Покајте се! Одбаците од себе не само јавне гријехове – убиство, пљачку, блуд, клевету, лаж… – него и пагубна тјелесна уживања и насладе, и преступне маштарије, и безаконе помисли: једном ријечју све, све што Јеванђеље забрањује. Пређашњи свој грешни живот оперите сузама искреног покајања.

Немој да у унинију, у чамотињи и раслабљености душевној, сам себи кажеш: “Упао сам у тешке гријехе, дуговременим грешним животом стекао сам гријеховне навике, а оне су се током времена претвориле као у нека природна својства, те су учиниле да се ја покајати не могу“. Те мрачне мисли нашаптава ти непријатељ твој, а ти га још и не примјећијеш и не схваташ да је то он. А он зуна за моћ покајања, он се боји да те оно не отргне испод његове власти, па се упиње да те одвуче од покајања приписујући немоћ  Божјем свемогућем љекарству.

Установитељ покајања није нико други до Творац твој, Који те је саздао из ничега. А кад те је саздао, утолико лакше те може обновити и преобразити твоје срце, начинити срце богољубиво од срца гријехољубивог, начинити срце чисто, духовно, свето од срца чулнога, плотскога, злонамјернога, сладостраснога.

Знао је Бог немоћ људску. Знао је да ће људи гријешити и после крштења. Зато је установио у Цркви Својој тајну покајања којом се очишћује од гријехова учињених после крштења. Исповиједати гријехе значи растргнути везу и прекинути дружење са гријесима. Мржња на гријехе, знак правога покајања, састоји се у ријешености да се у будуће живи врлинским животом.

Јеси ли стекао гријеховну навику, а ти се чешће исповједај, па ћеш се ускоро ослободити из ропства гријеховнога и лако и радосно ћеш ходити за Господом Исусом Христом. Ко стално издаје своје пријатеље, томе ће се они претворити у непријатеље и удаљиће се од њега као од издајника коме је стало до њихове сигурне погибије. Тако и кад неко исповиједа гријехе своје, они од њега одступају. Јер, гријеси се укорјењују и снаже на гордости пале природе, па отуда и не трпе да их ко куди и брука.

Ко у нади на покајање дозвољава себи да гријеши својевољно и намјерно, тај се лукаво и подмукло односи према Богу. Ко добровољно и хотимице гријеши, а све у нади да ће – има времена! – покајати се, тога поражава неочекивана смрт и тако му се ускраћује оно вријеме које је намјеравао посветити врлини.

“Умијте се, збори Бог грешницима, очистите се, уклоните злоћу дјела својих испред очију Мојих, престаните зло чинити… Тада дођите, вели Господ, паћемо се судити“ (Ис.1,16 и 18). А чиме се то завршава овај суд Божији, суд покајања, на који Бог непрекидно зове грешника док му траје земаљски живот? Када човјек сазна гријехе своје, па ријеши да се искрено покаје и поправи, онда и Бог суд Свој са човјеком окончава следећом одлуком: “Ако гријеси ваши буду као скерлет, постаће бијели као снијег; ако буду црвени као црвац, постаће као вуна“ (Ис.1,18).

Advertisements