„Ништа се не узбуђујте … промијенили смо континент, али не и државу“-рече нам турски туристичи водич док смо аутобусом излазили са Првог босфорског моста, у азијски дио Истанбула.  Заиста интригантно. Прелазити са једног на други континент, а при том остајати у истој држави, може вам се десити на малом броју мјеста. У Турској, затим у азијским степама Русије и ваљда још само у Египту, на Синају. Међутим, то да упркос промјени континента останеш у једном те истом граду, то ти се може десити само и једино у Истанбулу.

Понегдје ријека или прости брежуљак на двије воде, подијеле народе, државе па и културе – док на другој страни, Бог даје посебна мјеста на којима људи својом духовном и политичком дјелатношћу споје континенте и вјекове. Једно од таквих нарочитих мјеста је и Истанбул ( име је грчко и у најслободнијем могућем преводу значи просто-Град ), а Турци су посљедњи у чудесном низу народа који су на овом мјесту усидрили лађу свог историјског постојања.

Оне прве и најопштије утиске о овом граду човјек мора саопштити тако што ће говорити о слојевима најразличитијих молитава, језика, обичаја и архитектонских стилова у њему. Овај најљепши и највећи град Турске има својство оних велеграда које већина посјетилаца доживљава као свој сопствени град. Који су моји разлози за један такав доживљај? За доживљај Цариграда као споственог индетитетског средишта?

У „Горском вијенцу“ Његош је у уста Мустај-кадије ставио једну ванредну похвалу Стамболу, која је, по садржају и динамици поменутог спјева, постављена као опозиција хришћанском идентитету Црногораца. Иако су ови стихови митрополита-пјесника напросто генијални, моји разлози за доживљај Истанбула као свога средишта иду много дубље од Његошеве поетске игре. Они надилазе упроштени поларитет који нам престоницу турских султана приказује као вјековног непријатеља, и гледају према античком Византу и древном Константинопољу као према изворишту онога што данас зовемо православним словенским свијетом.

Премјештање Константинове престонице у Визант је био један од симбола краја и распада јединственог Римског царства. У том смислу Константинов град представља један од крајњих израза античког периода, један од посљедњих плодова те епохе – а та епоха је у темељу европске цивилизације којој сви ми припадамо. Даља историја Констатинопоља има богат садржај са бројним посљедицама по духовну и политичку историју балканских народа, а међу многима издвајамо јеванђелску мисију Цариградске Цркве, од које смо као народ ( тачније, као многи словенски народи ) примили воду крштења. Наше крштење од стране византијских мисионара је старије, али је оно руско ( тачније кијевско ) чувеније. Одушевљени љепотом богослужења у цариградској Светој Софији, изасланици кијевскога кнеза су, по повратку из Византије, иницирали знаменито крштење Руса на Дњепру. Данас су Руси најбројнији православни народ. А Света Софија је данас музеј без богослужења под њеним сводовима. Бројне хришћанске цркве и бројне велике и лијепе џамије у разним крајевима свијета, настале су као архитектонска реплика Свете Софије.

Коначно, овај Царски град, чак и онда када је постао сједиште Мехмеда Освајача и његових насљедника, наставио је да обликује наш идентитет. Код оних бивших хришћана који су примили ислам, Истанбул је наставио да постоји као духовно и политичко средиште. Код балканских хришћана, у наредних пет вјекова, Стамбол је био средиште коме се, мање-више пружао отпор, против кога су подизани устанци. Такви устанци рађали су јунаке, хероје, вође…а те вође су, опет, постајале образац нових нада, разлози нових прегалаштава. Шта има љепше и садржајније написано на ту тему од Његошевих стихова посвећених Карађорђу, у уводу „Горског вијенца“? Ништа што је о тој историјској појави написано на српском језику није равно овим стиховима. А опет је и ова пјесма, мотивисана витешким назорима аутора, један пјеснички споменик, подигнут тада непријатељском сједишту „источнога фараона“.

Данас је Истанбул сједиште модерне, секуларне, проевропске Турске. У њему је сједиште Васељенског патријарха. То је сједиште по много чему унижено, скромно, без очекиваног спољашњег сјаја које би требало да има престоница православља. Без сјаја и физичке љепоте какав данас имају многа друга православна средишта. Али, вјерујем и осјећам, да је у том унижењу, у тој спољашњој скромности данашње Цариградске патријаршије, по Божијем допуштењу, сачувана она голготска суштина нашега вјероисповједања. По тој суштини наше вјере, наша духовна пажња је увјек одлучујуће усмјерена на будућу наду, наду која је духовна и небеска…а не на земаљски престиж.

И овако би се могло још много и још дуго, јер Цариград је лијеп и садржајан. А ја бих да завршим једним доминантним утиском који носим са Босфора. Бивајући са матурантима и професорима Цетињске богословије у петодневном обиласку цариградских светиња и историјских споменика, видио сам и чуо од самих истанбулских Турака, управо од оних међу њима који су окренути европским вриједностима, како они свој град не могу да замисле без – Галате ( ђеновског утврђења из пред-турског периода ) по коме значајан дио града и најпознатији спортски клуб носе име; грчке патријаршије на Фанару; јерменских и јеврејских трговачких и занатских четврти; египатског обелиска на античком хиподрому…итд. Нико од просвећених и напредних Турака не врши насиље над овим сегментима градске историје и градске садашњости претварајући их у „турске“, нити им даје накнадна, ретроактивна идентитетска тумачења, по којима су епитети „ђеновски“, „грчки“, „јерменски“…нешто што има симболичко значење. Напротив. Истамбул није ништа мање турски онда када његује ова изразита обиљежја других не-турских идентитета, и онда када, сљедујући Ататурку, скида унутрашњи малтер са чувених џамија, како би се у њима, у свој својој љепоти, показали предивни златни хришћански мозаици.

Питам се, зар је данас, у Црној Гори, то тако тешко урадити и спровести, и направити простор, физички и културни, да све традиције и културе могу постојати равноправно?

Извор: ИН4С