Овај истински слуга Божји Давид био је родом из села званог Гардиница које се налазило близу Таландије (данашње Аталанде) наспрам Евије у Грчкој. Живео је у време цариградског патријарха Јеремије (16. век), рођен од побожних и богобојажљивих родитеља. Отац му је био презвитер и звао се Христодул а мајка Теодора. Овом благословеном пару дарова Бог четворо деце, двоје мушко и двоје женско, од којих се Давид издвајао по обдарености.

Кад је детету било три године јави му се у сну Св. Јован Крститељ и рече му: „Устани, чедо, и пођи за мном“. Дете устаде послушно као да је било одрасло и пође за њим до једног храма посвећеног Св. Претечи близу реченог села. Кад уђоше у храм, Претеча се јави малом Давиду у икони, која је била истоветна са оним који га је позвао, пред којом се дете побожно заустави. Ту мали Давид остаде са скрштеним рукама шест пуних дана, бос и гологлав, у кошуљици, пред Светим Јованом. Кад његови родитељи устадоше и не нађоше своје чедо, спопаде их велики немир и туга за сином. Тражили су га на све стране, али он као да беше пропао у земљу. У суботу шестога дана, његов отац свештеник оде по обичају у храм да служи вечерње и ту нађе на велику своју радост Давида како стоји пред иконом Јована Претече. Лице детиње сијало је као сунце. На очево питање: откуда он ту? – Давид исприча шта се са њим десило. Сви сабрани на службу дивљаху се и радоваху овом чудном догађају.

Кад Давид поодрасте дадоше га родитељи да се учи писмености и изучавању Светих Писама. Он беше веома приљежан у науци а уз то и родитељима послушан, помажући им у њиховим пољским радовима. Радио је на њиви као и остали, а кад би они сели да се одморе он се повлачио на молитву и узносио топле молитве Богу, не проводећи ни трена без труда и подвига. Једино је туговао што нема духовног оца који би га упутио правилима истинског духовног живота.

Пун жеђи за Богом, Давид, помоливши се Господу да управи стопе његове на пут прави, напусти своје родно место и предаде се вољи Божјој. Док је он тако путовао, Бог му посла у сусрет једног врлинског старца званог Акакије. Он беше искусни подвижник, познати проповедник благе вести Христове делом и речју. Акакије прими с љубављу младог Давида и приброји га братству свога манастира, прозревши да ће од њега бити изабрани сасуд благодати Божије. У манастиру га поучи тајнама духовног живота па га потом обуче у анђелски образ монашког чина.

Отада се преподобни Давид још ревносније предаде посту и молитви и свакој врлини. Старац Акакије да би га извежбао у смирењу често га је ружио а понекад слао и да продаје пепео. Давид је све то примао са трпљењем и смирењем, слушајући у свему без поговора свога Старца.

После извесног времена крену се старац Акакије да посети подвижнике у другим местима ради духовне користи и разговора, па узе са собом и овог Давида. Прошавши многе манастире и разна места, они стигоше на крају у Осу, која се налази између планине Олимпа и Пилија, и ту се задржаше извесно време у Икономијевом манастиру у коме духовни живот беше на завидној висини. Видевши тамошњи оци труд и подвиге блаженог Давида, наговараху га да се прими ђаконског чина, што он и учини на њихово наваљивање, служећи службу Божју са страхом и трепетом.

Одатле продуже даље њих двојица своје поклоничко путовање и стигну у Свету Гору. Дошавши на Атон они посетише манастире и скитове, задобивши велику духовну корист од сусрета са светогорским пустињацима. После тога Акакије продужи пут за Цариград а блажени Давид остаде у Лаври Св. Аганаоија Атанског и ту се са радошћу и сваким трудом упражњаваше у врлини. У међувремену његов старац Акакије би произведен у Цариграду у чин архијереја Навпактијског и Артског. Стигавши у своју митрополију Акакије поручи Давиду да дође код њега, што овај и учини на заједничку радост. Живећи тако поред епископа, Давид је и даље проводио строги живот пун послушања, врлине и поста.

Ево једног примера његовог крајњег смирења и послушности. Догоди се да га његов Старац пошаље из Навпакта у Арту ради посла. Од Навпакта до Арте ишло се пешке око четири дана, а преподобни имађаше обичај да путује бос. Кад стиже у Арту неки богољубац видевши га босога, купи му обућу и замоли га да то прими Христа ради. Он да не би презрео љубав брата прими поклон, па обавивши свој посао брзо се врати у Навпакт. Старац Акакије, желећи да испроба његово смирење, изобличи га што се обуо и заповеди му да врати обућу ономе ко му је дао, пошто је узео без благослова духовника. Давид без поговора врати обућу и поново дође своме духовном оцу, који га прими с љубављу, радујући се његовом смирењу.

Митрополит Акакије рукоположи Давида, иако против његове воље, за свештеника и постави га за игумана манастира Варнакове који се налазио у близини Навпакта, што беше и жеља народних првака онога краја, који га веома поштоваху. У манастиру се старао брижно о спасењу поверених му душа, служећи за пример свима онима којима срце не беше заслепљено страстима и самовољом, a у манастиру их, авај, и таквих беше – навиклих да ходе по жељама срца свога.

Какав степен духовног савршенства беше постигао преподобни о томе сведочи следећи пример. Догоди се да манастир посети, на путу за Ахају, патријарх цариградски Јеремија заједно са ритором Велике цркве Емануилом. Једног дана док је преподобни служио као обично свету Литургију, речени ритор уђе у цркву и задивљен виде га у олтару уздигнутог од земље пред св. проскомидијом и окруженог божанском светлошћу, са лицем сјајним као сунце. Ритор похита да о томе обавести Патријарха. Патријарх стиже у храм, но светлост не виде, али виде лице преподобног орошено сузама умилења. Схвативши о каквом се врлинском човеку ради, Патријарх га је после тога молио да се прими архијерејског чина, али овај никако не пристаде на то.

Међутим, и поред свега његовог труда и смирења, неки од братије у манастиру не примаху његове савете. Он се онда реши да напусти манастир и мољаше се Богу да му укаже погодно место молитвене тишине и покоја. Бог му указа преко виђења те оде у место Стиру, које се налазило између Хеликона и Парнаса. Ту он сазида малу зграду за себе, сабравши око себе и неколико побожних монаха, са којима провођаше време у посту и молитви.

Старац Јаков Цаликис са епитрахиљем, кадионицом иштапом преподобног Давида.

Између Хероније и Хеликона налази се град звани Левадија у коме живљаху у оно време Агарјани. Један од тамошњих турских бегова имађаше заробљену неку децу, која успеше да згодном приликом побегну. Њихов газда их је свуда тражио али безуспешно. Тада неки злобници оптужише преподобног Давида тврдећи да је он главни кривац за то бекство деце. Јаросни Турчин ухвати преподобнога и предаде га управитељу града. Управитељ пак нареди својим слугама да Давида туку немилосрдно, што они и урадише. Тада им нареди да га онако измрцвареног и изранављеног баце у тамницу. Следећег дана нареди да га поново бездушно батинају, па да га онда обесе да виси за свезане руке. Од тог мучења преподобном се укочише руке и дуго времена није могао да их покрене. Док је висио обешен појили су га отровним напитцима, али он све то стрпљиво подношаше наоружан Христовом благодаћу, горећи од жеље да буде овенчан венцем мучеништва. Но благи Бог умудри неке побожне хришћане те дадоше откуп за њега и тако би ослобођен. По ослобођењу из тамнице, преподобни нађе за сходно да се више не враћа онде где се беше настанио, него се крену у потрагу за другим местом молитвеног тиховања. После многих тешкоћа и невоља, настани се на острву Еврипу, близу села Оровије. Ту се налазио храм Преображења Господњег који он уз помоћ побожних хришћана обнови, претворивши га у манастир. Ту се ускоро окупи мноштво ученика око њега, настављани њиме у правој вери и врлини. Међу његовим ученицима су најпознатији: Исак презвитер, Јоаникије и Исаија, разним врлинама украшени, Герасим, Јоаким, Дионисије и Данило, а такође и Христофор, који и описа његов живот и подвиге.

Оно што је особито одликовало преподобног Давида то је била милостивост срца: био је пун састрадалне љубави према свима. Особито је проповедао гостољубље, и сам помажући овима потребитима и сиромашнима. При томе он није гледао ко је ко: помагао је без разлике и хришћане и муслимане. Тако, на пример, он даде откуп за неког монаха Ефросина који беше убио нехотице човека, поучивши га истовремено покајању и побожном монашком живљењу, а једног сиромашног Агарјанина и његову породицу богато обдари рухом и храном. Другом приликом дођоше из оближњег села Оровије четири старца, тражећи од њега душевне и телесне помоћи и утехе. Он их са радошћу прими у манастир и научивши их правилима монашког живота, замонаши их. Неки од монаха се разгњевише на то и говораху му: „Није у интересу манастира да ови старци остану овде; задужени су и немоћни, само ћемо имати од њих штете“. Свети Старац им на то одговори: „Ви идите куд хоћете, а сироте старце оставите на миру. Јер овај манастир припада Господу Христу и сиромашнима, зато он и прима све који му дођу“. Тако ови сиромашни и изнемогли старци остадоше у манастиру, ослобођени од глади и дугова, благодарни Богу и радећи на спасењу своје душе. Један опет други сиромах по имену Георгије из села Каламуди, који је имао много деце и био веома сиромашан, често је долазио у манастир тражећи и добијајући обилну помоћ од преподобног Давида. Кад он тако једном дође, Старац га прими са љубављу, угости га и нареди економу да му да ока сто кила жита да понесе својој породици. Пошто је Георгије ручао, монаси му дадоше три хлеба али не хтедоше да му натоваре и жито које му преподобни обећа, него му рекоше: „Сваки дан долазиш и досађујеш нам, само би хтео да ти товаримо манастирске коње и да те снабдевамо са храном“. Када он оде и Старац чу шта се десило, позва јеромонаха Исака и остале старце па им рече: „Зашто, браћо, отерасте сиротог Георгија и не дадосте му жито за породицу? Зашто увредисте Христа и мене убогог старца?“ – Чувши то, они се постидеше због свог поступка и рекоше му погнутих глава: „Опрости нам, свети оче, сагрешисмо“. Старац им рече: „Одмах узмите жито и других намирница и идите Георгију, поседите са љубављу у његовом дому, па ћу вам тек онда опростити“. И заиста, они то и урадише на велику радост сиротог Георгија, а себи на корист душе.

Неки опет побожни монах Сава купи родитељским новцем дивну башту и поклони је манастиру за спасење своје душе. После тридесет пет година два друга монаха, по имену Пахомије и Теолипт из ман. Светог Николе Галатакијског, присвојише ову башту као своју, припојивши је једној мањој која је њима припадала. Старац Давид чувши за то ништа им не рече, него и даље чуваше љубав према њима. Шта више, кад њихов манастир нападоше разбојници, био им је од велике помоћи, духовне и материјалне. Но Бог не остави некажњену лакомост ових два монаха. Они се разболеше од тешке болести тако да поче тело да им трули и распада се. Осетивши да им се примиче крај, они се покајаше и тражаху од Старца да им опрости њихов грех. Теолипт доби опроштај преко писма и упокоји се, а Пахомије паде у постељу и не могући сам ићи, узе четворицу људи да га понесу светитељу ради опроштаја. Преподобни му изађе у сретање, па дошавши до утврђења града Еврипа и видевши Пахомија у каквом бедном стању се налази, заплака се и даде му опроштај. Кад овог вратише у манастир, он одмах посла преподобноме дуг и исповеди се пред смрт: да врт не припада њима већ манастиру преподобног Давида.

Овај смирени молитвеник Давид доби од Бога и дар чудотворства. Тако његовим светим молитвама Бог уништи безбројна јата комараца у селу Дисту, у коме он једном заноћи на путу за Каристу. Другом приликом догоди се да га на путу за Ламију сретне један Агарјанин, који га удари штапом по леђима. Старац не проговори ни речи, стрпљиво подносећи бол и незаслужену увреду, али се Агарјанину осуши рука. Видевши то овај зли Турчин, похита са другим Турцима за преподобним и сустиже га у кући где беше заноћио, па га сузама мољаше да га исцели. Старац се помоли Богу и рука би исцељена. Новац пак који му нуђаше овај Турчин из захвалности, преподобни не хтеде да прими, него га саветоваше да га подели једноверним сиромасима, а у будуће да никоме не чини зла.

Ево и једног примера дара прозорљивости којим Бог обдари слугу свога Давида. Један монах, по имену Христофор, реши се да тајно напусти манастир. И док се он, заједно са још једним монахом са којим се налазио на манастирском метоху, спремао за тајно бекство, преподобни прозревши то, позва га да дође у манастир као на исповест. Христофор осетивши да је преподобноме позната његова тајна намера, паде пред ноге његове, тражећи опроштај. Старац га са много љубави подиже и благослови, ослободивши га својим молитвама и саветима од помисли које су га мучиле.

Све ово као и многа друга дивна збивања, разгласише славу преподобног, тако да су га свуда тражили, особито архијереји, да поучава народ путу Божјем и заповестима Господњим, што је он по послушању веома радо чинио. Тако, кад дође једном до сукоба и распри међу архијерејима и народним првацима на Пелопонезу, завађени упутише молбу преподобном да их помири. Он, иако стар и исцрпљен дугогодишњим подвизима, крену са радошћу на тако далеки пут са неколико својих ученика. Сишавши на обалу, они се укрцаше на лађу да би прешли на супротну страну у Аталанду. На мору их, међутим, снађе бура која преврну лађу и они се нађоше у таласима. Његови ученици као млађи успеше да испливају на обалу али без свог духовног оца. И док су они туговали за њим на обали, он се после девет сати проведених на морским таласима, појави пред њих чудом Божјим. Благодарећи Богу они одатле отидоше на Пелопонез, где преподобни својим духовним саветима и зрачењем светитељског лика измири завађене стране, поучи хришћане, па се онда врати у своју обитељ.

Достигавши дубоку старост, преподобни предвиде своју кончину и рече братству: „После три дана одлазим одавде по Божјој вољи“. Када пак дође трећи дан, сазва све монахе и рече им: „Оци, браћо и чеда моја, ја треба да идем Господу мом који ме позива. Ви пак знате правила монашког живота; следујте им, и не занемарујте их, упражњавајте целосно душом и умом свештену молитву, славећи непрестано Господа Христа сладосног Исуса и Спаситеља света. Имајте узајамну љубав, да би могла и на вама да се оствари реч Еванђеља: „Где су два или три сабрани у име моје, онде сам и ја међу њима“ (Мт. 18, 20). Стално имајте смрт на уму и сећајте се лепота Раја. Чувајте се од рђавих помисли, и увек се исповедајте код искусних духовника ради отсецања злих и прљавих помисли, да би се удостојили небеске вечне благодати и славе. Бежите од пријатељевања са светом, имајте смирење, смерност, трпљење и послушност, читајте и проучавајте Свето Писмо. Помажите оне који се нуждавају и који су у невољи, а изнад свега пригрлите духовно сиромаштво и подносите стрпљиво сваку невољу; тугујући и оплакујући своје грехе. Увек будите спремни на невоље, труд, злопаћење, да би задобили ону неизрециву радост, тј. Небеско Царство“. Рекавши ово и још многе духовне поуке, преподобни поче да славослови Бога и да My се моли да му буде милостив на Страшном Суду. Кад заврши молитву, окрену очи према братији и рече им: „Ево, браћо, дође Господ Христос“. И одмах предаде дух свој у руке живога Бога. To би првога новембра (Преподобни Давид је живео и подвизавао ce y XVI веку). Његова духовна чеда заливаху сузама његове свете мошти, целујући их са надом и љубављу. Потом са молитвама погребоше његово свето тело, али не и душу и дарове Божје којих се он удостоји. После његовог блаженог уснућа на његовом гробу се догађаху многа чудеса; мноштво народа се сабирало око његове св. лобање и многа добијаху исцељење. од различитих болести. To ce дешава и данас свима онима који са искреном вером у Бога и љубављу према преподобном приступају месту његовог светог подвига и његовим благодатним моштима. Његовим светим молитвама, Господе Исусе Христе, умудри и спаси и нас. Амин.

Advertisements