Првог децембра 1844. године јеросхимонах Теофил је „због поодмаклих година и крајње исцрпљености“ замолио премештај из Кијево-братског манастира у Кијевопечерску лавру, са назначењем у Болнички манастир. Међутим, уместо тога, високопреосвећени Филарет га је одредио у Голосјејевску пустињу која се налазила недалеко од Кијева. Тамо је смештен у „келију у којој је боравио покојни јерођакон Евстатије“. Исте године је духовној конзисторији прослеђен захтев да се у Лавру пошаље службени лист о њему. Следеће године захтев је поновљен. И поред захтева који је био прослеђен у два наврата, службени лист из Конзисторије није стигао, због чега је јеросхимонах Теофил до смрти остао записан у Кијево-братском манастиру и као да и није премештен у Кијевопечерску лавру.

Прошла је зима, наступило је пролеће и лето. Гласови о старчевом подвижништву су се ширили све више, почевши да у Голосјејевску пустињу, која беше чаробног положаја, привлаче мноштво разног света. Не може се град сакрити кад на гори стоји (Мт.5,14), рекао је Спаситељ. Не може се сакрити мирисни цвет чак ни у дивљој трави. Њега ће пронаћи по његовом мирису. Није се могао сакрити ни блажени Теофил у својој пустињској осами. Надалеко се почео ширити миомирис његовог светачког живота: њега су осетили сви који траже духовни савет и утеху. Стога би се свако, ко год је долазио у Кијев да се поклони његовим светињама, такође упућивао у Голосјејевску пустињу да би видео старца Теофила и поразговарао са њим. Али, да би избегао светску славу и стално општење са народом, блажени је још више повећавао своју јуродивост. Манастирска управа је, од првих дана Теофиловог доласка у Лавру, мало обраћала пажњу на његову „ћудљивост“. По препоруци управитеља Пустиње, игумана Григорија, он је 1845. године добио следећу карактеристику: „За послушање способан и исправан, у владању ваљан, кротак и смирен“. Међутим, 1846. године је записано: „Мало способан, неисправан, умишљен и својевољан“. Године 1847. јеросхимонах Мојсије је за старца рекао: „Мало способан, спокојан и живи тихо“. Када се 1848. године подигло гоњење на старца и када се умножило негодовање због његовог чудног живота, карактеристика је гласила: „Неспособан за било шта, без икаквог послушања, тврдоглав и умишљен. Стар педесет и девет година“.

Да би проверио слична мишљења голосјејевских управитеља, митрополит Филарет је усмено наредио управитељу Пустиње, јеросхимонаху Калисту, да испита Теофилову способност. Након тога, 20. октобра 1848. године сачињен је извештај у коме се каже „јеросхимонах Теофил врши седмичну чреду богослужења, при чему не може сасвим правилно да обавља службу Божију.“ Митрополит се сагласио са овим извештајем и забранио блаженом да учествује у богослужењу. Ипак, он му је дозволио да се сваке суботе у свештеничком одјејању причешћује Светим Тајнама „ради спасења душе“.

Ниједан пророк није славан у својој отаџбини!…

После тог наређења Теофил је био удаљен из Пустиње. Преместили су га у такозвани Новопасјечни врт. Овде се старац веома добро осећао. И поред тога што је до цркве требало далеко ходати, блажени није пропуштао ниједно богослужење. Како се од раног детињства одликовао усрдношћу према богослужењима, појављивао се у храму пре звона.

Господе, заволех лепоту дома твога и место насеља славе твоје… Једно молих од Господа, и то тражих: да живим у дому Господњем све дане живота мога, да гледам красоту Господњу и да посећујем храм свети Његов (Пс.25,8; 26,4).

Ушавши у цркву, он би обично на средини направио три велика поклона. Поклонивши се целивајућој икони, он би отишао до јужних врата. Ако би се ту задесиле жене, он би одлазио до западних врата и при томе ваздух осењивао крсним знаком као да неког тера.

– Куда вас се толико накупило, нечисте силе! Нека васкрсне Бог и нека се распрше непријатељи Његови – љутито је говорио старац наглас.

Затим би, пред сам почетак шестопсалмија, одлазио за певницу и прихватао се да чита Псалме. Угледавши пред собом нетраженог помагача, чтец би покушао да се супротстави старцу. Међутим, пошто би добио ситниш за земичку, пружао је старцу књигу. Блажени је читао са великим надахнућем, али јако пригушеним гласом. Незадовољни његовим читањем, клиросни су му срдито примећивали:

– Читајте гласније, баћушка. Ништа се не чује.

Али старац је, напротив, још више спуштао глас и читао још тише. А онда би, прочитавши трећи Псалам, журно затварао књигу и одлазио од певнице на средину цркве, остављајући и чтеца и народ у великој недоумици.

Понекад је блажени утрчавао у цркву за време „великог славословља“ или пак при крају службе док се појало: „Под твоју милост“… У току Литургије он би на почетку „Херувимске песме“ разгрнуо народ, клекнуо и подигао руке и поглед горе ка небу, гласно изговарајући речи молитве. Онда би брзо излазио из цркве, повлачећи за собом збијену гомилу богомољаца.

Снага молитве блаженог за страдалнике и оптерећене телесним болестима била је неуобичајена. Њеним дејством оздрављали су болесни и исцељивали се осакаћени од детињства. Једна удовица, чиновница, Марија Григорјевна Н. повремено је била опседнута беснилом. Она се блаженом обратила за помоћ. Старац је над њом прочитао Свето Јеванђеље, а затим њиме снажно ударио болесницу по глави. Она је чак и поклекнула. Он је гласно изговорио:

– Именом Господа Исуса Христа наређујем ти – изађи.

Болесница се одмах осетила боље.

– Ако хоћеш да будеш здрава – рекао јој је старац отпуштајући је – живи у Китајевској пустињи и нигде немој одлазити.
И стварно, исцељена Марија Григорјевна је до саме смрти живела у близини Китајевске пустиње свакодневно долазећи на богослужење. Данас више није жива.

Н. К., хорски певач у митрополији, беше опседнут телесном страшћу.

Блудне мисли му нису давале мира ни дању ни ноћу. У пролеће, док је шетао шумом, он сретне старца Теофила. Али, да би избегао разговор са старцем и неизбежно изобличење, покушао је да скрене у страну.

– Хеј, Николаје, причекај! – довикну му старац. – Куда ћеш? Дођи овамо. Заједно ћемо се наслађивати блудним мислима.

Осетивши да је разобличен, Н. К. поче пред старцем да се каје са сузама у очима.
– Но, ништа. Господ је милосрдан – говори му као утеху старац. – Хајде да му се помолимо.

Клекнувши, старац је почео да се моли. Кроз пола сата он се подигао и нежно се обратио страдалнику:

– Па, сада иди. Блудне мисли те више неће узнемиравати.
Одмах после тога младић се исцелио од свог недуга, премда су се страсти понекад враћале. Али, чим би се зачела помисао на блуд, његовим телом би овладала грозница од које би истог тренутка све нечисте мисли ишчезле из његове главе, а младо исцрпљено тело се више не би распаљивало огњем блудне страсти.

Више од пола године проживео је блажени у Новопасјечном врту и најзад, по усменом наређењу његовог преосвештенства, 29. априла 1849. године био премештен у Китајевску пустињу, која се налазила близу Кијева.

Не пропуштајући подвиг јуродивости, већ га још више повећавајући, старац Теофил је понео још један крст – крст разних искушења и гоњења од стране управитеља. Међутим, истовремено је обрео утеху и осами. Китајевски манастир је био окружен високим планинама обраслим густим шумама. Старац Божији је одлазио у дубину шуме и размишљао о Богу. Молећи се у самоћи, он је своју душу отварао Ономе чије су очи десет хиљада пута светлије од сунца и посматрају све људске путеве и продиру у скривена места (Сир.23,27-28 ). Често шетајући шумом, он је пронашао велико одсечено стабло. И остајао би по двадесет четири сата на том пању клечећи и непрестано уздишући због пропадљивости овога света. Он се молио за опроштај грешном свету који не зна шта ради.

Непрестано се бавећи искључиво богомислијем и молитвом, Теофил није обраћао ни најмање пажње на своју спољашњост. Бринући се о чистоти своје душе, он се ни мало није бринуо о чистоти тела. Одело му је било похабано, са много закрпа ушивених белим концем и умазано тестом и уљем. Одлазећи у цркву, блажени је облачио мантију и, пустивши широку пану преко камилавке, улицом ишао откривених груди. На ногама је носио поцепану обућу: на једној похабану чизму, а на другој опанак од лике. Глава му је била увезана прљавим пешкиром.

Примећујући на старчевој глави прљави повез многи подругљивци су га са кикотом запиткивали:

– Оче Теофиле, шта вас данас боли?

– Зар си ти лекар? – сурово би одбрусио блажени и одлазио.

Другом приликом, напротив, желећи да се покаже више него здрав и да изобличи сите, стављао би на стомак перјани јастук и сав важан шетао по дворишту. Излазећи кроз манастирску капију у шуму и сусревши искушенике који воде празне разговоре, он би прекорно климнуо главом и приметио:

– Зашто су осудили цариника и фарисеја?

Приметивши код јуродивог велики вештачки стомак, весела младеж би се, као одговор на његову примедбу, необуздано насмејала.

Па чак и та видљива и од свих осуђивана неуредност имала је код Теофила особито значење. Примећивали су да је унутрашње стање његовог духа живље, снажнија његова пламена молитва и мисаоније његово старачко чело уколико је неуредније обучен.

Блажени се увек молио тајно. Приступајући вршењу келијског правила, облачио је мантију, а читајући Јеванђеље – епитрахиљ и фелон, палећи три кандила. Тело му је било опасано гвозденим појасом са уграђеном иконом Богојављења. Да не би ни један трен остао без посла, блажени је прео вуну, плео чарапе и ткао платно које је углавном давао иконописцима за њихов посао. За време ручног рада читао је Псалтир, који је знао напамет, и разне молитве. Свакодневно се безброј пута клањајући пред иконама, старац Теофил је своме оптерећеном телу давао само најкраћи одмор. Ради тога се или наслањао леђима на зид, или би легао на лежај преко кога је стављао цепаницу или је, пак, седео на краткој и преуској клупици коју је стављао посред собе и са које би, чим би и најмање задремао, падао. Тада би одмах устајао на молитву.

Ипак, настојатељ Пустиње, јеросхимонах Јов, који је много мрзео блаженог због његовог подвига јуродивости и који је пратио његов живот и владање, никада није могао старца да затекне на молитви и душекорисном послу. Кад год би га посећивао у келији, прозорљиви старац се, предвиђајући његов долазак, скидао и легао на клупу, претварајући се да спава. На тај начин као да је поступао по речима Господа који говори: А ти када се молиш, уђи у клет своју, и затворивши врата своја, помоли се Оцу своме у тајности; и Отац твој који види тајно, узвратиће теби јавно (Мт.6,6). Јер, тајним молитвеним трудом и подвизима он као да је себи припремао будуће блаженство и градио на небесима вечну кућу, унапред шаљући залог за сву вечност.

Келија блаженог старца уопште није показивала да се о њој брине домаћинска рука. Сва је била затрпана смећем и прљавштином. Када су га питали зашто тако ради, старац је одговарао:

– Стога да би ме све што се налази око мене подсећало на неред у мојој души.

Неки од лавриотских стараца који су још живи и који су некада навраћали у келију блаженог човека, причају да је била потпуно закрчена мноштвом земљаних лонаца и крчага у којима су се чувале намирнице за посетиоце. Чега ту све није било! Каше, чаја, масла, брашна, шећера, земички, пирога, меда, икре, воћа, харинги, рибе, грожђа, свећа.

Разумљиво је да је такво обиље намирница често изазивало завидљиве очи манастирске младежи која је тајно посезала за том храном. Све се то радило лукаво и по унапред смишљеном плану. Приметивши, на пример, да управник Пустиње осећа мржњу према Теофилу, они су подстицали његовог љубимца, црквењака Поликарпа, да се код њега заузме за премештај старца у другу келију. Звонар Поликарп је и сам био рад да речено учини, јер је блаженог мрзео колико и његов настојатељ. А чиме га је озлоједио отац Теофил? Ево чиме. Понекад би старац накупио у простирку читаву гомилу црва, бубашваба и разних других буба. Доневши их у цркву, он би сву покретну армију разбацао по поду. Животињице би се размилеле по кутцима, а црквењака би ухватила мука јер је требало све да их почисти. И шта он тада предузима? Тада Поликарп, грдећи, нападне блаженог и крене да га бије. А старац стане пред њега, скрсти руке на груди и ћути.

Код лукавог су и дела убитачна, говори пророк Исаија. Он замишља лукавства да би лажним речима погубио сиромаха, који је у праву. Тако је у овом случају поступио и Поликарп. Оклеветавши блаженог пред настојатељем и добивши наређење да кривца премести у другу келију, Поликарп се са заједљивим осмехом одмах појавио пред старцем: – Оче Теофиле, настојатељ је наредио да се преместите у другу келију.

Кораке моје управи по речи твојој (Пс.118,133), смирено је одговорио старац. Узевши под пазух мантију, а у руку икону и Псалтир, он је сместа прешао у одређену му келију. А искушеници су само то чекали. Правећи се да преносе намештај, они би почели да истребљују намирнице. Старац Теофил би, ни мало не ометајући њихову лакомост, са незлобивошћу анђелског срца клицао:

– Дивна су дела твоја, Господе.

 

 

Из књиге „Сила се Божија у немоћи показује“, Манастир Хиландар, 1995.