Св. Јероним је сигурно један од најзначајнијих књижевних стваралаца, али и подвижника, које је дала Латинска Црква. 347. се најчешће наводи као година рођења светитеља. Сам Јероним је забележио да је рођен у Стридону (О знаменитим људима, 135). Истраживања и даље нису тачно локализовала место Стридон, изгледа да је то био мали градић негде у Далмацији, стога се Јероним често назива Далматинцем.

Као пуно име светитеља наводи се Софроније Јевсевије Јероним. Међутим, овај навод није тачан. Софроније је био монах који се спријатељио са Јеронимом, чак је и неке његове списе превео на грчки језик. Изгледа да је у тим преводима, поред Јеронимовог, стајало име преводиоца – Софроније, па је отуда грешком додато Јерониму. Што се тиче имена Јевсевије, то је било име његовог оца које је он сам себи додао. Узгред, име Јероним је грчког порекла и значи „свето име“.

На основу његовог имена могло би се закључити да су стари Јеронимови преци били грчког порекла. Јероним о својој породици није много говорио, тако да о њој немамо много поузданих података. Сам Јероним сведочи да је потицао из хришћанске породице. Његови родитељи, који су били либертини (ослобођени робови), поред њега имали су још једног сина и кћер. Били су веома богати, имали су пространа поља и шуме, а такође и послугу која ја је живела у одвојеној кући.

Богатство његових родитеља омогућило му је да се школује код најбољих учитеља. Школовање почиње у родном Стридону. Затим одлази у Рим, вероватно око 354. године. У „Вечном граду“ похађа једну од најугледнијих школа, коју је водио чувени граматик Елије Донат. Проучавао је реторику и класичну књижевност, а изгледа и грчки језик и философију. У то време се дружио са Руфином Аквилејским, такође значајним латинским писцем. За време студија, иако усмерен ка хришћанству, он живи веома разуздано, весело, без осећања мере у сластима живота у великом граду. Јероним у тим данима не пропушта да доживи све што му се младом и сензуалном нуди. Али година његовог крштења биће преломна. Јероним се крстио пред сам крај студија. Крстио га је папа Ливерије (352-366) у Риму око 365. године. Када су животворне воде крштења спрале мрље ранијег живота његовог, он је постао нова личност. Бонвиван постаје подвижник, крчме и позоришта замењује хришћанским богомољама.

ОДУШЕВЉЕЊЕ ПУСТИЊОМ

По окончању студија Јероним одлази на путовање где одлучује о свом даљем животу. Из Рима одлази за Тревир. У Тревиру је већ постојао уређен аскетски живот организован по узору на египатску пустињу. У том погледу много је учинио св. Антанасије Велики за време свог изгнанства у Тревир. И управо ту је Јероним први пут дошао у додир са аскетским начином живота који га је одушевио и искрено привлачио. Такође је важно напоменути  да он ни овде не престаје да се бави науком, али се од класичних писаца окренуо хришћанским оцима. Јероним је боравак у Тревиру искористио да обиђе читаву Галију. На путу по Галији, а нарочито на Рајни, учвршћује у себи одлуку да се посвети аскези и науци.

Враћа се у родни Страдон где затиче духовно мртвило. Тада је Јероним записао: „У мојој отаџбини, где грубост обичаја има свој дом; стомак је бог и живи се од данас до сутра, светији је онај који је богатији“. У таквој атмосфери Јероним долази у сукоб са својим родитељима. Разлози сукоба нама нису познати. Јероним из Страдона одлази у Аквилеју, где остаје три године (370-373). Овде је стање сасвим другачије. Опет захваљујући Св. Атанасију, Оцу Православља, који је 345. године боравио у Аквилеји и овде је организован један аскетски покрет, коме ће се касније прикључити и Јероним.

Али и њега, као и многе друге образоване Римљане почиње да привлачи Оријент, колевка Православља и цивилизације уопште. Кренуо је ка Палестини. Интересантно је да је на том путу понео своју богату библиотеку, од које се до краја живота неће одвајати, па ће га касније умесно назвати светим научником. Јероним је кренуо преко Јадранског мора до Албанске обале а одатле копном ка Истоку. Зауставио се у Атини, граду који је привукао Јеронима као класично образованог човека. Затим одлази у Сирију, где посећује манастир Росос. Када је стигао у Антиохију тешко је оболео. Ту је  боравио код свог пријатеља Евагрија, а тих дана је упознао и чувеног испосника Малаха, чије ће житије написати сам Јероним. По оздрављењу одлази у пустињу Халкис, где борави пет година. Дане у пустињи проводи у строгом посту и непрестаној молитви. Коначно, то је било оно за чим је жудео.

Одушевљен путињским начином живота он пише: „Пустињо! Ти цветаш Христовим цвећем. Самоћо! У теби се рађа камење од којега се у Откривењу гради град великога Цара. Забити! Ти се веома радујеш Богу. Шта, брате, радиш у свету? Ти си од света већи. Колико ће те дуго притискати сене кровова? Колико ће те дуго затварати затвор задимљених градова? Веруј ми (…) ја гледам узвишену светлост. Угодно је  збацити са себе терет телесни и одлетети чистом бљеску светлости.“

Међутим, боравак међу сиријским пустињацима га није могао ослободити од научних преокупација. У пустињи подробно ишчитава Св. писмо. Почиње да изучава и библијске језике: грчки и стари јеврејски језик.

Јероним, који је био преке нарави,  једном приликом је дошао у сукоб са монасима у пустињи. Разлог је био богословске природе. Свакако, та несугласица у ставовима је делом утицала на његово повлачење из пустиње и повратак у Антиохију. Тамо га епископ Павлин рукополаже у чин презвитера. Интересантно је да Јероним, из своје понизности, није хтео да обавља свештеничке дужности. Ово је јединствени случај у историји хришћанске Цркве, који је до данас остао без правог објашњења. Боравак у Антиохији је, такође, искористио да слуша Аполинаријева тумачења Св. писма, дакле, већ је добро познавао грчки језик.

Из Антиохије одлази у Цариград. Тада је епископ у Цариграду био св. Григорије Богослов. Јеронима је вероватно глас о богомудром Григорију привукао у престоницу царства. Касније ће га Јероним често називати својим великим учитељем. Овде је, такође, упознао и св. Григорија, епископа Нисијског, једног од највећих теолога Источне Цркве, и св. Амфилохија Иконијског.

Јероним се из Цариграда враћа у Антиохију, одакле, на позив папе Дамаса, одлази у Рим, у пролеће 382. године. Позван је у Рим као одличан познавалац Светог писма и предања, а такође и грчког језика. Било је потребно решити један велики црквени раскол, па је папи Дамасу био неопходан један образовани богослов какав је био св. Јероним. У Риму остаје три године (382-385).

Боравак у Риму биће од пресудног значаја за даљу каријеру св. Јеронима. Папа Дамас му поверава важне црквене послове, а као добар познавалац библијских језика и уопште библијске науке, добија задатак да изврши ревизију старолатинског превода Библије, а такође почиње и сам да преводи Св. писмо на латински. Због смрти папе Дамаса, његовог великог пријатеља, и несугласица са новим римским епископом, одлучује да напусти „Нови Вавилон“ и поново оде на Исток, али овог пута без повратка.

ВИТЛЕЈЕМСКИ ПОДВИЖНИК

Оставивши иза себе Рим, Јероним креће на дуг и мукотрпан пут. Прво се зауставио на Кипру, а потом и у Антиохији, како би посетио своје старе пријатеље. Коначно, стиже у Свету Земљу за којом је толико чезнуо.  Овај пут је отишао и у Александрију да упозна великог мистика, подвижника и великог теолога Дидима Слепог. Јероним је обишао и египатске пустињаке и коначно се населио у Витлејем. Ту оснива два манастира: мушки, којим управља сам, и женски који је дао на управу Павлини, која је заједно са њим дошла из Рима. Некада разуздани Јероним, сада је свети житељ пустиње, заокупљен љубављу према Богу.

Пред крај живота му тешко обољевају очи, али он и даље не престаје да се даноноћно бави писањем. Умро је 30. септембра 420. године, пишући коментар на књигу пророка Јеремије. Православна Црква његов спомен слави 15. јуна.

КЊИЖЕВНИ РАД

Све до смрти Јероним остаје аскета, али аскета науке, схваћене као пута у свет вечних истина. Он је успео да у себи помири интелектуалне страсти и страсти срца, сјединивши их у јединствену тежњу ка вечној Истини, ка Господу Христу.

Јероним је много писао. Полемисао је са јеретицима пелагијанцима, оригенистима, аполинаријевцима, али је његов главни задатак био рад на Светом писму. Списи посвећени историји и критици библијског текста, превод Библије на латински (Вулгата), као и његова многобројна тумачења, биће најзначајнији део његове књижевне заоставштине.

Он је, такође, саставио и неколико важних хагиографских дела, то су: Живот светог Павла, првог пустињака Тивејског; Живот Малаха Монаха; Живот светог Илариона. А његово дело О знаменитим људима (Де вирис иллустрибус) биће прво те врсте у историји хришћанске мисли; захваљујући том делу он ће постати Отац Патрологије као науке о оцима (писцима) Цркве.

Када се светитељ повлачио у пустињу са светом је општио путем преписке: остало нам је 117 писама која сведоче о богатој духовности св. Јеронима.

Св. Јероним Стридонски спада у ред најученијих аутора који су икада писали на латинском језику. Он није био мислилац или беседник, попут св. Амвросија Миланског или св. Августина, већ је био човек огромне ерудиције коме је знање помогло да у области духовног живота буде окренут практичним проблемима.

 

Благоје Пантелић

Извор: Православље

Православна Црква светог Јеронима прославља 15/28. јуна