Свети апостол и еванђелист Јован Богослов беше син рибара Зеведеја и Саломије, кћери Јосифа, обручника свете Богородице. Позван Господом Исусом Јован одмах остави оца и мреже рибарске, и пође са својим братом Јаковом за Христом. Од Господа Христа он би назван „сином громова“, пошто је богословље његово имало да се као гром чује по целоме свету и да напуни сву земљу. И хођаше за благим Учитељем својим, учећи се премудрости што излажаше из уста Његових; и Господ Христос га веома љубљаше због његове савршене незлобивости и изузетне девствене цедомудрености. Божанска љубав Спаситељева према њему беше толико изузетна, да се у светом Еванђељу вели за њега да је он „ученик кога љубљаше Исус“. И међу дванаесторицом апостола Господ га је издвајао као најизврснијег, и он бејаше један од тројице на ближих ученика Његових којима је Господ много пута откривао Своје божанске тајне. Тако, када је васкрсао Јаирову кћер Господ је узео са Собом само Петра, Јакова и Јована, да буду сведоци тога. Исто тако, када се на Тавору преобразио и показао славу Свога Божанства, Господ је то учинио опет само у присуству ове тројице одабраних ученика. И када се мољаше у Гетсиманском врту, Господ ни тамо не беше без Јована, јер рече ученицима: Седите ту док ја идем тамо да се помолим Богу. И узевши Петра и оба сина Зеведејева (тојест Јакова и Јована) забрину се и поче тужити (Мт. 26, 36-37). Свуда Јован, као љубљени ученик, беше неодвојан од Христа. А колико Господ Христос љубљаше Јована види се из тога што на Тајној Вечери Јован стави главу своју ка прси Исусове. Јер када Господ на Тајној Вечери објави да ће Га један између ученика издати, и ученици се згледаху међу собом и чуђаху за кога говори, онда ученик кога љубљаше Исус леже на прси Исусове и упита га: Господе, ко је то? Господ одговори: онај је коме ја умочивши залогај дам. И умочивши залогај даде Јуди Искариотскоме (Јн. 13, 21-26). Господ тако љубљаше Јована да је једини он имао слободе ставити главу своју на прси Његове и смело га упитати о тајни издајства. Али и Јован имађаше према овом Учитељу љубав већу од других апостола: јер у време добровољног страдања Спасовог сви ученици оставише свога Пастира и разбегоше се, а он једини неодступно гледаше све муке Христове, састрадавајући Му свим срцем, плачући и ридајући са Пречистом Дјевом Маријом, Мајкам Господњом, па чак не одступи с Њом од пострадавшег за нас Сина Божјег до самог крста и смрти. Зато и би под крстом усињен од Господа Пречистој Дјеви Марији. Јер Господ висећи на крсту, и видевши Матер и ученика кога љубљаше где стоје рече Матери Својој: жено, ето ти сина! Потом рече ученику: ето ти матере! И од онога часа узе је ученик к себи (Јн. 19, 25-27). И имаше је као матер своју са сваким поштовањем, и служаше јој све до чесног и славног успенија њеног. А у дан успенија њеног, када чесно и свето тело Божје Матере ношаху да сахране, свети Јован ношаше пред њеним одром необично блистави скиптар царски, који Пречистој Дјеви донесе Архангел Гаврил извештавајући је о њеном преласку са земље на небо.

После успенија Пресвете Богородице свети Јован крену са својим учеником Прохором у Малу Азију да тамо проповеда реч Божју, пошто му та област припаде коцком. Идући тамо свети Јован туговаше, јер предвиде напасти на мору, које и предсказа ученику свом Прохору. И када у Јопи седоше на лађу, и лађа се отисну морем, у пет сати после подне настаде силна бура, и лађа се ноћу разби, и сви што беху на лађи пливаху по таласима морским држећи се ко је за шта имао. И сутрадан у подне море их избаци све са Прохором на обалу, на пет потркалишта од Селевкије;[1] једини Јован остаде у мору. Пошто много плака за Јованом, Прохор крену сам у Азију. У четрдесети дан путовања он стиже у једно место крај мора звано Мармареот, и ту се задржа да се одмори. И када једном посматраше море и туговаше за Јованом, морски таласи са великом хуком запљуснуше обалу и избацише Јована жива. Прохор притрча да види кога је то избацило море, и обрете Јована, подиже га са земље, и загрливши се они плакаху и благодараху Бога за све. Тако свети Јован четрдесет дана и ноћи проведе у мору, и благодаћу Божјом остаде жив. Ушавши у Мармареот, он“ заискаше хлеба и воде, па пошто се поткрепише они отпутоваше у Ефес.

Када уђоше у град Ефес, њих срете жена по имену Романа, чувена по злу чак до Рима; она држаше у граду народно купатило. И она, најмивши Јована и Прохора, одреди их да раде у купатилу, и страховито их мучаше. Вештином својом она их намами да јој раде: Јована одреди да ложи ватру, а Прохора да доставља воду, и то док год су живи. И у таквој невољи они проведоше не мало времена. Но у том купатилу беше демон, који сваке године удављиваше по једног који су се купали у њему – младића или девојку. А када се то купатило зидало, онда су, по савету демона, У темеље његове узидали живе: младића и девојку. Од тога времена и поче се догађати такво убиство. А деси се у то време да у купатило дође један дечак по имену Домн, син градског старешине Диоскорида. И када се Домн мијаше у купатилу, нападе на њега демон и удави га. То силно потресе Роману, и она много плака за Домном. Вест о смрти Домновој се брзо пронесе по целом Ефесу; а Диоскарид када чу за смрт свога сина, препуче му срце од бола и он умре. Међутим Романа се много мољаше Артемиди да васкрсне Домна, и молећи се кидаше тело своје, али јој то ништа не поможе. У то пак време Јован распитиваше Прохора шта се то догодило. Приметивши их где разговарају, Романа дохвати Јована и стаде га силно тући, грдећи га и вређајући га и сваљујући на њега кривицу за Домнову смрт. Напослетку му рече: Ако не васкрснеш Домна, ја ћу душу твоју одвојити од тела твог, – Тада Јован, помоливши се Господу, васкрсе дечака. Роману спопаде ужас, и она називаше Јована Богом или Сином Божјим; међутим Јован проповедаше силу Христову и учаше вери у Христа. Затим свети Јован васкрсе и Диоскорида; и вероваше у Христа Диоскорид и Домн и Романа, и крстише се. И обузе страх све људе, и дивљаху се ономе што се догоди; и једни говораху за Јована и Прохора да су врачи, а други одговараху да врачи не васкрсавају мртве. Јован пак отера духа злог из купатила, и пребиваху они с Прохором у дому Диоскоридовом, утврђујући новопросвећене у вери и учећи их врлинском живљењу.

Једном се у Ефесу веома свечано празноваше празник Артемиде: народ у белим хаљинама светковаше и ликоваше код храма Артемидиног; а преко пута храма стајаше идол те богиње. Тада свети апостол Јован попе се на једну узвишицу близу тог идола и громогласно изобличи слепило незнабожаца, како они не знају коме се клањају и место Бога почитују демона. Народ се страховито разјари и стаде бацати камење на светог апостола, али ни један камен не паде на њега, него се сви каменови враћаху и погађаху оне који их бацаху. Свети Јован, подигавши руке к небу, помоли се Богу, и одмах настаде страховита врућина и жега, од које паде двеста људи који сви умреше. А остали једва дошавши себи од страха, молише светог апостола да се смилује на њих, јер их беше спопао трепет и ужас. А када се свети Јован помоли Богу, сви умрли васкрснуше, и сви припадоше к Јовану, и поверовавши у Христа крстише се. И тамо, на месту званом Тихи, свети апостол исцели раслабљенога који је лежао дванаест година. И исцељени прослави Бога.

Међутим пошто свети Јован чињаше и многа друга чудеса и знамења, и глас о томе пронесе се на све стране, то демон који живљаше у идолишту Артемидином, бојећи се да и сам не буде прогнан одатле Јованом, узе на себе обличје војника, седе на видном месту и горко плакаше. Пролазници га питаху одакле је и због чега тако силно плаче. А он им говораше: Ја сам из Кесарије Палестинске, старешина сам над тамницама, и пре дани ми бише на чување два знаменита врача из Јерусалима, Јован и Прохор, који су осуђени на смрт због многобројних злих дела, и јутрос су требали бити погубљени. Но они помоћу мађија својих побегоше ноћу из окова и тамнице, и ја због њих западох у смртну опасност, јер кнез хоће да погуби мене место њих, Ја умолих кнеза да ме пусти да идем у потеру за њима, и ево чујем да се ти врачи налазе овде, али немам никога који би ми помогао да их ухватим. – Говорећи то, демон показа и писмено уверење о томе; а показа и велику своту злата, обећавајући да ће га дати онима који погубе те враче.

Чувши то неки се војници сажалише на њега, па подстакоше народ против Јована и Прохора, и дошавши к дому Диоскоридову рекоше: „Или нам предај враче, или ћемо ти кућу запалити“. Но Диоскорид више вољаше да му кућа изгори, неголи да им преда светог апостола са учеником његовим Прохором. Међутим свети апостол сазнавши Духом да ће овај народни метеж изићи на добро, предаде себе и Прохора овој гомили неверника. Вођени гомилом они дођоше до Артемидиног храма. Свети Јован се помоли Богу, и храм идолски паде изненада, али не повреди никога. И свети апостол рече демону који обитаваше тамо: Теби говорим, нечисти демоне, реци ми колико година ти живиш овде, и јеси ли ти подигао овај народ против нас? – Демон одговори: Двеста четрдесет и девет година ја пребивам овде, и ја подигох овај народ против вас. – Свети апостол му на то рече: У име Исуса Назарећанина наређујем ти да напустиш ово место. – И одмах изиђе демон. А све присутне људе захвати ужас, и они повероваше у Христа. А сатвори Јован и велика знамења, те се врло много народа обрати ка Господу.

У то време цар римски Домицијан подиже велико гоњење на хришћане, и свети апостол Јован би оклеветан пред њим. Епарх Асиски ухвати светог апостола и посла га окована у Рим ћесару, где ради исповедања Христа би прво бијен, па затим испи чашу пуну смртоносног отрова. А када му, по речи Христовој: „Ако и смртно што испију, неће им наудити“ (Мк. 16, 18), отров не нашкоди, онда га бацише у котао пун кипећег уља, али свети апостол и отуда изиђе неповређен. И народ викаше: Велик је Бог хришћански! – А ћесар, не смејући више мучити Јована, јер га сматраше за бесмртна, осуди га на прогонство на острво Патмос, као што и каза у сну Господ Јовану: Ваља ти много пострадати, и бићеш прогнан на једно острво, коме си ти веома потребан.

Узевши Јована с Прохором војници их одведоше на лађу и отпловише. Једнога дана за време пловидбе седоше велможе царске да обедују, и при изобиљу јела и пића весељаху се. А један од њих, младић, играјући омаче се и паде с лађе у море и потону. Тада се њихово весеље обрати у плач, и радост у тугу, јер нису могли помоћи паломе у дубину морску. Нарочито силно ридаше отац тога младића који такође беше на лађи, и хтеде се бацити у море да га други не задржаше. Знајући чудотворну силу Јованову, сви они усрдно мољаху Јована да им помогне. А он упита свакога од њих, каквог ко бога поштује. Један рече: Аполона, други – Зевса, трећи – Херкула, неки – Ескулапа, други – Артемиду Ефеску. И рече им свети апостол: Толико богова имате, и они не могу да спасу једног потонулог човека! – И остави их тако уцвељене до сутрадан. А сутрадан се сажали свети апостол због погибије младића, и помоли се Богу усрдно са сузама. И море се одмах узбурка, и један талас запљусну лађу и избаци младића жива пред ноге Јовану. Видевши то, сви се удивише и обрадоваше спасењу младића. Јована пак почеше веома уважавати и скинуше с њега железне окове.

Једном ноћу, пред саму поноћ, настаде велика бура на мору, и сви у очајању стадоше вапити, јер се и лађа поче разваљивати. Онда завапише к Јовану молећи га да им помогне и умоли свога Бога да их спасе погибије. А.он, наредивши им да ћуте, поче се молити, и одмах преста бура и наста тишина велика. – Један војник на лађи разболе се од страшне срдобоље, и беше на самрти; свети апостол га оздрави. – На лађи нестаде воде, и многи, изнемогавши од жеђи, беху на умору. Свети Јован рече Прохору: Напуни судове морском водом. – И када судови бише напуњени, свети апостол рече: У име Исуса Христа захватајте и пијте. – И захвативши нађоше да је вода слатка, и пошто се напише они одахнуше. Видевши таква чудеса, сапутници светог Јована крстише се и хоћаху да пусте Јована на слободу, да иде куда хоће. Али он их усаветова да га одведу на одређено место. Дошавши на острво Патмос они предадоше писмо игемону. А таст игемонов Мирон узе Јована и Прохора у свој дом.

Миронов најстарији син Аполонид имађаше у себи демона погађачког, који предсказиваше будућност; и сви сматраху Аполонида за пророка. Но у време када свети Јован улажаше у дом Миронов, Аполонида тог часа нестаде без трага; он побеже у други град, бојећи се да Јован не истера из њега духа погађачког. А када у дому Мироновом настаде јадиковање због Аполонида, дође Мирону писмо од Аполонида, у коме га извештаваше да је њега врач Јован својим мађијама отерао од куће, и да се он не може вратити док Јован не буде погубљен.

Прочитавши ово писмо Мирон оде к своме зету игемону и обавести га о овој ствари. Игемон ухвати Јована и хтеде га бацити зверовима да га поједу. Али Јован замоли игемона да мало причека и да му дозволи да свога ученика пошаље к Аполониду, обећавајући да ће га вратити кући. Игемон допусти да пошаље ученика, а самог Јована веза двема веригама и посади у тамницу. И крену Прохор к Аполониду са Јовановом посланицом, у којој беше написано овако: „Ја Јован, апостол Исуса Христа, Сина Божија, погађачкоме духу који живи у Аполониду наређујем именом Оца и Сина и Светога Духа: изиђи из створења Божијег и никада не улази у њега, него буди сам ван овог острва у местима безводним, а не међу људима“. – Када Прохор дође к Аполониду са оваквом посланицом, демон одмах изиђе из њега. Аполанид дође к памети и, као пробудивши се из сна, пође са Прохором натраг у свој град. Али не оде право кући, него најпре похита у тамницу к Јовану, и припадајући к ногама његовим принесе му благодарност што га ослободи нечистог духа. Дознавши за повратак Аполонида, родитељи, браћа и сродници, сви се слегоше и радоваху се, а Јован би ослобођен тамнице. Аполонид пак казиваше о себи еледеће: Већ је много година прошло од онога часа када ја, одмарајући се на својој постељи у дубоком сну, угледах с леве стране постеље човека који ме продрма и разбуди; тај човек беше црњи од главње, очи му сијаху као свеће, н ја задрхтах од страха. А он ми рече: „отвори уста своја“; ја их отворих, и он уђе у уста моја и испуни моју утробу; и од тог тренутка он учини те ми постаде познато и добро и зло, и све што се догађа у кући. А када апостол Христов уђе у нашу кућу, тада ми онај што обитаваше у мени рече: „бежи одавде, Аполониде, да не би умро злом смрћу, јер овај човек је врач и хоће да те умртви“. И ја одмах побегох у други град. А када ја покушавах да се вратим, он ми не даваше, говорећи: „ако Јован не умре, ти не можеш живети у својој кући“. Но када Прохор стиже у град у коме бејах, и ја га угледах, – нечисти дух тог тренутка изађе из мене на исти начин на који је и ушао у утробу моју; и мени лакну, велики терет нестаде, ум мој дође у здраво стање, и ја се осетих добро.

Чувши ово, сви припадоше к ногама Јовановим. А он отворивши уста своја поучи их вери у Господа нашег Исуса Христа. И верова Мирон са женом и децом својом, и сви се они крстише, и би радост велика у дому Мироновом. А после и жена игемонова Хрисипа, кћи Миронова, прими свето крштење са сином својим и свима слугама својим; а за њом се крсти и муж њен Лаврентије, игемон острва Патмоса, скинувши притом власт са себе, да би слободније служио Богу, И проведе свети Јован са Прохором три године у дому Мироновом, проповедајући реч Божју. И сатвори он ту силом Исуса Христа многа знамења и чудеса: болесне исцели, и демоне прогна, храм Аполонов са свима његовим идолима сруши једном речју својом, и многе, обративши вери у Христа, крсти.

На острву Патмосу бејаше неки врач по имену Кинопс; он живљаше у пустом месту и много година познаваше се с нечистим дусима. Због опсена које је он изводио, сви га житељи острва сматраху за бога. А жреци Аполонови, бесни на апостола Јована што им сруши идолиште Аполоново и што све људе обрати у своју хришћанску веру, отидоше Кинопсу и жаљаху му се на апостола Христова, молећи га да одмазди за срамоћење богова њихових. Но Кинопс не хте да сам иде у град, пошто много година живљаше у том месту не одлазећи никуд. Међутим грађани све више долажаху к њему са истом молбом. Онда им он обећа да ће у дом Миронов послати злог духа, да узме душу Јованову и преда је вечноме суду. И сутрадан он посла к Јовану једнога од кнезова над злим дусима, наређујући му да му донесе душу Јованову. Дошавши у дом Миронов демон стаде на месту где беше Јован. Угледавши демона Јован му рече: Наређујем ти именом Исуса Христа да се не макнеш са тог места док ми не кажеш ради чега си дошао овамо к мени. – Везан Јовановом речју, демон остаде непомичан и рече Јовану: Аполонови жреци дођоше код Кинопса и замолише га да оде у град и наведе на тебе смрт, но он не хте, говорећи: „много година живим ја на овом месту не одлазећи никуда; зар да сада трудим себе због човека бедног и ништавног? Идите ви својим путем, а ја ћу сутра послати свога духа, и он ће узети душу његову и донети је мени, а ја ћу је предати вечноме суду“. – И упита Јован демона: Је ли те он кадгод слао да узмеш душу човечију и однесеш њему? – Демон одговори: Сва Сатанина сила је у њему, и он има договор са нашим кнезовима, и ми смо с њим, те Кинопс слуша нас и ми њега. – Тада свети Јован рече: Ја апостол Исуса Христа наређујем теби, зли душе, да више не улазиш у обиталишта људска, нити да се враћаш Кинопсу, него да идеш са овога острва и да се мучиш. – И демон се одмах удаљи са острва.

Међутим Кинопс, видевши да се дух не поврати, посла другога; али и овај такође пострада. И још друга два кнеза таме посла он: једноме нареди да уђе код Јована, а другоме да стоји напољу, да би му донео одговор. Ушавши код Јована демон пострада онако исто као и они ранији ; а други демон који стајаше напољу, видевши невољу свога друга, побеже Кинопсу и исприча му шта се догоди. То разјари Кинопса и он, узевши огромно мноштво демона, оде у град. И обрадова се сав град видевши Кинопса, и сви долазећи клањаху му се. Нашавши пак Јована где учи људе, Кинопс се страховито разљути и рече народу: Људи слепи, залутали сте са правога пута, почујте мене! Ако је Јован праведан, и све што он говори истинито, нека он поразговара са мном, и нека учини чудеса каква ја чиним, па ћете видети ко је од нас већи, Јован или ја. Ако се он покаже већи од мене, онда ћу и ја веровати речима и делима његовим.

И обрати се Кинопс једноме младићу и рече: Младићу, је ли ти жив отац? – Младић му одговори: Умро је. – Упита га Кинопс: Каквом је смрћу умро? – Овај одговори: Био је морепловац, и кад се разбила лаћа, удавио се у мору. – И рече Кинопс Јовану: Сада, Јоване, покажи силу своју, да бисмо поверовали речима твојим: приведи оца жива сину његовом. – Јован одговори: Христос ме није послао да мртве из мора подижем, него да заблуделе људе поучавам. – И рече Кинопс свему присутном народу: Бар ми сад поверујте да је Јован варалица и обмањује вас: узмите и држите док ја не доведем младићу оца његова жива. – И они ухватише Јована, а Кинопс рашири руке и пљесну њима, и зачу се пљесак на мору, и сви се уплашише, а Кинопс постаде невидљив. И сви повикаше: Велики си, Кинопсе. И изненада изађе Кинопс из мора, држећи, како рече, оца младићева. И сви се задивише. И Кинопс упита младића: Је ли ово твој отац? Да, господине! одговори младић! Тада се сви поклонише Кинопсу, и хтедоше да убију Јована. Али им Кинопс забрани говорећи: Када будете видели веће ствари од овога, онда нека он буде мучен.

Затим Кинопс призва другог човека и упита га: Јеси ли имао сина? Овај одговори: Да, господине, имао сам, али га неко из зависти уби. И одмах Кинопс гласно призва по имену и убијенога и убицу, и они одмах предстадоше И упита Кинопс човека: Је ли ово твој син? Да, господине! одговори овај. Тада Кинопс упита Јована. Дивиш ли се, Јоване? Свети Јован одговори: Не, ја се томе не дивим. Кинопс на то рече: Веће ћеш ствари од овога видети, и тада ћеш се дивити, и нећеш умрети док те ја не застрашим знамењима. Свети Јован одговори Кинопсу: Знамења твоја брзо ће се срушити. Чувши овакве речи народ се баци на Јована и тукоше га дотле док не закључише да је мртав. И рече Кинопс народу: Оставите га несахрањена, да га птице небеске разнесу. И они отидоше од тог места радујући се с Кинопсом и славећи га.

После тога Кинопс, чувши да је Јован жив и учи народ на месту званом Каменовалиште, дозва демона помоћу кога чињаше чаролије, призивање мртвих тЛ; vEKpo^vretaj.И отишавши к Јовану рече му: Хотећи да ти приредим још већи срам и осуду, ја сам те зато оставио досад у животу; хајдмо на морску обалу, и тамо ћеш видети силу моју и постидећеш се. А праћаху Кинопса три демона које народ сматраше за људе, вас крснуте Кинопсом из мртвих. И Кинопс, силно запљескавши рукама својим, загњури се у море и постаде невидљив за све присутне. И народ повика: Велики си, Кинопсе, и нема другога као што си ти. А Јован нареди демонима који стајаху у облику људи да се не мичу с места. И помоли се Господу да се Кинопс више не појави жив, и би тако: јер море се изненада узбурка и расталаса, и Кинопс не изиђе више из мора него остаде у дубини морској, као некада бедни фараон. А демонима које народ сматраше за људе, васкрснуте из мртвих, Јован рече: У име Исуса Христа распетог и у трећи дан васкрслог, напустите ово острво. И они тог часа нестадоше. А народ сеђаше на обали три дана и три ноћи чекајући да Кинопс изађе из мора; отуда, од глади, жеђи и сунчане жеге многи између њих изнемогоше и лежаху безгласни, а три детета умреше. Тада Јован, сажаливши се на народ, помоли се за њихово спасење, много им говори о вери, васкрсе три умрла детета, исцели болеснике, и сви се они једнодушно обратише ка Господу, крстише се, и разиђоше кућама својим славећи Христа Бога. А Јован се врати у дом Миронов, и често одлазећи к народу учаше их вери у Господа Христа Исуса.

Једном свети апостол обрете крај пута болесног човека који је страховито патио од грознице и исцели га крсним знаком. Када то виде један Јеврејин по имену Филон, који се препираше са светим апостолам о стварима из Светога Писма, замоли апостола да сврати у његов дом. Жена пак Филонова беше губава; она припаде к апостолу, и тог часа се исцели од губе и поверова у Христа. Тада поверова и сам Филон, и крсти се са целим својим домом. Потом изађе свети Јован на трг, и слеже се к њему народ да чује из уста његових спасоносно учење. Дођоше и жреци идолски, од којих један, кушајући светог апостола, рече: Учитељу, имам сина хромог у обе ноге, молим те, исцели га; а ако га исцелиш, онда ћу и ја поверовати у Бога кога ти проповедаш. – Свети апостол му рече: Зашто тако кушаш Бога који ће обелоданити лукавост твога срца? – Рекавши то Јован посла к сину његовом са оваквим речима: У име Христа Бога мог, устани и дођи к мени. – И овај одмах устаде и дође здрав к светоме; а отац његов, због овог кушања, тог истог часа охроме на обе ноге, и од силних болова јаучући паде на земљу и мољаше светог апостола: Смилуј се на мене, свече Божји, и исцели ме именом Христа, Бога твог, јер верујем да нема друтог Бога осим Њега. – Дирнут молбом, свети апостол исцели жреца, и научивши га вери крсти га у име Исуса Христа.

Сутрадан дође Јован на место где лежаше човек који паћаше од водене болести и који седамнаест година беше прикован њоме за постељу. Апостол га исцели речју и просвети светим крштењем. Тог истог дана посла по Јована човек који после Миронава зета Лаврентија постаде игемон, усрдно га молећи да дође дому његовом; јер жени игемоновој која беше трудна дође час да роди, и она се силно мучаше не могући да се породи. Апостол убрзо дође, и чим ногом крочи на праг, жена се тог часа породи, и болови јој уминуше. Видевши то игемон поверова у Христа са домом својим.

Пошто проживе тамо три године, Јован отиде у други град, удаљен педесет стадија, чији житељи беху помрачени тамом идолопоклонства. Када уђе у град он виде народ где приређује празник демонима, и неколико свезаних младића. Јован упита једнога од оних што стајаху тамо: Због чега су свезани ови младићи? – Човек тај одговори: Имамо великог богавука, коме сада приређујемо празник; њему дакле биће ови младићи заклани на жртву. – Јован замоли човека да му покаже тог бога њиховог. А човек му на то рече: Ако хоћеш да га видиш, почекај до десет сати, па ћеш угледати жреце где са народом иду на место где се јавља бог; пођи и ти с њима, и видећеш бога вука. – Јован му рече: Видим да си добар човек, а ја сам дошљак; молим те, одведи ме одмах на то место, јер веома желим да видим вашег бога; и ако ми га покажеш, даћу ти скупоцени бисер. – Човек одведе Јована и показа му баруштину, пуну блата и воде, и рече му: Одовуд бог наш вук излази и показује се народу. – И чекаше Јован појаву тога бога; и гле, око десет сати дана појави се демон, излазећи из воде у облику огромног вука. Зауставивши га именом Христовим, свети Јован га упита: Колико година живиш овде? – Седамдесет година одговори ђаво. На то му апостол Христов рече: Наређујем ти именом Оца и Сина и Светога Духа, иди са овог острва, и никада не долази овамо. – И ђаво тог часа ишчезе. А човек онај, видевши све то, препаде се и припаде к ногама светог апостола. Апостол га научи светој вери, и рече му: Ето, добио си бисер од мене који сам ти обећао. – У то време стигоше на то место са свезаним младићима жреци, држећи ножеве у својим рукама, и огромна маса света с њима. И дуго чекаху појаву вука, да му закољу младиће као храну. После дугог чекања, њима приђе Јован и моли их да ослободе невине младиће, и рече им: Нема више вашег бога вука; то беше демон, и сила Исуса Христа победи га и протера. – А они чувши да је пропао вук уплашише се; и пошто дуго тражише бога свог и не нађоше га, ослободише младиће и отпустише их здраве. А свети Јован им поче проповедати Христа и изобличавати њихову заблуду; и многи од њих поверовавши крстише се.

У граду том беше купатило. Једном се у њему купаше син Зевсова жреца, и би удављен од ђавола који живљаше тамо. Када чу за то, отац његов с великим плачем дојури к светом Јовану молећи га да му васкрсне сина и обећавајући да ће и сам поверовати у Христа. Свети апостол пође с њим и именом Христовим васкрсе умрлога. И упита он младића шта би узрок његове смрти. Младић одговори: Када се купах у купатилу., неки црнац изиђе из воде, дохвати ме и удави. – Дознавши да у том купатилу живи демон, свети апостол га закле и упита: Ко си ти и зашто живиш овде? – Демон одговори: Ја сам онај кога ти протера из купатила у Ефесу, и живим овде већ шеста година пакостећи људима. – Свети апостол га протера и из овог краја. Видевши то жрец поверова у Христа, и крсти се са сином и са свим домом својим.

После тога изађе Јован на трг, и к њему се слеже малтене сав град да слуша реч Божју. И гле, жена нека паде к ногама његовим с плачем га молећи да јој исцели ђавоиманог сина, за кога је лекарима дала скоро све своје имање. Свети апостол нареди да му га доведу, и чим посланици рекоше ђавоиманоме: „зове те Јован“, ђаво тог тренутка изиђе из њега, и он, дошавши к апостолу здрав, верова у Христа и крсти се заједно са својом мајком.

У том истом граду беше чувени храм идола Бахуса, кога идолопоклоници називаху „оцем слободе“. Сабирајући се ту о његовом празнику са јелом и пићем, људи и жене се весељаху; и опивши се чињаху велико безакоње у част поганог бога свог. Дошавши тамо за време празника, свети Јован их изобличаваше за тако скаредно празновање њихово; а жреци, којих тамо бејаше врло много, дохватише апостола и бише га, па га извукоше напоље и свезана бацише, а сами се опет вратише к поганом делу свом. Свети пак Јован помоли се Богу да не трпи такво безакоње њихово, и одмах се идолски храм сруши из темеља и поби све жреце, а остали људи преплашени одвезаше светог апостола и молише га да и њих не погуби.

У том граду бејаше знаменити врач по имену Нукијан. Дознавши за разрушење храма и погибију жречева он се веома разљути, и дошавши к светом Јовану рече му: Ниси добро урадио што си храм Бахусов срушио и жреце његове погубио; због тога су сви силно љути на тебе; него те молим да их васкрснеш као што си васкрсао жречевог сина у купатилу, па ћу тада и ја поверовати у Бога твог. – Свети Јован одговори: Разлог њихове погибије би безакоње њихово; зато они нису достојни да живе овде, него нека се муче у паклу. – Нукијан рече на то: Ако их ти не можеш васкрснути, онда ћу ја именом богова мојих васкрснути жреце и васпоставити храм, али ти нећеш избећи смрт. – Рекавши то они се растадоше. Јован оде да учи народ, а Нукијан се упути к срушеном храму, и обишавши га врачајући учини те се јавише дванаест демона у облику побијених жречева, којима он нареди да пођу за њим и убију Јована. Но демони рекоше: Нама је немогуће не само убити њега, него чак ни појавити се на оном месту где се он налази; а ако хоћеш да Јован умре, иди и доведи овамо народ, да би се народ, видевши нас, разјарио против Јована и погубио га. – Нукијан оде, и нашавши много народа где слушају учење светог Јована повика на њих громким гласом: О, неразумни! зашто дозвољавате да вас обмањује овај странац, који уништи ваш храм са жрецима, и који ће погубити и вас ако га будете слушали? Него хајдете са мном да видите жречеве своје које ја васкрсох; још ћу и ваш срушени храм васпоставити на ваше очи, што Јован учинити не може. – И сви као да су без ума пођоше за њим оставивши Јована. Али свети апостол, идући са Прохором другим путем, пре њих стиже на место где беху демони у облику васкрслих жречева. А демони, угледавши Јована, одмах ишчезоше. И гле, када Нукијан дође с народом и не нађе демоне, силно се ожалости, па поново поче обилазити око разрушеног храма врачајући и призивајући демоне, али без икаквог успеха. А кад се спусти вече, разјарени народ хтеде да убије Нукијана што их је преварио. Неки предложише: Да ухватимо Нукијана и одведемо к Јовану, и што нам он рекне то ћемо учинити. – Чувши то свети Јован их предухитри и пре њих стиже на пређашње место. А људи, довевши Нукијана пред светог Јована, рекоше: Ова варалица и непријатељ твој скова план да те погуби; ево, мићемо учинити с њим оно што нам ти кажеш. – Свети апостол им рече: Пустите га, нека се покаје.

Сутрадан Јован опет учаше народ вери у Христа, и многи од њих поверовавши молише Јована да их крсти. А кад их Јоваи доведе на реку, Нукијан врачањем својим претвори воду у крв. Свети Јован молитвом ослепи Нукијана, и учинивши воду поново чистом крсти у њој све који беху поверовали. Побеђен тиме, Нукијан дође к себи, и искрено се кајући моли светог апостола да буде милостив према њему. Видевши Нукијаново покајање и довољно га поучивши, свети апостол га крсти, и Нукијан одмах прогледа, и уведе Јована у свој дом. А када Јован уђе у Нукијанов дом, сви идоли што беху у дому изненада попадаше и у прах се разбише. Видевши то чудо, Нукијанови укућани се уплашише, па поверовавши у Христа крстише се.

Бејаше у том граду једна богата и лепа удовица по имену Проклианија. Имајући врло лепог сина Сосипатра, она се по дејству ђавола заљуби у њега, и стараше се на све могуће начине да га приволи на своје безакоње. Но син, будући паметан, омрзну мајку због овог њеног безумља, побеже од ње и дође на место где свети Јован тада учаше народ, и са уживањем слушаше апостолске поуке. А свети Јован, коме Духом Светим би откривено све што се догодило са Сосипатром, узе насамо Сосипатра и саветоваше му да поштује мајку, само да је не слуша у безаконом делу, и да никоме не говори о томе него да скрива грех мајке своје. Сосипатар не хте да се врати дома к матери својој; међутим Проклианија, нашавши га четвртога дана, дохвати га за одећу и силом га вуцијаше дома. На ту вику појави се игемон, који недавно беше дошао у тај град, и упита за раздог што жена тако вуче младића. А мајка, скривши своју грешну намеру, оклевета сина како је тобож хтео да је обљуби; и при томе чупаше косу и плакаше вичући. Чувши то, игемон поверова лажи и осуди невиног Сосипатра да га зашију у кожну врећу, пуну смртоносних змија, и тако баце у море. Дознавши за ово, свети Јован дође к игемону, изобличавајући га за неправедну осуду, јер није како ваља испитао ствар, већ је невиног младића осудио на смрт. А Проклианија бацаше клевету и на светог Јована, и говораше: Ова варалица научи сина мог на такво зло. – Чувши то, игемон нареди да и Јована зашију у исту врећу заједно са Сосипатром и вргну у море. Но свети апостол се помоли Господу, и изненада се затресе земља, а игемону се осуши рука којом он потписа пресуду против светог апостола; Проклианији пак осушише се обе руке и очи јој се изврљавише. Када то виде, судија се препаде страховито, и сви присутни попадаше ничице од страха. И мољаше судија Јована да се смилује на њега и исцели му сасушену руку. А свети апостол, поучивши га доста о праведном суду и о вери у Христа, исцели га и крсти у име Оца и Сина и Светога Духа. И тако невини Сосипатр би избављен од напасти и смрти, и судија позна Бога истинога. А Проклианија побеже од страха дому свом, носећи на себи казну Божју. Међутим апостол узевши Сосипатра оде у дом њен. Сосипатр пак не хте да иде к мајци својој, но свети Јован га учаше незлобивости и увераваше га да сада он неће чути више од мајке своје ништа безаконо, јер се она оцеломудрила. Тако стварно и би. Јер када Јован са Сосипатром уђе у њен дом, Проклианија одмах паде пред ноге апостолу, с плачем се исповедајући и кајући за грехе своје.

Исцеливши је од болести и научивши је вери и целомудрију, апостол је крсти са целим домом њеним. И тако, оцеломудривши се, Проклианија провоћаше дане своје у великом покајању. У то време би убијен цар Домицијан. После њега на римски престо ступи Нерва, човек веома добар; он пусти па слободу све који беху у заточењу. Тада и свети апостол Јован би пуштен из заточења, и намисли да се врати у Ефес, јер готово све људе на Патмосу он већ беше обратио Христу. Но када хришћани дознадоше за ту његову намеру, молише га да их нипошто не оставља. А л и пошто свети апостол не хте да остане, већ жељаше да се врати у Ефес, они га онда молише да им бар Еванђеље остави као успомену на своје учење, које он тамо написа. Јер једном, покренут промислом Бажјим, постивши се и наложивши свима пост, он узе са собом свог ученика Прохора и изиђе из града на удаљену високу гору, где три дана проведе на молитви. А после трећег дана настаде страховита грмљавина и севање муња, и сва се гора затресе; Прохор од страха паде на земљу. Окренувши се к њему, Јован га подиже, посади себи с десне стране и рече: „Пиши што будеш чуо из уста мојих“. И подигавши очи к небу поново се мољаше, а по молитви поче говорити: „У почетку беше Реч“, и остало. Ученик пажљиво записа све што чу из уста његових; и тако би написано свето Еванђеље, које апостол, сишавши с горе, нареди Прохору да поново препише. И пристаде свети апостол да препис остави хришћанима на Патмосу, сагласно њиховој молби, а оригинал задржа код себе. На том истом острву свети Јован написа и Откривење.[2]

Пре свог одласка са острва Патмоса свети Јован обиђе све околне градове и села утврђујући браћу у вери; и догоди му се да буде у једном селу у коме живљаше Зевсов жрец по имену Евхарис, који имађаше слепога сина. Овај жрец одавно жељаше да види Јована. Чувши да је Јован дошао у њихово село, он похита к њему молећи га да дође његовом дому и исцели му сина. А Јован видећи да ће задобити душе људске оде у дом жречев и рече слепом сину његовом: У име Господа мог Исуса Христа, прогледај! – и овај одмах прогледа. Видевши: то, Евхарис поверова у Христа и крсти се са сином својим. И у свима градовима тога острва свети Јован уреди добро цркве свете, поставивши им епископе и презвитере; и пошто довољно поучи житеље, он се са свима поздрави и стаде се враћати ка Ефесу. Верни га праћаху са плачем и ридањем великим, не желећи се лишити такога сунца које учењем својим просвети сву земљу њихову; но свети апостол седе на лађу и предавши свима мир отплови својим путем. А кад стиже у Ефес, верни га сретоше са неисказаном радошћу, кличући и говорећи: Благословен који иде у име Господње! – И би примљен с чешћу. Боравећи тамо он не престајаше трудити се, свагда учећи људе и упућујући их на пут спасења.

Не треба прећутати ни оно што о светом апостолу Јовану казује Климент Александриски.[3] Када у Азији апостол обилажаше градове, он у једном граду виде младића, расположеног душом за добро дело; он га поучи вери и крсти. Но намеравајући да одатле отпутује на проповед Еванђеља, он пред свима повери овога младића епископу тога града да га научи сваком добром делу. Узевши младића епископ га научи Светом Писму, али се не стараше о њему колико треба, нити му даваше васпитање какво је потребно младићима, него га препусти његовој вољи. Убрзо потом младић поче водити рђав живот, стаде се опијати и красти. Затим се спријатељи са разбојницима; они га придобише, одведоше га у пустиње и горе, поставише га за свог харамбашу и чињаху разбојништва на путевима. После извесног времена апостол Јован враћајући се дође у тај град, па чувши за овога младића да се покварио и постао разбојник, рече епископу: Врати ми благо које ти предадох на чување, као у верне руке; врати ми оног младића кога ти пред свима поверих да га научиш страху Божјем. – Епископ са плачем одговори: Пропаде тај младић, душом умре а телом врши разбојништва по путевима. – А Јован рече епископу: Зар се тако чува душа брата свога? Дај ми коња и пратиоца да идем и потражим онога кога си ти погубио. – Када Јован дође к разбојницима, замоли их да га одведу к своме харамбаши, што они и учинише. А младић, угледавши светог Јована, посрами се, па скочивши побеже у пустињу. Међутим свети Јован, заборавивши на своју старост, појури за њим вичући: Сине мој, врати се к оцу свом и не очајавај због пада свог; грехе твоје примићу ја на себе; стани дакле и причекај ме, јер ме Господ посла к теби. – Младић стаде, па с трепетом и стидом великим припаде к ногама светог апостола, не смејући да му погледа у лице. А свети апостол, загрливши га с родитељском љубављу целиваше га, па га узе и с радошћу одведе у град, јер нађе изгубљену овцу. И много га учаше упућујући га на покајање; и младић усрдно се трудећи у покајању угоди Богу, и добивши опроштај грехова престави се у миру.

У то време бејаше један хришћанин који западе у толику сиромаштину, да није имао чиме исплатити дугове својим повериоцима; од силне муке он намисли да се убије, и замоли једног врача Јеврејина да му да смртоносни отров да попије. А овај, непријатељ хришћана а пријатељ демона, испуни његову молбу: даде му смртоносни напитак. Хришћанин пак, узевши смртоносни отров, пође својој кући, и путем размишљаше и страх му душу пролажаше, не знајући шта да ради. Напослетку, осенивши чашу крсним знаком, он је попи, али му то ни најмање не нашкоди, пошто крсни знак одузе сву отровност отрову у чаши. К он се много чуђаше у себи што остаде здрав и што не осећа никакву повреду. Но, прогањан и даље од поверилаца, он у невољи опет оде к Јеврејину да му овај да најјачи отров. Јеврејин се зачуди видевши га жива, па му даде најјачи отров. Добивши отров, човек пође кући својој. И дуго размишљајући пре но што испи отров, он и сада осени светим крсним знаком и ову чашу, и попи је, али и овога пута ни најмање не настрада. И он опет оде к Јеврејину и показа му се здрав; и подсмеваше се Јеврејину што је невешт у своме занату. А Јеврејин, уплашивши се, упита га шта је радио када је отров пио. Он му одговори: Ништа друго, само сам чашу осенио светим крсним знаком. И Јеврејин сазнаде да сила светога крста одгони смрт; али желећи да то провери, он од истог отрова даде псу, и овај чим окуси одмах црче. Видевши то, Јеврејин се са хришћанином упути к апостолу и обавести га о свему што се догодило. Свети апостол научи Јеврејина вери у Христа, и крсти га, а том убогом хришћанину нареди да донесе обрамицу сена, коју апостол крсним знаком и молитвом претвори у злато, и нареди му да тим златом исплати своје дугове повериоцима, а остатком да издржава своју кућу. Затим свети апостол поново се врати у Ефес, и живљаше у кући Домна, и огром но мноштво људи обрати Христу и сатвори безбројна чудеса.[4]

Када светом апостолу беше преко сто година, он изиђе из куће Домна са седам својих ученика, и дошавши до једног места нареди им да седну; беше јутро, и он, удаљивши се од својих ученика колико се каменом може добацити, помоли се Господу. Затим му ученици по жељи његовој ископаше крстолики гроб; и он заповеди Прохору да иде у Јерусалим и тамо остане до смрти своје. И пошто поучи ученике и целива их, свети апостол рече: Узмите земљу, матер моју, и покријте ме њоме. – И целиваше га ученици и покрише га до колена; и пошто га поново целиваше, покрише га до гуше, и положише му на лице покривач; и целивавши га још, са великим плачем покрише га потпуно. Када за то чуше браћа у граду, дођоше и раскопаше гроб, али ништа не нађоше, и веома много плакаше; затим, помоливши се, они се вратише у град. Сваке пак године, у осми дан месеца маја, излажаше из његовог гроба неки ситан прах, мирисан и лековит, и молитвама светог апостола Јована даваше исцељење болнима, у част Бога, у Тројици слављенога кроза све векове. Амин.

Напомене:

  1. Приморски град у Сирији.
  2. Предање казује да се једном апостол Јован, заједно са својим учеником, повукао из града у пустињску пештеру, и тамо провео првих десет дана заједно са Прохором, а других десет дана сам. У току ових других десет дана он ништа није јео, него се само молио Богу иштући од Њ(ега да му открије шта треба да ради. И дође глас Јовану с неба: „Јоване, Јоване!“ Јован одговори: „Шта наређујеш, Господе?“ И говораше глас с неба: „потрпи још десет дана, и биће ти откривене многе велике ствари“. Јован проведе тамо још десет дана без хране. И зби се тада дивно чудо: Анђели од Бога сиђоше к њему и саопштише му многе неисказане тајне. И када се Прохор врати к њему, он га посла: по мастило и хартију, и потом два дана говораше Прохору о откриве њима која је имао, а овај их записиваше.
  3. Климент Александрискизнаменити учитељ хришћански првих векова хришћанства, умро око 2 1 7 г.
  4. Последње године свога живота свети апостол Јован проводио је у испосничким подвизима: хранио се само хлебом и водом, није стригао своју косу, одевао се у просте платнене хаљине. Од старости он није имао снаге да проповеда реч Божју ни у околини Ефеса. Сада је поу чавао само епископе Цркве и одушевљавао их да неуморно уче народ речи Еванђелској, а нарочито да памте и проповедају прву и главну заповест Еванђелску, заповест о љубави. Блажени Јероним казује: Када је свети апостол толико био онемоћао, да су га ученици доносили у цркву, и он није имао снаге да говори дуге поуке, онда је он своје беседе сводио на то, што је непрестано понављао ову поуку: „Дечице, љубите један другог!“ А када су га једном ученици упитали, зашто им то он непрестано понавља, он је одговорио: „Ово је заповест Господња, и ако њу држите, то је доста“. На заходу дана својих свети апостол је уживао нарочиту љубав целог хришћанског света. У то време он је био једини апостол – очевидац Господа, пошто су сви други апостоли већ били преминули. Сав хришћански свет знао је да је свети Јован био најмилији ученик Господа Христа. Стога су многи чезнули да га виде и сматрали за част да се дотакну хаљине његове.
Advertisements