За душевну болест се може рећи да је куга двадесет првог века. И као што онкологија не може да изађе на крај с раком, тако ни психијатрија не може да се избори против душевних болести. Број психичких болесника је све већи. У средњем веку су за време епидемија куге улице градова бивале пуне несахрањених лешева, јер су се људи плашили да им се приближе, док се данас психички болесници претварају у живе мртваце. Они су се до те мере затворили у себе да се чини као да су се закопали у гробницу. Без обзира што живе међу нама и рекло би се комуницирају с нама, а понекад чак и раде, ипак су то људи с којима се не може ступити у контакт, јер су изгубили везу са реалним светом, одвојили се од Цркве и погрузили у свој иреални свет који сматрају једином стварношћу.

Постоје два вида те болести. Први је опседнутост демоном, случај када човековом душом завлада зли дух и живи у човеку као домаћин у свом дому. Он паралише човекову вољу, прекине му контакт с његовом свешћу и чини нам се као да такав човек има две душе, а друга од њих је сам ђаво. Тај вид ове болести обично прате поступци светогрђа, али истовремено и страха од светиње. Но, ма како то било чудно, тај вид душевне болести лечи се лакше од оног другог, о којем ће касније бити речи. Наиме, у првом случају је видљиво присуство демона, али ту исто тако видљиво помажу исповест и често причешћивање.

Узрок другог вида ове болести је човекова гордост. Истина, постоји и трећи вид душевне болести, а то је оштећеност психичког апарата, а не психе, што долази до изражаја већ у самом детињству или на некој од етапа човековог развоја. Нећемо се бавити наследном патологијом, јер човек је у том случају несрећна жртва исто као и онај ко се роди слеп или с неким другим недостатком. Нас интересује други вид ове болести чији су узрок неискорењене страсти.

Пре свега треба прецизирати шта се дешава за време психичке болести и шта је то што је код човека у том случају болесно. Душа се човеку даје за време зачећа. Она је бестелесна, нема никаквих органа и по својој природи и структури уопште није сложена. Поседује одређену силу и способност, но ипак је проста по својој суштини. Сједињена је с телом, али после смрти тела и даље мисли и осећа и наставља своје постојање без њега. И поред тога, душа умрлога не може ступити с нама у контакт. Исто као што, на пример, композитор може у глави да чује неку мелодију, али без инструмента не може да је одсвира и да је пренесе у спољашњи свет. Тело је инструмент душе. Постоји нека врста префињене материје која душу повезује с телом онако као што систем канала повезује реку с пољем које наводњава. Ту је реч о посебном психичком апарату, о нервном ткиву које прожима све ћелије човековог тела и чији се центар налази у човековом мозгу. Управо се ту стварају неопходни услови за однос душе са спољашњим светом. Ту је граница између душевног и телесног, ту се формирају неки комплекси и рефлекси, ту мисли добијају облик речи, итд. Ту се прерађују спољашњи утисци а затим одлажу у сећање. То је систем веза и узајамних односа. То је у неку руку површина душе, њен омотач који се ипак не сједињује се са самом душом.

Безумље је разарање правилног односа душе и света. Кад код човековог сигналног система дође до кратког споја и кад се поквари, човек губи способност да на адекватан начин доживљава спољашњи свет. Он тада губи самоспознају и запада у хаос. Човек иначе има нагон за самоодржањем, снажну подсвесну способност да у тешким ситуацијама размотри све варијанте и изабере ону која му омогућава да преживи. У том смислу покушај човека у стању безумља да сачува свој живот састоји се у томе да побегне у болест, сакрије се у њој, створи некакав илузорни свет и у њему живи као у каквој љуштури и на тај начин се изолује од стварног света који му је постао неподношљив. Узрок тога је, сликовито речено, микроб гордости који се у њега уселио, најчешће још у детињству, а затим се неприметно развио до огромних размера.

У основи човековог психичког мира налази се смирење. Смирен човек легне на земљу и бура прохуји изнад њега, док онај горди стоји усправно, па га бура баци на камење. То исто бива и са буром страсти. Кад се човек смири и призна своју немоћ и грешност, бура прохуји и нестане. За разлику од њега, горд човек за свако искушење криви друге, па чак и самога Бога, и зато страсти кипте у његовом срцу. За њега се може рећи да се стално бори с умишљеним непријатељима, а не са својим страстима. Такав човек никад није захвалан Богу, па чак ни за даровани му живот. Он не осећа захвалност ни према људима, јер у дубини душе сматра да је за њих велика част и велика срећа да се друже с њим. Убеђен је да поседује таленат и способност какве нико други нема. Веома тешко подноси кад неко према њему покаже и најмањи знак не само непоштовања, него и равнодушности. Њему се чини да му је дато посебно право да управља другим људима и кад наиђе на отпор, љути се на њих као на незахвалне и глупе животиње које нису биле у стању да схвате његову изузетну душу. Уосталом, гордост је веома разноврсна, па човек може забадати нос у туђе ствари и добити по носу, а може и да ћути и презире људе сматрајући да су они у поређењу с њим само пси који лају.

Духовна гордост је најстрашнији вид гордости. Такав човек устаје против Бога јер сматра да је неправедан према њему. Он као да Му говори: „Зашто сам неправедно повређен, док они који су гори од мене уживају у Твојим добрима?“ Уколико није верник, онда му се чини да се цео свет ујединио против њега. У срцу гордог човека стално влада узнемиреност, а у души страх.

Људе повезује узајамна љубав коју горд човек губи, а губитак љубави је већ почетак безумља. Ту долази до унутарњег конфликта. Наиме, ако је такав човек верник, онда он сматра да га је Бог, као окрутни отац, избацио из свог дома и зато се у његовом срцу налази притајена мржња према Богу. Неверујући човек, пак, сматра да је једино он поштен и да живи међу подлацима и нитковима у кући по чијим зидовима пузе шкорпиони спремни да га убоду, због чега је стално напет. У дубини душе уверен је, па макар то и не хтео да призна, да људи заслужују да се земљина лопта напуни динамитом и њиме разнесе.

Горд човек никад није задовољан. Он не може бити срећан зато што је срећан само онај ко је задовољан оним што има. Горд човек живи овај живот и не осећа вечност, јер су му у срцу неокајани греси и страсти. Будући да сматра да је у свему у праву, он просто не може да се каје. Но, он не може ни да се моли, чак ни кад чита речи молитве, будући да сматра да му не доликује да нешто тражи и за нешто моли. Он са Богом хоће да разговара као са себи равним и кад у томе не успе, онда се често предаје окултизму и демонизму. Демонизам је један од добављача живе робе за душевне болнице.

Горд човек стално улази у конфликт са свима и притом његов психички апарат, који је већ истрошен и разорен, више не може да издржи. Зато ту долази или до смрти или пак до безумља као алтернативе смрти. За то време мрачне демонске силе се активирају и помажу човеку да створи свет безумља и хаоса у који ће се касније погрузити. Кад једном доспе у тај свет, човек више не може из њега да изађе. У том случају је најкарактеристичнији симптом одсуство љубави. Уколико такав човек плаче, онда он сам себе оплакује, а ако пак говори, онда говори само о себи. Ђаво је хладан и зато човек погођен безумљем постаје хладан и безосећајан. Само смирење може човека спасити од безумља, али ствар и јесте у томе што такав човек више не може да се смири. Чак и у својим халуцинацијама и фикс-идејама такви људи замишљају да су изузетни, што је само још један признак гордости. Без смирења није могућно дејство благодати, без благодати нема љубави, а без љубави свет постаје болестан и несрећан. Овде имамо у виду очигледне облике безумља. Но много је примера слабо израженог облика ове болести, када и сами често на извесно време постајемо безумни, и то управо онда кад губимо љубав.

Горд човек је препун страсти, но сама гордост је тако јака страст да може да заглуши све остале страсти. Човеку обузетом гордошћу често је довољна само та страст и зато нам се на први поглед може учинити да је честит и чак моралан. Та привидна честитост заснована је на самоуверености, на вери у сопствену снагу, на страшном духовном слепилу. Гордом човеку је неприступачна и његова сопствена душа. Жеље му се, као по правилу, не испуњавају зато што су све засноване на погрешном мишљењу да сви људи треба према њему да се односе онако како се он односи према себи самом. Зато су му жеље увек у нескладу с реалношћу, а нерви затегнути попут струна. Чак су му и снови тешки и узнемирујући.

Горд човек мисли да управо он треба да буде цар, а пошто људи то не прихватају, то значи да су сви побуњеници. Он стално има осећај усамљености и просто не може да има праве пријатеље, а несрећан је чак и у својој породици. Убеђен је да су према њему сви неправедни и управо због тога дубоко у души стално се осећа повређеним. Тај осећај је најтежи могући терет на његовој души и он га стално вуче ка земљи. Често има жељу да се ослободи тог тешког стања и обично то чини кроз свађе и псовке, кроз стање слично помахниталости. Управо су гордељивци, као по правилу, склони хистерији. Након свађе се донекле смире, али само привремено. После тога уместо кајања наступа униније. Таквом човеку није жао што је неког повредио, већ га је срамота што је сам себе понизио и на неки начин умањио углед сопственог идола, али пољуљана самоувереност се брзо враћа.

Ако се горд човек нађе под влашћу себи сличнога, тада себе сматра мучеником за правду. Често мора да трпи увреде, али то не лечи његову гордост, већ му се у души рађа мржња, попут какве змије отровнице. Он понекад из сујете сам тражи опасности како би демонстрирао своју храброст. Горд човек просто не подноси да неко буде изнад њега и зато је гордост ума један од најчешћих узрока атеизма. Уколико такав човек и верује у Бога, онда он жели да се у вери постави као учитељ и пророк, да веру искористи за доминацију над људима и за то да буде центар њихове пажње. Ту се догађа оно што, нажалост, понекад можемо видети и у православним храмовима. Људи поучавају друге кад то нико од њих не тражи, и то у ономе што ни сами не знају, нити пак разумеју. Дешава се да поступају и горе од тога, то јест да неупућеност и грешке некога ко је тек почео да долази у цркву користе за показивање своје ревности у вери и као могућност да задовоље своју страст властољубља и сујете тако што ће некажњено некога вређати. Уколико су такви људи на вишем интелектуалном нивоу, гордост их може одвести у јерес и раскол. Вера је послушност догматима, а гордост не подноси послушност. Она хоће да се реализује и да пронађе нешто необично, нешто што би надмашило сваку фантазију. То је један од узрока религијских реформи. Гордост убија љубав и тада се религија доживљава на нивоу страсти. Ту недостаје осећај и доживљај присуства благодати као главни критеријум истине и зато страсти, попут разбеснелих таласа, бацају човеков ум с једне на другу страну, као какав малени чамац. Из гордости се рађају јереси и она управо у њима проналази оно што јој је блиско. Религија се на нивоу душе не доказује ни фактички ни логички и зато су многи јеретици убеђени да су открили истину. Провера благодаћу није им доступна.

Само неверовање је емотивно по свом карактеру, што потврђују и примери прогона кад атеисти дођу на власт. Ту се не ради о некаквом теоретском размимоилажењу, него о ђавољским баханалијама, о жељи да се светиње униште, повреде или оскрнаве. Светогрђе је иначе психолошка појава. Горд човек не жели да размишља о Богу. Чак и сама претпоставка да Бог постоји може да га доведе до стања помахниталости које личи на стање некаквог напада. Ако у присуству таквог човека изговорите име Божије, у његовим очима ће блеснути злоба ма колико се трудио да се суздржи.

Већ смо рекли да човек неретко има потребу да се испразни кроз свађу коју подсвесно сам испровоцира. Но, кад се суздржава због кукавичлука или из неког другог разлога, на пример из бојазни да се не осрамоти, онда се та енергија окреће против њега. Кад је реч о гневу, човек заиста треба да се уздржи, али то мора бити засновано на самооптуживању и на молитви за оне који га вређају, јер ће у противном гнев да се претвори у сталну мржњу, коју истина понекад покушава да сакрије. Ако бисмо гнев упоредили са огњем, онда би мржња била огањ који се претвара у лед. Дубоко у човековом срцу могу се налазити гомиле тог леда.

Гордост је ненормално стање. Горд човек отвара своју душу за демонске импулсе. Он је просто човек који се нашао у пољу страшне духовне радијације. Непослушност је једна од пројава гордости, али исто тако и пут до ње. Цео човеков живот, и духовни и физички, одвија се у оквиру дате структуре. Непослушност је излазак из те структуре и њено разарање, а резултат је човекова самоизолација. Послушност је просто неприхватљива за човека који мисли да је изузетан и бољи од других. Без послушности се ништа не може ваљано научити и зато горд човек најчешће сам себе осуди на неку врсту неискорењивог незнања, нарочито на духовном плану.

Непослушност је знак превисоког мишљења о себи и презира других. Карактеристично је да они који одбацују послушност од других упорно захтевају да им буду послушни. Зато у наше време и има тако много недоучених учитеља. Горд човек не види у другоме образ и подобије Божије и зато у дружењу с људима не проналази никакво задовољство и радост. Он је усамљен увек и на сваком месту. Самим тим што не може бити срећан, кажњен је већ у овом животу. Једна од најстрашнијих ствари до којих гордост може да доведе човека јесте душевна болест. Из тог стања га нико и ништа не може извести, осим нарочитог Промисла Божијег. Чак и ако човек жели да буде срећан само у овом пролазном животу на земљи, треба да зна да му само смирење може пружити душевни мир. Но, смирење се не може стећи без благодати Божије. Занимљива је и чињеница да су породице највећих злочинаца светске историје неретко изумирале након неколико генерација и да су већ њихови унуци и праунуци скоро увек били психички болесници, алкохоличари или наркомани, будући да су носили бреме проклетства својих предака и целога рода.

Једна од пројава гордости је кукавичлук. Иако нам се чини да је тешко пронаћи директну везу између те две особине, ипак се може рећи да се узрок кукавичлука налази у дубоким унутрњим траумама које је горда душа доживела, нарочито у детињству. Плашљивост је најчешће последица насиља којим се убија човекова воља. Али насиље на смирену душу не делује тако снажно. Оно као да пређе преко њене површине, тако да је смирен човек сличан оној познатој играчки која се увек исправи, ма на коју страну да је окренемо. Горд човек се увек дубоко у себи противи насиљу и супротставља му се најчешће мржњом и злобом. Он истовремено дубоко преживљава неправду, али не у односу на друге, већ само у односу на себе. Кад исцрпи сву своју снагу, на крају излаз проналази у бекству. Наиме, страх искључује човекову свест и долази до парализе способности супротстављања, па такав човек почне да се прилагођава околини и предаје се чим се појави нека опасност. Но ту се уопште не ради о смирењу због којег се човек повлачи пред спољашњим притисцима и притом остаје добродушан. Плашљив човек је обично окрутан према слабијима од себе и на тај начин као да се свети за свој страх. Обично је целог живота због нечег забринут и чак и кад не постоји реална опасност, он је измисли. Ту се ради о, медицинским речником речено, слабо израженом облику лудила. И ма како то чудно звучало, горд човек и у таквом стању има своје тренутке уживања у том унинију или пак у болу.

Плашљивост често прелази у психичку болест праћену разним манијама и фобијама. Таквом човеку може да се чини да га непријатељи стално прате и да је са свих страна окружен некаквим опасностима. Излаз обично тражи у бекству од прогонитеља чије су ликове из непостојања призвали његова уобразиља и ђавоља фантазија. Демон је дух смрти и онај ко је опседнут страхом тражи ужитак у стању сличном смрти.

Кад говоримо о томе да горд човек веома болно доживљава реалну или тобожњу неправду, онда свакако треба имати у виду да је ту реч о увреди или неправди према њему, а да га уопште није брига кад се ради о неком другом. Горд човек не реагује на бол ближњега, равнодушан је према несрећи других људи и често се чак радује туђим патњама. Но зато веома дубоко доживљава равнодушан поглед, грубу реч, примедбу, па чак и савет. Његова душа је безосећајна у односу на друге, попут каквог камена, али зато у односу према себи испољава болесну осетљивост, сличну нежним листићима мимозе који се опусте чим их благо дотакнемо.

Кад смиреног човека неко увреди, он прво размисли чиме је то заслужио. Но чак и ако није заслужио, довољно је великодушан да опрости ономе ко га је увредио. Горд човек годинама носи у себи увреду и она му изједа срце, као рђа гвожђе, и трује му крв као каква гнојна рана и зато је такав непријатељ пре свега самом себи. Постоји и вид лудила при којем човек замишља да је нека дивља звер, најчешће вук. Било је случајева кад су такви болесници пресретали путнике у неким забаченим местима, па чак и децу, и зубима им гризли грла, исто као што то вук ради са својом жртвом. Кроз такве поступке испољавали су своју мржњу према људима.

Неки људи сматрају да је узрок безумља урбанизација, односно формирање огромних градова у којима се човек осећа усамљеним, од свих заборављеним и одбаченим, као и технички прогрес који врши све већи притисак на човекову психу. Али то су само споредни фактори, док је главни узрок ипак гордост. Технички прогрес у ствари пружа човековој гордости обиље хране, а живот у великом граду одваја човека од земље и чини га отуђеним и хладним у односу на друге људе.

Цео наш живот се одвија у одређеним ритмовима. Они који су покушавали да схвате природу мисли говорили су да је она слична музичком акорду. И у космосу, и у атому и у човековом организму налазе се веома сложене структуре које делују по принципу ритма. Кад се та структура оштети, нарушава се ритам. Но, догађа се и обрнуто, то јест да структура бива разорена при нарушавању ритма. Тако, на пример, човек има урођену потребу да пева јер певањем подешава себе према одређеном ритму. Исто тако је и узрок опчињености поезијом у ритму који просто обузме човекову душу.

Савремена уметност све више постаје аритмична, док је авангардна уметност просто заснована на дисонанци. Тако су рок-музика, хеви-метал и кубизам прави примери уметности експлозије и рушења, уметности хаоса и смрти. Познато је да рок-музика доводи људе до стања неке врсте демонског транса при којем се у души рађа жеља за насиљем и разарањем, што често пређе у некакво колективно лудило. Данашњи човек упорно трга за оним формама уметности које су донедавно изазивале одбојност и одвратност, исто као цика и вриска која допире кроз прозоре луднице, управо зато што проналази нешто што њему одговара у тим апокалиптичким сликама и музичким „револуцијама“, или, ако вам се тако више свиђа, у кланицама звука микроба лудила који су се увукли у човекову свест. Та врста уметности слична је човековом унутарњем безумљу и зато она и обједињује људе у једно мрачно поље.

Деветнаести век је био почетак декаденције која је са човекових страсти скинула завесу романтике, као што пљачкаши гробова скидају с покојника мртвачки покров. Декаденти су опевали демонско лице порока и уживали копајући по ђубришту покварене и развраћене човекове душе. Живот многих припадника овог уметничког правца, попут Бодлера, Баљмонта или Блока, завршио се лудилом.[1] Но ипак је овај уметнички правац краја XIX и почетка XX века сачувао лепоту форме. Прљавштину што заудара разливао је у кристалне чаше. Уметнички правац, пак, с краја XX века више није био у стању да обузда лудило, чак ни кад је реч о спољашњем ритму, који је био присутан у стиховима Верлена[2], сликарству Врубеља[3] и у музици Скрјабина[4]. Узда хармоније, ритма и асонанце била је прекинута.

Савремени човек као да је саткан од противречности, па излаз тражи у свету дисонантности. То је пример разорене структуре и порушених закона и морала. Кажу да провалије имају неку посебну врсту привлачне силе, па неки људи осећају неодољиву жељу да се баце у њих. Исто тако се код неких људи појављује жеља да се баце у средиште зла, да му се потпуно предају и да служе демону као каквој огромној сили која их привлачи и којој не могу, тачније речено, не желе да се одупру. Човек који се предао греху и који је на неки начин постао један дух са самим демоном већ је у суштини безуман.

Постоји реч „безобразност“ која се обично схвата као ружан или гнусан поступак. Но смисао те речи је много страшнији, могло би се чак рећи злокобан. Наиме, човек је лик Божији, а безобразност је губитак лика Божијег, услед чега човек поприма лик демона. Ех, у какве све бездане греха запада такав човек и какве све гадости чини не само другим људима, већ и својој сопственој души! Зато Преподобни Јован Лествичник вели: „Казна за гордог човека је његов пад, онај ко га чини зловољним је сам ђаво, а знак богоостављености је његова поремећеност“ („Лествица“, 23. Поука). Савремена уметност је својеврсни барометар човековог духовног стања. Казаљка тог барометра пала је скоро на нулу и тиме као да најављује буру. Безумље у све већој мери обузима човечанство. Цивилизација истовремено потхрањује његову гордост и осуђује га на усамљеност. Једино нам вера може помоћи, али наша интелигенција хоће Бога да спозна разумом, а не срцем, без личног подвига и без борбе са својим страстима. Неки се, пак, ограничавају само на испуњавање спољашњих обреда и ритуала и притом се уопште не труде да промене свој живот. Зато већина људи живи у стању некаквог полуверовања. Скоро сви су заборавили на оно најважније – на очишћење сопственог срца од страсти које се у њему скривају. Ту треба почети од јеванђељских заповести. Неопходно је схватити да смо духовно сиромашни. То је први ступањ а истовремено и темељ наредног ступња. Девет заповести блаженстава (види Мт. 5, 3-11) личе на девет ангелских чинова од којих онај највиши стоји поред Престола Божијег, а најнижи се дотиче земље. Те заповести ће човекову душу ишчупати из снажних канџи безумља. Поставља се питање како да човек уистину постане свестан свог духовног сиромаштва и како да стекне смирење. Пут који води до тога налази се у послушности, у томе да будемо у оном чину на који смо призвани, да у Цркви имамо духовног учитеља и онога ко ће да нас руководи, као и у томе да се у свакој животној ситуацији трудимо да другога оправдамо, а себе окривимо. Свети оци кажу да нам је Сам Господ дао пример смирења и да је та врлина неисцрпна, без конца и краја. Горд човек се боји и сопствене сенке, иако то крије, а смирени остаје миран и усред узбурканих таласа. Онај ко је победио гордост, тај је победио страх, очај и безумље који потресају цео свет.

Преузето из књиге Умеће умирања или уметност живљења, Манастир Подмаине, 2011.


[1] Бодлер – за време последњег, и то судбоносног путовања у Белгију поново је потражио утеху у наркотицима, па је у априлу 1865. године доживео мождани удар. Остао је делимично парализован и није могао течно да говори. Превезли су га у Париз, где се и упокојио.

Баљмонт – средином тридесетих година код њега је узнапредовала психичка болест, чему су допринели и тешки животни услови у којима се налазио (прихватилиште „Руски дом“ у близини Париза). Што се тиче стваралаштва, последњи период његовог живота био је скоро у потпуности бесплодан. 23. децембра 1942. године умро је од упале плућа у истом том прихватилишту.

Блок – његова депресија, која је постајала све већа, у априлу 1921. године прерасла је у психички поремећај, што се одразило и на срце. Умро је 7. августа. У некролозима и посмртним сећањима на њега стално су се понављале његове речи из беседе посвећене Пушкину, где Блок говори о недостатку ваздуха, што песнике убија.

[2] Пол Верлен (1844-1896), француски песник символиста. Његова најзначајнија дела су зборници „Романсе без речи“ и „Мудрост“, књига књижевне критике „Проклети песници“ и аутобиографско дело „Исповест“.

[3] Михаил Врубељ (1856-1910), руски сликар. Његова најпознатија дела су „Демон“, „Јоргован“, илустрације за књигу „Демон“ М. Ј. Љермонтова, као и живопис у цркви Светог Кирила у Кијеву.

[4] Александар Скрјабин (1871/72-1915), композитор и пијаниста, професор Московског конзерваторија. У његовом стваралаштву оваплоћене су идеје екстатичке тежње ка непознатим космичким сферама и идеје која преображава моћ уметности. Скрјабин је унео велике иновације у музичка изражајна средства, пре свега кад је реч о хармонији. Тако је, на пример, први у музичку праксу увео партију светлости, и то у симфонијској поеми „Прометеј“. Аутор је многих поема, међу њима и „Божанствене поеме“ и „Поеме екстазе“, као и десет соната, затим прелудија за клавир, и других дела.