Arh Dorotej ForsnerЗванична интернет страница Информативне службе Српске Православне Цркве у Београду објавила је 26. септембра следећу вест: „Oво сабрање било је и прилика да Владика Милутин уз сагласност Епископа британско-скандинавског Г. Доситеја одликује Архимандрита Доротеја, настојатеља манастира Свете Тројице у Шведској, највишим одликовањем Епархије ваљевске – Орденом Светог Владике Николаја – за велики труд на Њиви Господњој за време његовог монашког живота у манастирима Каона и Лелић…“

КО ЈЕ АРХМ. ДОРОТЕЈ?
Еигил Форснер [Eigil Forsner] је био свештеник Шведске цркве, строг али правичан, радан и добар човек. Као удовац са двоје деце, близу своје пете деценије живота, оженио се Маргаретом и они су родили једног сина, Давида, 1971. године. Давид, како се Архимандрит Доротеј звао, растао је у селу Гриту [Gryt] близу Еребруа [Örebro]. У строгој патријархалној породици Јеванђеље се читало сваки дан, увече или ујутру, библиотека је била пуна књига које је Давид редовно студирао, а дом свештеника Еигила увек је био пун људи, верника који су тражили савет или помоћ. Давид, који је волео усамљеност и студије, повлачио се у шуму близу куће када су посетиоци били ту. Тако је он открио у себи наклоност према монашком животу још као врло млад.

ОТКРИВАЊЕ ПРАВОСЛАВЉА
– Мој православни пут почео је оне године када је мој отац умро. Мој отац је био свештеник у Шведској цркви и био је искрен у својој вери. Када се он упокојио имао сам 13 година, и питао сам се: „Шта је то било између Христа и Лутера? То је хиљаду и пет стотина година. Ту мора да постоји хришћанска црква, није нешто друго.“ Почео сам да студирам Библију и лутерско исповедање вере да видим основу Шведске цркве. Нашао сам да је Лутер додао, мењао, тумачио или сасвим одбацио неке делове. Ја сам размишљао овако: „Тако се у ствари не може радити. Може ли један једини човек радити тако са хришћанском вером?“ То се све збивало 80-их година прошлог века, када није било тако много књига о Светим оцима, ни тако великог интересовања за православље. Било је то време владавине комунизма у Русији и у Србији – и причало се како је то стара нека црква, изумрла, више не постоји… али мене је нешто привукло, питао сам се: „Шта је то православље? Почео сам да гледам у библиотеку свога оца и ту су биле неке православне књиге и онда сам видео да је то – то“ – прича отац Доротеј на чистом српском језику.
– Огромна је разлика између православља и протестантизма. Протестантизам је минимала а православље је пуноћа. Са 16 година сам пошао у гимназију у Гетеборг [Göteborg], мислећи како је то велики град и да ако има православних, онда мора да их ту има. Нашао сам две парохије, нашу, српску и једну шведску парохију под управом Српске Цркве. А у тој шведској није било службе сваке недеље, него тако једном или два пута месечно. (Ту је био отац Габријел [Gabriel Askefur] који је сада са мном у манастиру Свете Тројице у Бредареду [Bredared]). Он је онда био млад јеромонах, то је било 1985–86. године). У то време нисам знао ни српски ни словенски језик. Али ја сам тако васпитан као свештеничко дете, навикао сам да будем у цркви обавезно, па макар једанпут недељно, ако не и три пута. И тако сам ишао и у шведске православне и у српске православне парохије. И није ми требало пуно времена да видим да је то изворна, хришћанска православна вера, то што је Христос оставио својим апостолима и која се сачувала до данас. И чим сам напунио 18 година, и био пунолетан, прешао сам у православље.
„Православно хришћанство утолило је његову жеђ за истином: довело га је у живу везу са благодаћу Божијом, дало му темељну дисциплину по којој је могао да узраста духом, и истовремено му пружило метафизичка начела на основу којих је његов продоран ум могао да појми васељену као разумљиву целину“, тако је Епископ Фотије дефинисао догађај његовог откривања православне вере…

ДАВИДОВИ ОЦИ
Архимандрит Доротеј прича како је све то текло када је био млади Давид.
– Завршавао сам гимназију. Доста сам времена проводио са оцем Драганом (Мијаиловићем). Понекад сам радио нешто, а кад нема посла, кад сам био слободан био сам са протом. Обишли смо Карлстад [Karlstad], Варберг [Varberg] и доста места по западној Шведској. И тако сам, полако уз проту, научио и црквенословенски и српски. Уз, тек рукоположеног, оца Милана (Гардовића) научио сам и да певам. И тако део по део, постајао сам привржен Српској Православној Цркви овде у Шведској, иако сам још посећивао и православне Швеђане једном до два пута месечно.
– Када сте се замонашили?
– Ја сам се са 18 година крстио у Православној Цркви. Годину после тога сам завршио средњу школу. Потом сам одслужио војску. За сво то време сам био у цркви и помагао. У 21. години је требало да одлучим о свом животном путу. А од детињства сам волео да будем сам. Упознавајући православље, схватио сам и појам монаштва, а тога нема код протестаната и то је то… По благослову Владике Доситеја отишао сам у Шабац код Владике Лаврентија (он је тада био Епископ западноевропски). Тамо сам стигао у фебруару 1993. г. Дошао саму Каону и у лепом манастиру затекао старца Теофила, двојицу младих јеромонаха, оца Милутина, који је сада Владика ваљевски, и оца Арсеније, који је сада Архимандрит у Каони. Ту сам остао две недеље. Вратио сам се кући да све завршим, војну обавезу, папирологију, да се одјавим и септембра 1993. г. сам се вратио у Каону. Братија је питала изненађено: „Шта ћеш ти овде?!“ „Да се замонашим.“ „И ти си дошао овде!? Добро.“ И тако сам остао. Ви знате какво је то време било – инфлација, немири, и рат је почео. Једва су ме пустили преко границе Мађарска – Србија. Ишао сам аутобусом, сви су говорили да је то лудост.
– Ко вас је замонашио?
– Већ 1994. године сам замонашен; отац Теофил ме примио као духовник, а тадашњи отац Милутин замонашио. Исте године, Владика Лаврентије ме је рукоположио у чин ђакона. Годину дана сам служио као јерођакон, а после као јеромонах. У то време ми примамо у окриље манастира Каона нов манастир, Лелић, у ком су мошти Владике Николаја. Тада он још није био канонизован, али ми смо Лелић примили као метох манастира, и тамо сам био две године, служио сам сва богослужења, вечерње, јутрење, Литургије сваки дан. А онда сам се вратио у Каону и завршио дуборезе за целу цркву.

ВЛАДИКА ДОСИТЕЈ ПОЗИВА У ШВЕДСКУ
– Године 2000. се враћам за Шведску, са благословом игумана, и нашег Епископа Доситеја, који је хтео да се и овде у Шведској оснује братство. Придружио ми се отац Габриjел као духовник и отац Тихон [Tikhon Lundell] у Кристијанстаду [Kristianstad]. Тројица нас је, и тако испуњавамо услове и у Шведској да будемо удружење, а и православне услове за оснивање манастира. Тако је основано братство Свете Тројице.
– Шта сада радите, чиме се бавите?
– Рад и молитва. Ми морамо од нечега да живимо, имамо нашу башту, правимо воштане свеће, мисионаримо. Превођење, пре свега богослужбених књига на шведски је зимско послушање, а летње послушање је башта и мисионарење. Превели смо на шведски књиге које већ користимо у богослужењу: Часослов, Служебник. И службе неколико празника смо превели – за велике Христове и Богородичине празнике. Сада преводимо Живот Светог Саве на шведски језик, и при крају је један Молитвеник. Има од Владике Николаја још књига. Пролог бих превео полако, то је велики посао. Кратко житије за сваки дан – да би Швеђани упознали православље, а и трећа и четврта генерација Срба, Грка, Бугара, Руса и других, који губе свој језик, да могу да га читају на шведском језику, али да је православно.

 

Извор: Православље

Advertisements