да  буду мрачна и важна. Врло брзо ће на њихова плећа пасти  животни проблеми. Врло брзо ће им живот донети и бриге и невоље и тешкоће и терет одговорности. Нека бар што је дуже могуће отану млада и безбрижна. Њихово детињство треба што је год више могуће испунити радошћу, светлошћу и веселим играма.

Родитељи не треба да се стиде да се играју и праве несташлуке заједно с децом. Можда су они баш тада ближе Богу неко када, како то они  мисле, обављају врло важан посао.

Никада се не заборављају песме детињства. Сећања на њих леже под теретом година пуних бриге, као што зими под снегом леже нежни цветови.

У животу сваке породице, пре или касније, долази горко искуство – искуство патње. Године могу проћи у непомућеној срећи, али ће сигурно бити и жалости. Поток који је тако дуго текао налик на весели поточић који тече обасјан јарком сунчевом светлошћу кроз зимске ливаде између цвећа, продире, тамни и понире у мрачну клисуру или се обрушава у виду водопада.

У манастирској  тишини, осамљена,

Тамо где анђели-чувари круже,

Од искушења и грехова удаљена,

Живи она коју умрлом држе.

Сви мисле да одавно обитава

У Божанственој небеској сфери,

А она живи у манастиру,

Покорна својој пробуђеној вери.

Нико не зна каква се света тајна одиграва у новорођенчету којем је суђено да проживи само тренутак на овој земљи. Оно га не проживљује узалуд. За овај кратки трен оно може учинити више, може оставити дубљи траг него други живећи годинама. Многа деца умирући доводе своје родитеље пред свете Христове стопе.

Постоји несрећа која рањава више од смрти. Али Божија љубав може свако искушење да претвори у благослов.

Светлост је звезда даље нег’ облаци,

После олује сунчеви сијају зраци,

За Бога невољених бића нема,

Сваком Свом створењу Он добро спрема.

И тако протиче живот у правом дому, понекад обасјан јарком сунчевом светлошћу, понекад у тами. Али било у светлости или у мраку – он нас увек учи да се обраћамо Небу као Великом Дому у којем ће се остварити сва наша маштања и надања, где се поново сједињују везе покидане на земљи. За све што имамо и радимо потребан нам је Божји благослов. Нико осим Бога неће нас подржати у великој несрећи. Живот је тако крхак да сваки растанак може да буде заувек. Никада не можемо бити сигурни да ћемо још имати прилике да замолимо за опроштај због лоше речи и да ће нам бити опроштено.

Наша узајамна љубав може бити искрена и дубока у сунчане дане, али никада није толико снажна као у данима патње и туге када се показују сва богатства која су до тада била скривена.

Advertisements