Гле, вапије плата радника који су пожњели њиве ваше, коју сте им закинули; и вапаји жетелаца дођоше до ушију Господа Саваота (Јак 4,5) Србија је већ двадесет година земља у којој владају неповољне економске и лоше социјалне прилике. Средња класа, која је стуб стабилног и уређеног друштва, је потиснута, социјалне разлике су продубљене.

Према подацима Министарства за рад и социјалну политику, у Републици Србији 9,2% грађана живи испод границе сиромаштва. Број сиромашних се из године у годину повећава. Економска криза која је погодила и нашу земљу за последицу је имала губитак од преко 400.000 радних места. У 2011. години око 650.000 људи живело је испод или на самој граници сиромаштва, а 600.000 нема посао. Преко 40.000 људи у Србији су корисници народних кухиња. Само у Београду постоји око 3000 бескућника, међу којима је 600 деце. Сиромаштво погађа старије особе, преко 65 година, које немају пензију и о којима нема ко да брине. Нарочито су угрожени људи из сеоских подручја и Роми. Дешавали су се и случајеви да су људи заиста умирали од глади и то у земљи која има могућности да подмири најосновније егзистенцијалне потребе свих. У питању су биле старе особе али и деца.
Данас се у потпуности негира достојанство рада и радника. Углед имају политичари, тајкуни, мали и велики привредници, бизнисмени и менаџери, али не и трудбеници. Оно што подразумева достојанство рада и радника постоји само на папиру, али не и у пракси. Да би се обезбедило достојанство рада и радништва потребно је поштовање закона и солидарност послодаваца, посебно друштвена солидарност данашњих тајкуна и богаташа који држе и контролишу огромно богатство Србије са угроженим српским радницима. Нажалост не постоји свест о потреби социјалне солидарности. Јаз између богатих и сиромашних је све већи. Вредности екстремног индивидуализма, егоизма, материјализма и грамзивости узимају свој данак.

ПРАВОСЛАВНИ ПОЗИВИ НА СОЦИЈАЛНУ СОЛИДАРНОСТ
У неким помесним Православним Црквама, као нпр. у Руској Православној Цркви, учестали су позиви на солидарност са сиромашнима. У документу Основи социјалне концепције Руске православне цркве је наглашено: „Настављајући на земљи службу Господа, Христа, који је Себе поистоветио са унесрећенима, Црква увек ступа у заштиту слабих и немоћних. Због тога она позива друштво на праведну расподелу производа рада, при чему богати помаже сиромашнога, здрав – болеснога, радно способан – остарелога. Духовно благостање и самоодржање друштва могуће је само тада када се осигуравање живота, здравља и минимума благостања свих грађана сматра безусловним приоритетом при расподели материјалних средстава“. (Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве, 2007:88)
Сличне ставове можемо прочитати и у зборнику Основи учења Руске православне цркве о достојанству, слободи и људским правима. Овај документ се детаљно бави различитим видовима права човека, разматра и православно гледиште на достојанство човека, али се дотиче и социјално-економских тема: „Један од циљева економских и социјалних права састоји се у томе да се спречи конфронтационо раслојавање у друштву. Такво раслојавање је у супротности са заповешћу о љубави према ближњем. Оно ствара услове за моралну деградацију друштва и личности, рађа међусобно отуђење људи и нарушава принцип праведности.“ (Основи учења Руске Православне Цркве о достојанству, слободи и људским правима 2009:28)
Грчка Православна Црква такође позива на помоћ сиромашнима. Ову земљу већ годинама потреса економска криза, која често узрокује масовне демонстрације и уличне протесте са размерама праве побуне. Грчки православни Архиепископ Јеронимос II је 2011. године покренуо кампању и позвао велике маркете и продавнице да дају храну Православној Цркви која би даље била дистрибуирана онима који су гладни. Црква је делила око десет хиљада оброка дневно на ширем подручју Атине. Осим тога, Архиепископ Јеронимос се јавно обраћао председнику владе Лукасу Пападемусу и упозоравао га на пораст броја бескућника и незапослених, критикујући мере штедње које су према његовим речима „смртоносни лек“ јер уједно предвиђају отпуштање више хиљада радника, смањење пензија и плата.

O БОГАТСТВУ И ЊЕГОВОЈ УПОТРЕБИ
Проблеми неједнаке расподеле добара нису били табу теме ни за многе велике учитеље Цркве и Свете Оце. Напротив, многи светитељи су у времену у коме су живели веома жестоко критиковали богаћење једних и сиромаштво других, увек стајући у заштиту слабих, потлачених и угрожених. Данас, када се актуелизује улога Цркве у савременом друштву, добро је да се сетимо речи црквених отаца.

СВЕТИ ВАСИЛИЈЕ ВЕЛИКИ
Свети Василије Велики је сматрао да богат човек крши Христову заповест о љубави према ближњем самим тим што поседује велико богатство, а његов ближњи нема ни основна средства за живот. По њему, сва добра на земљи дата су на заједничку употребу свим људима. У својој познатој беседи Срушићу житнице своје Свети Василије Велики позива безумног богаташа ка исправном и одговорном понашању према ближњем: „Реци ми, шта је твоје? Шта си ти донео у овај живот? Одакле си га примио? То је као када неко седне у прво седиште у позоришту, а онда свима осталима забрани да уђу тако да би та особа сама уживала у ономе што је намењено за заједничку корист свих – ово је што чине богати. Они грабе заједничка добра пре него што други имају прилику, а онда их присвајају као сопствена по праву прече куповине.“

СВЕТИ ЈОВАН ЗЛАТОУСТИ
Веома радикалне ставове о социјалној неједнакости и односу богатства и сиромаштва имао је и Свети Јован Златоусти. Његови погледи на ове проблеме били су духовног и моралног, а не политичког или економског карактера. Разобличавао је богате и њихов однос према сиромашнима. Упозоравао их је да своје богатство, које су стекли на незаконит начин (а за њега је готово свако богатство било стечено незаконито), користе на исправан начин и да своје спасење задобију путем солидарности са сиромашнима.Сликовито је то речено у Беседи о Лазару: „Као што чувар царске ризнице, који је добио на располагање државни новац, ако га не да коме је наређено, него га потроши на сопствене прохтеве, бива кажњен и погубљен; исто је тако и богаташ нека врста примаоца новца намењеног сиротињи, коме је издато наређење да га раздели потребитима из његовог окружења; зато, ако он потроши на себе више но што је неопходно, биће подвргнут најжешћој одговорности за отимачину, јер његово богатство не припада њему лично, него његовом окружењу.“ (De Lazaro у Попов: 2007)
Ове оштре речи упућене богатима пре више од 1300 година потпуно савремено звуче и данас.

СВЕТИ ГРИГОРИЈЕ БОГОСЛОВ
За Светог Григорија Богослова социјалне неједнакости су плод греховног стања људи. У књизи Живот и учење светог Григорија Богослова, Епископ Иларион Алфејев наводи да је Св. Григорије у својом беседама позивао на солидарност: „Зашто раскошујемо када су наша браћа у бедном положају? Нека не буде, да се обогаћујемо, ако су они у невољи, да ја будем здрав, ако не исцељујем њихове ране, да ја имам довољно хране, одећу и кров над главом, ако не делим са њима хлеб, не дајем им, по могућности, одећу, не пружам им кров. Али потребно је или да све оставимо ради Христа, да би заиста следили за Њим, узевши крст, или да делимо своје имање са Христом, да би се и само поседовање имања благодарећи потребном поседовању осветило, и да би они који не поседују ништа, били учесници у нашем поседовању“ (Алфејев, 2000).
Свети Григорије Богослов је исто као и Свети Василије Велики и Свети Јован Златоусти своју имовину разделио другима.

АФИРМИСАТИ СОЦИЈАЛНУ СОЛИДАРНОСТ
Речи из Јеванђеља „Јер сиромахе имате свагда са собом, а мене немате свагда“ (Мт 26,11) не значе да је Христос супротставио себе служењу сиромашнима. Проблем сиромаштва и богатства неће бити решен у овом свету нити том проблему треба прилазити са идеалистичких и месијанских позиција. Тек доласком Христовим тај проблем ће нестати. До тада сиромашни су поверени свима нама. Али посебну одговорност имају имућни и богатији грађани. Јер управо они у највећој мери могу помоћи онима који имају мало или немају ништа. Црква је највећи морални ауторитет и савест нашег друштва. Њен глас и њена реч имају посебно важно значење. И богати и моћни људи су често спремни да послушају тај глас. Познато је да су спремни да издвоје велике суме за градњу и обнову храмова, као и за помоћ манастирима. То треба поштовати. Али потребно је и на прави начин пробудити њихову социјалну свест и позвати их да своје богатство употребе тако да буде на корист не само њима већ и њиховим ближњима – сиромашним суграђанима, онима без крова над главом, без медицинске неге. Онима који су који су гладни и презрени и без елементарног људског достојанства.

Извори:
Архијерејски Сабор Руске Православне Цркве. Основи учења Руске Православне Цркве о достојанству, слободи и људским правима, у: Људска права у хришћанској традицији, Службени гласник, Хришћански културни центар, Београд 2009, 28.
Алфејев, Иларион, Живот и учење светог Григорија Богослова, http://www.verujem.org/alfejev/HTML/main2.htm (Интернет-публикация Вэб-Центра „Омега“, Москва – Нью-Йорк 2000.) Приступљено 13.3.2012.
Попов, И. В. Свети Јован Златоусти и његови непријатељи, Пролог, Врњачка Бања 2007.
Јубиларно заседање Архијерејског Сабора Руске Православне Цркве, Основи социјалне концепције Руске Православне Цркве, Беседа, Нови Сад 2007, 88.
Шредер, Пол, Грађење Новог Града – Друштвена визија Светог Василија Великог, http://www.incommunion.org/2008/12/07/building-the-new-city-st-basil%E2%80%99s-social-vision/. Приступљено 13.3.2012.

Владимир Марјановић

Извор: Православље

Advertisements