Свети Бенедикт Нурсијски (480-547, по другима +575), својом личношћу изузетног подвижника и боговидца, својим Правилом (Регула) и на њему заснованим општежитељним монаштвом, постао је и остао један од прворазредних учитеља и васпитача Запада. Стога је с правом проглашен и назван „покровитељем“ и „духовним патријархом Запада“.[1]

Духовно предање Преподобнога Бенедикта носи на себи снажан печат његове личности и његовог духовног опита али истовремено представља такорећи органску синтезу дотадашњег монашког предања Истока и Запада. Познато је да је колијевка монаштва Палестина и Египат. Познато је и то да су већ у вријеме Преподобнога постојали преводи Општежитељног устава Пахомија, оснивача египатског општежића (Јеронимов превод), као и Руфимов превод Правила Св. Василија Великог. Египатско монашко предање је пренијето на Запад преко његовог изврсног познаваоца Преподобног Јована Касијана. Овоме треба додати да је Св. Атанасије Велики (четврти вијек), ученик и писац житија оснивача пустињачког типа монаштва Св. Антонија Великог, приликом свога принудног боравка на Западу (због гоњења од аријанаца), био први који је дао подстрека развоју монаштва, како пустињачког тако и општежитељног типа. Такође је и Ориген (трећи вијек), велики александријски хришћански учитељ, извршио снажан утицај не само за развој богословља него и на монаштво, прво на Истоку, а онда преко монаха и на Западу, нарочито преко Блаженог Августина. Штајдл с правом наводи да је Оригенов утицај доспио и до Правила Св. Бенедикта баш преко Правила Блаженог Августина.[2]

Да би вам било јасније како вријеме и личност Св. Бенедикта тако и сва ова духовна кретања која је он подстакао на просторима Медитерана, Балкана и шире западне Европе (Италије, Галије итд.), треба одмах истаћи чињеницу да је то епоха цара Јустинијана Великог и његове моћне источно-ромејске синтезе не само римског права него и свега географског и духовно-културног простора тадашње хришћанске васељене Истока и Запада. Снажно присуство Источно-ромејског царства, познатог под именом Византије, и његов утицај не само у вријеме Јустинијана него и касније, преко цара Ираклија, па све до средине XII вијека, несумњиво је оставило дубоког трага на све области живота, па и духовног и културног стваралаштва тадашње хришћанске васељене, без разлике да ли се ради о Истоку или Западу. При томе треба стално имати на уму да је ово вријеме, све до XI вијека, по много чему и до почетка XIII вијека, вријеме једне и јединствене Цркве, са свом њеном разноликошћу обичаја, језика, типова богослужења, архитектонског и других појава и израза њеног унутарњег живота и поруке. Истина, већ тада, нарочито од XI вијека настаје и коначно сазријева и догађа се раскол између Истока и Запада. Ми, међутим, који смо носиоци и чувари, сваки на свој начин, те саборне и јединствене хришћанске баштине првих једанаест вјекова, али истовремено и баштиници онога што се потом расколом догодило и што обликује судбину Европе, и шире од ње, до данашњег дана, не би смјели подлећи искушењу, а треба признати да смо му мање више сви подложни, хтјели то или не, да у свјетлости нашег познијег трагичног искуства и расцјепа, посматрамо и тумачимо прво тисућљеће наше медитеранске европске историје. Управо нам у томе могу бити од изузетне помоћи личност Преподобног Бенедикта Нурсијског и Светог Саве архиепископа српског. Иако међу њима двојицом постоји временска разлика више од седам вјекова с обзиром, међутим, да су они носиоци исте вјере и истог духовног опита, као и проповједници истовјетног начина живљења, у стању су да нам и данас открију нас саме. Они могу да нам освијетле вјекове о којима размишљамо и њихове трагове у нама и нашој култури, боље од нас самих, не мало оптерећених свим оним што се са нама издогађало посљедње тисућљеће.

Већ смо кратко казали гдје су изворишта Правила Светог Бенедикта. Као потврду реченога да додамо да је једина личност коју он на крају своје Регуле помиње изричито – Св. Василије Велики и његово монашко Правило. Тако у 73. поглављу свога Правила, поред Светог Писма, учења Светих Отаца – „чије упражњавање води човјека врхунцу савршенства“ – quarum observatio perducat hominem ad celsitudinem perfectionis“ – (Свети Бенедикт изричито наводи, као путоказе монашке врлине Collationes Patrum et Instituta et Vitas eorum sed et Regula sancti Patris nostri Basilii (РБ, 73). Именујући овдје два списа Јована Касијана и Правила Светог Василија Великог Свети Бенедикт указује на основе свога Правила, које је заиста постало „образник“ и „законик“, или како је с правом названо „magna sharta“ западног монаштва и духовности.

Ово Правило које представља синтезу монашког предања Египта, Сирије, Мале Азије, сјеверне Африке и Јужне Галије,[3] преноси се већ крајем VI и почетком VII вијека из Италије у Галију и Енглеску; почетком IX в. постаје општеважеће за општежића Франачког царства. Почетком VIII в. сви манастири у Ирској и Британији управљају се по Регули Св. Бенедикта; почетком IX в. посредством Св. Бонифација продире у Њемачку и шире. Тако су сигурно већ од IX в. бенедиктински монаси почели да стижу и с ове стране Јадрана, било преко Истре и сјеверне Далмације, било преко Барија на наше јужно Приморје.

За нашу тему је овдје важно истаћи да су бенедиктинци долазећи на просторе Далмације затекли бројне манастире и монашке трагове грчких монаха који су ту стигли и подвизавали се много раније. Тако предање каже да је познији бенедиктински манастир Св. Срђа и Вакха на Бојани основао Јустинијан већ у VI вијеку. Познато је да је Св. Јероним, родом из Стридона, живио у Витлејему и да је написао житије Св. Илариона, оца палестинског монаштва, који се опет по предању, једно вријеме подвизавао у пећини код Епидавра (Цавтата). Сјеверно од Епидавра постојала је и црква Св. Илариона као и још три црквице у околини Дубровника.[4] Када је већ ријеч о Св. Илариону и његовом култу код нас, да ли је случајност што је име првог зетског епископа кога је поставио Свети Сава на Превлаци, било управо Иларион? Познато је и то да је Јадранско море и Далмација била под византијском управом, па и црквеном, све до прве половине 10 вијека, као и то да је у VIII стољећу избјегло на Запад мноштво грчких и источних монаха због гоњења од иконобораца и поштовања икона. Отуда није чудо што, по свједочењу Остојића, народ и данас показује у Хрватској Далмацији мјеста гдје су живјели „грчки фратри“. Тако се помиње да су бенедиктинци на оточићу Палакол наслиједили грчке калуђере. Бројни манастири Равенског егзархата (Истра и др.) били су првобитно грчки, па кад је престала византијска власт постали бенедиктински, под Франачком влашћу (послије 774. г.).

Несумњиво је, такође, да је утицај грчког монаштва био снажан у византијском периоду и на простору од Бојане до Рисна. О томе свједоче многи трагови и спомени. Није само манастир Светог Луке у Кртолама био прво грчки па онда бенедиктински. Постоји могућност да је и манастир Светих архангела на Превлаци био првобитно грчки да би онда постао бенедиктински до доласка Светог Саве и његове обнове као средишта Зетске епископије. На овим просторима се помињу осам бенедиктинских манастира (по Каеру у Боки их је било 20!). О томе је доста писано а бројне податке садржи и даје тротомно класично дјело на ову тему Ивана Остојића – Бенедиктинци у Хрватској (1963/4. г.), па се на томе нећемо задржавати. Једино ћемо истаћи значајну и познату чињеницу да су приморски бенедиктинци остали познати и као неговатељи и заговорници ћирилске и глагољашке традиције, на неким мјестима све до XIV вијека. Наравно, забрана Сплитског сабора (925. г.) употребе словенског богослужења и његово све снажније потискивање у латинској Цркви одразило се и на живот бенедиктинских манастира. Чињеница, међутим, да бенедиктинским манастирима на нашем Приморју претходе грчки манастири; чињеница да су и једни и други били носиоци истог духовног палестинско-египатског духовног предања, као и чињеница да бенедиктинци његују ћирило-методијевско предање – јасно потврђују да појава Светог Саве српског у XII и XIII вијеку и светосавске традиције, не представља јављање нечега туђега и непознатога. Светосавска традиција се појављује као продужетак и обнова нечега већ постојећега у његовом јелинском и латинском изразу, само што то бива овога пута у духу већ пројављеног на истим просторима и посвједоченог ћирило-методијевског словенског предања и словенског богослужења.

Занимљиво је и значајно истаћи да се Свети Сава и његова светосавска духовна обнова јавља на Приморју баш у вријеме кризе бенедиктинског монаштва и то не само у Далмацији него и шире на европским просторима. И док су на латинском Западу носиоци обнове и реформе у то вријеме били тзв. просјачки радови, на првом мјесту фрањевци, на просторима тадашње Рашке и Зете носиоци те обнове и духовног препорода, овог пута на темељима светогорског монашког предања, био је управо Свети Сава, први српски архиепископ.

Које су основе светогорског а преко њега и светосавског предања? Као и код Св. Бенедикта Нурсијског и код Светог Саве Српског темељи његових „Образника“ или Типика монашког живљења (Хиландарског, Студеничког и Карејског) били су (преко светогорске традиције) – палестински (Устав Светог Саве Освећеног) и световасилијевски (преко цариградског Евергетидског типика а и непосредно). Светогорски а преко њега и светосавски опит били су њихова жива синтеза. Било би веома занимљиво и корисно упоредити детаљније Правило Светог Бенедикта и Типике Светог Саве. И најовлашније упоређивање показује да се овдје ради о истом духовном усмјерењу и предању, које се суштински ни по чему не разликује. При томе треба истаћи да је све до XI односно XII вијека Правило Светог Бенедикта било општеважеће за све монахе на Западу, као што је то био случај са Правилима Светог Василија Великог и Светог Пахомија за монаштво на Истоку, све до Светог Саве, а и послије њега.

Посматрана у овом и оваквом историјском и духовном контексту светосавска традиција на Приморју и шире вјерније настављач не само до бенедиктинске византијске и ћирило-методијевске традиције на нашим просторима него и изворне бенедиктинске традиције и њеног општежитељног духа. Отуда није ни мало случајно да један добар број светосавских манастира у Приморју (најзначајнији од њих је манастир Светог Архангела Михаила на Превлаци) представља обновљени живот замрлих бенедиктинских манастира. Наравно, већ постојећа монашка традиција Истока и Запада била је благодатна основа за настанак и развој и нових монашких средишта светосавског типа, како на Приморју тако и у унутрашњости немањићке државе. При томе треба истаћи да док је светосавско предање вјерни настављач изворне бенедиктинске традиције и њеног духа, на Западу је ова традиција баш од овог времена почела да се сужава на једну од „редовничких“ традиција „Реда Светог Бенедикта“ напоредо са многим другим монашким „редовима“. Могуће је да је управо то сужавање бенедиктинства на један међу многим другим „редовима“, праћено забраном словенског језика у богослужењу (бенедиктинци су се дуго одупирали, неки самостани њихови све до XIV в., против те забране), допринијело замирању бенедиктинаца, с једне стране, а напредовању светосавског предања у Приморју и Зети, с друге стране. Светосавско предање се показало као наставитељ и обновитељ нечега што ту већ вјековима постоји. Посебну драж и снагу су му давали живи сокови ћирило-методијевског насљеђа и употреба словенског језика у богослужењу, проповједи и књижевности.

Свети Сава је био везан за Зету својим рођењем а за Хумску приморску област својим владарским постављењем, прије бјекства у Свету Гору. Сигурно је да је то допринијело што је он, по повратку из Свете Горе, сада као српски архиепископ, посветио овим областима немањићке државе посебну пажњу. То посвједочује његово оснивање, међу првима, Зетске и Хумске епископије, а такође у залеђу и Будимљанске, као треће светосавске епископије на овим просторима. Очевидно, Светитељ је био свјестан изузетног значаја ових граничних подручја, за унапређење његове еванђелске мисије а и за саму новоформирану српску Цркву и државу. Ове три епископије су биле вјековна жаришта вјере, просвјете и културе у Зети, Захумљу и Полимљу, средишној области Рашке државе. Светосавско предање пак које су оне његовале представља уствари неку врсту живе симбиозе византијског и латинског насљеђа, која му претходе, и српско-словенске стихије већ заквашене ћирило-методијевским духом. Да је то тако посвједочује архитектура, пластика и друге пројаве умјетничког, културног и друштвеног доживљаја вјере и стварности, како у Зети и Приморју тако и дубље на просторима Рашке државе. Светосавско придавање посебног значаја помјесној Цркви, за разлику од римског универзализма, који нарочито долази до израза баш у то вријеме, послије папских реформи једанаестог и дванаестог вијека, подстиче поред осталог и самосвојност културног и духовног израза уопште. Тако, благодарећи њему словенски језик у богослужењу и књижевности коначно потискује преко Приморја наметано латинско једнојезичје и униформисаност.

Као карактеристичан примјер и потврду горе реченог можемо навести чувено Мирослављево еванђеље. Његови иницијали одају јак утицај романске и монтекасинске (бенедиктинске) орнаментике (претпоставља се да су иницијали дјело бенедиктинаца.[5] Као такво оно представља резултат симбиозе старословске традиције и западног културног утицаја, испољавајући при том једну нову црквену и културну оријентацију, која, благодарећи управо Светом Сави и Немањићима крајем XII вијека, окреће се православном Истоку. То се још више запажа у нешто млађем Вукановом еванђељу које потврђује културно прожимање Зете и Рашке у XII вијеку које ће доцније одиграти пресудну улогу у развоју јединствене српске средњевјековне књижевности. Та сродност зетске и рашке књижевности, по ријечима Димитрија Богдановића, везе зетске и хумске књижевности (на зетско-хумску традицију се наслања доцније босанска), као и њене везе са приморском глагољашком (за њу су се као што смо рекли, најдуже борили у својим самостанима управо бенедиктински монаси), као год и старословенско-охридском традицијом, – употпуњују слику не само црквених и књижевних него и уопште друштвено-политичких збивања на овим просторима.[6]

Сматрамо да нећемо погријешити ако у овом и оваквом контексту будемо посматрали и храм Светог Луке у Котору, његов настанак, облик, и све оно што се са њим догађало кроз историју а што је и било повод за овај научни скуп. Судећи на основу свега што је вјековима изњедрило на овим просторима светосавско-немањићко предање, почев од начина градње цркава (карактеристичан примјер: Студеница, Дечани), до свеукупне духовности, етоса, књижевности, обичаја итд., за њега, као и за изворно предање Светог Бенедикта, и поред све њихове важности, ипак, пресудну улогу не игра језик, култура, обред. Зато је и било могуће увијек изнова остваривати синтезе Истока и Запада, бити Исток на Западу и Запад на Истоку. Оно што је увијек било битно и пресудно јесу основе тих синтеза, њихови темељи, тј. вјера, која је „основа онога чему се надамо, провјера ствари невидљивих“ (Јевр. 1,1,). Здраве синтезе могу бити само на истовјетности вјере и етоса. Кад нестане те истовјетности вјере и етоса нестаје и правих синтеза и могућности за њих. Чињеница да је западна Римска црква, почев од XI вијека, почела да уноси нешто друго и другачије у саме те основе, довело је до раздвајања онога што је било једно вјековима. Тако се временом Црква Истока, а преко ње и светосавско предање, дистанцирало од Римске цркве, чувајући, међутим, здраво источно-западно хришћанско насљеђе првих десет вјекова. То саборно, бенедиктинско-светосавско богочовјечно Предање, а у његовој свјетлости сагледаван и храм Светог Луке, једино је у стању да врати Исток и Запад јединственом Коријену, а тиме да им подари и поврати изгубљену равнотежу.

Напомене:

1. O Св. Бенедикту постоји пребогата литература на свим европским језицима. Ми ћемо овдје навести само следећа дјела у којима се наводи један добар дио те богате литературе. На првом мјесту наводимо дјело у шест томова Алберта Вогија, са критичким издањем Регуле и свим објашњењима: A. De Vogue, La Regle du maitre, Paris, 1971Sources chretiennes, № 105, 106, 107, 184, 185, 186, B. Steidle, Die Benediktus Rege, lateinich deutsch, Beuron 1975.; G. Holzherr, La Regula di San Benedetto, testo integrale latino-Italiano, ed. Piemme, 1992.

2. H. B. Steidle, цит. дјело, стр. 19.

3. И. Остојић, Бенедиктанци и Хрватској, (латиница) Сплит, 1963/4, стр. 19.

4. Исто, стр. 7,75.

5. Исто, стр. 154.

6. Историја Црне Горе, том II, 1997.

 

Отисак из зборника радова Црква Светог Луке
(научни скуп поводом 800. годишњице цркве Светог луке у Котору)
Котор 1997.