ДЕТИЊСТВО

 

Одлучила сам да идем стопама Христа, мог СпаситељаГосподе, благослови и помози … идем.

Из Устава Марто-Маринске обитељи

 Наравно да сам ја недостојна те бесконачне радости коју ми даје Господ, — да идем тим путем служења, али ја ћу се трудити и Он који јесте Љубав ће ми опростити моје грешке, јер Он види како ја желим да служим Њему…

Велика Књегиња Јелисавета

 

Када се Божија љубав дотакне човека, све оживи. Као лагани облак она носи душу ка Вечном Извору Љубави, испуњавајући је наствореном светлошћу.

Као што сунце греје цветове и они стреме ка њему, тако и душа, која заволи Бога, непрестано стреми Њему.

Пребивајући у светлу, и сама душа постаје носилац светла. За таквог човека већ нема својих и туђих — постојање свих постаје његово постојање.

Пут Христове љубави — пут крста, али, када благодат ојача душу, човек не осећа тешкоће пута, он се радује, што може да послужи Богу и ближњем.

Трновит је пут земни,

Ал само тај пут одведе

До сјајних врата Раја

Серце моје и твоје.

Архиепископ Јован (Шаховски)

Појављују се и нестају облаци. Сваки је човек пред Богом усамљен. Сијање тихе вечности осветљава пут. Душа у Богу је као птица у ваздуху, са свих страна окружена Њиме. Господ се односи пажљиво према свакој души, са љубављу је призива, трпи, чека, не присиљава човека, поштује његову слободу. И човек сам бира свој пут — заволеће светлост или таму више од светла (Вид.: Ин. 3: 19).

Пут наше небеске покровитељке — Свете преподобномученице Велике Књегиње Јелисавете — налик је зраку светлости, светлости добра и милости која греје све око себе.

Ела (будућа Књегиња Јелисавета Фјодоровна) се родила у породици херцога Хесен-Дармштатског Лудвига IV и принцезе Алисе, ћерке енглеске краљице.

Деци су развијали не само осећај за музику, уметност бећ и љубав ка раду, једноставности, саосећање са ближњим. Заједно са мајком посећивали су болнице, свратишта — носили су цвеће, разговарали са болесницима. Велики утицај на малу Елу имао је пример родоначелнице њихове породице Св. Јелисавете Тјурингенске која је посветила себе делима милосрђа.

Од најранијег детињства будућа велика књегиња је заволела природу, цвеће, нарочито бело, имала је дар за цртање. Током година о Великој Књегињи Јелисавети су говорили да она свугде са собом носила мирис чистоте љиљана. Бела боја је била одраз њеног срца.

Још у детињству се упознала са својим будућим мужем – Руским Великим Кнезом Сергејем Александровичем.

Сва породица Херцога је пратила принцезу Јелисавету на њену свадбу у Русију, куда је она носила не само вредне поклоне, већ и оно што нема цену — срце пуно љубави и саосећања.

 

УДАЈА

 

У висине устремљена Књегиња милосрдна,, бисер Православља у новој отаџбини обрела.

(Из Акатиста св. прмц. Великој Књегињи Јелисавети)

Милостиво срце младе Књегиње и у Русији није могло да остане равнодушно према људским патњама. Почела је да помаже болеснима, сиромашним и потребитим људима. На кнежевским имањима је обилазила куће и помагала сиромашнима. У градовима је посећивала болнице, свратишта, затворе трудећи се да где год може помогне, умањи бол и да наду.

Жалост све на свету чини белим,
Уз жалост иде нежност

Велики Кнез, племенити и дубоко верујући човек је имао разумевања и подржавао Јелисавету Фјодоровну. Следећи мужа, одлазила је на службе у православној цркви иако је тада још била лутеранка. Нежно срце је осетило сву лепоту и тајанствену дубину Богослужења, душа је почела да стреми Православљу. Посетивши Свету Земљу, Књегиња је донела одлуку о коме је писала оцу: «Је прелазим из чистог убеђења, осећам да је то највиша религија и да ја ово чиним са дубоким убеђењем и сигурна сам да за овај поступак имам Божији благослов».

Храбро срце и у бурним временима види Божију Промисао. Трагично је изгубио живот Велики Кнез. Али, изгубивши земаљског мужа, Књегиња Јелисавета је добила Небеског — одличила је да себе потпуно посвети служењу Богу и ближњима.

 

СЛУЖЕЊЕ

 

Ја остављам блистав свет, где сам имала блистав положај и у потпуности се успињем у већи свету свет сиромашних истрадалника».

Велика Књегиња Јелисавета

У најтежим тренуцима се најјасније сагледава Божија помоћ. Велика Књегиња је нашла утеху и охрабрење код моштију московског чудотворца Св. Алексија, он је унео у њену ожалошћену душу жељу да оснује милосрдно сестинство.

Тако је у Москви створена дивна заједница. Чак је и споља она била истанчана, као и све чега се дотакла рука Књегиње Јелисавете.

Основни циљ заједнице је био васкрснути  пут делатног служења Христовој љубави. У речи «заједница» изражена је главна мисао: свако треба да учини своје срце заједницом, сасудом те љубави, да га отвори за примање Милосрдног Христа. Сестре су биле позване да сједине узвишени позив Марији да упија речи о вечном животу и пут Марте — служење Богу кроз ближње. Као Марија, просветивши се Речју Божијом, оне су носиле људима молитву, утеху, а као Марта, служиле Христу помажући путницима и бринући се о болеснима.

Заједница је помагала сиромашнима, нарочиту пажњу је Књегиња Јелисавета поклањала тзв. Хитровој пијаци. Обилазила је свратишта и скупљала беспризорну децу. Књегиња се није плашила ни псовки, прљавштине, изгледа људи који су већ изгубили особине човека. «Лик Божији може понекад бити затамњен али никада не може бити уништен», — говорила је. Милостива Матушка није сматрала да чини подвиг, основа духовног милосрђа заједнице била је захвалност Богу за то што допушта служење Њему кроз ближње.

Лишь бы сердце о земном не пело,
Но несло бы Богу все мгновенья,
И вокруг него все было бело
От цветов благодаренья.

Архиепископ Иоанн (Шаховской)

«У мом животу је било толико радости, у мојој туги толико безграничне утехе, да је желим да бар мрвицу тога дам другима»

Велика Књегиња Јелисавета

Манастир називају земаљским рајем. Велика је тајна послушање. У Марфо-Маринској заједници на снази је био Устав манастирског општежића. Живот «по уставу» учи смирењу, трпљењу, послушању, одузима сопствео мудровање, сједињујући сестре у једну породицу. Велика Матушка је тешила и охрабривала сестре у раду над собом и другима, у свему је давала пример, пленећи својом енергијом. У болници је на себе узимала најодговорнији део посла. Причало се да из Матушке просто зрачи лековита сила.

Унутрашњим животом сестара руководио је, дивни пастир, духовник заједнице протојереј Митрофан Серебрјански. Сестре су учили да њихов задатак  — није само медицинска помоћ, већ и духовна поука празних, заблуделих и очајних људи. Ако би макар за тренутак заронили у душу Божију искру, дати да удахне миомирис Неба, она ће охрабрити човека у земаљском животу, утешити и дати наду у часу смрти. «Ми треба да се подигнемо од грешне земље до раја и да се радујемо са Анђелима једној спасеној души, једној чаши хладне воде датој у Име Господа».

При заједници су били болница, апотека, прихватилиште за девојчице-сиротице, недељна школа, библиотека, бесплатна народна кухиња за сиромашне, били су храмови — Покровски и болнички у част жена мироносница Марте и Марије. Велика Књегиња се надала да ће Марфо-Маринска заједница процветати и постати велико и плодоносно дрво, она је желела да такве заједнице буду створене и у другим градовима.

 

МУЧЕНИШТВО

 

«Чинило се, да она стоји на високој, недостижној литици и одатле без страха гледа на запенушале таласе око ње, устремљујући свој духовни поглед у даљине вечности»

Митрополит Анастасије

Дођоши и путници смо ми на овој земљи. Овај видљиви свет је само место нашег тужног прогонства. Препредени земни дани. Свакоме дође час када треба да се иде кући, у Небеку Отаџбину. Свети Божији људи чакају смрт као велику радост. За њих је крај земаљског живота — сусрет са Творцем, ка Коме је душа непрестано стремила. Човек који је себе посветио Богу, верује да Господ у потпуности о њему промишља. Верујући спасоносном Божијем Промислу, претрпеће он сваки бол и тугу.

«Господ гледа на мене; чега да се бојим?»

Храброшћу и миром је дочекала Велика Књегиња смутњу која је почела у Русији. Као и дотад помагала је људима: посећивала рањене, учествовала у организацији и сакупљању помоћи за фронт. У њој није било ни сенке увређености.

«Народ је дете, он није крив за ово што е дешава, – кратко је говорила она. — Зар то није болесно дете које ми волимо сто пута више за време болести, него док је био здрав и весео? Желела бих да понесем његове патње, да га научим трпљењу, да му помогнем…»

Свим срцем заволевши руки народ, она је донела одлуку да до краја подели са њим његова страдања, одбивши да напусти Русију. Она је пророчки пиала, да врата ада неће надвладати Православну Цркву, да ће наша Заступница, Пресвета Богородица умолити Свога Божанског Сина и да ће Црква опстати, прошавши кроз сва искушења.

«…Ако осазнамо ту велику жртву Бога Оца, Који је послао Свога Сина да умре и васкрсне за нас, онда ћемо осетити присуство Светог Духа, Који ће озарити наш пут. И тада ће радост постати вечна…»

Велика Књегиња Јелисавета

Несхватљива је Божија Промисао. Када душа очврсне и постане способна да иде путем страдања, почињу искушења. Господ води човека на тај Крст који његова душа може да понесе, ка тој црти иза које почиње вечност. Уским и тесним путем води ка бесмртности, светости, победи над смрћу.

У априлу 1918. године, на трећи дан Ускрса, Јелисавету Фјодоровну су ухапсили и одвезли из Москве. Тога дана Његова Светост Патријарх Тихон је служио у обитељи Марте и Марије, Божанску Литургију и молебан – то је био и благослов и поздрав Великој Књегињи пред крсни пут на Голготу.

«Господ, да вас благослови и да вас утеши и да вам да снаге Васкрсење Христово…. Уједините се и будите као једна душа, све за Бога и кажите као Јован Златоуст, „слава Богу за све!“», — тако је испраћала Велика Књегиња сестре на путу у прогонство. Пролазила су поред малог прозора на вагону крошње, ниско су пловли облаци, све се сливало у једно…

И дошао је и крај пута. «Сине Мој, дај своје срце Мени…»

У дубоку јулску ноћ, на дан обретења моштију Преподобног ергија Радоњешког, Велику Књегињу су заједно са инокињом Варваром и осталим затвореницима бацили у јаму. Кажу да се из дубине јаме чула Херувимска песма. Хорови Ангела су је певали на просторима не појмљивим земаљским очима, где већ ништа више не може лишити душу вечне радости.

Све је везано земном поруком
За звером ноћ, за белом птицом небо;
Али ко ће се сакрити иза белине.
За Ан
ђела ко се може борити?
Нема небрањенијих на свету, него што су они.
Нема скривенијих у хладном свету.
Пред њима треба запалити ватре.
И опевати их на најгласнијој лири.

Једном за време посете Светој Земљи, посетивши храм Свете Марије Магдалине, који стоји у подножју Елеонске горе, Велика Књегиња је рекла: «Како бих ја желела да будем овде сахрањена».

Задивљујуће је како Бог чује сваку реч.

Мошти настојатељнице обитељи Марте и Марије и њене верне сапутнице инокиње Варваре су биле превезене у Јерусалим и положене у крипту храма Свете равноапостолне Марије Магдалине. Када су отворили сандук са телом Велике Књегиње, просторија се напунила миомирисом. По речима архимандрита Антонија осећао се «као неки јак мирис меда и јасмина».

Радуј се несхватљивим судбинама Божијим прослављена.
Радуј се, Горњег Јерусалим житељко блажена;
Радуј се, ка Јерусалиму Небеском, свима нама предводнице.

(Из Акатиста св. прмц. Великој Књегињи Јелисавети)

Advertisements