У пештери хладној дошли смо ти, дивни светитељу, дошли смо да нас укрепиш, да нас подигнеш, али и да нас унизиш. Да се у радости раскрупњају наше груди, а да се у смерности наша гордост напокон порази. Какви смо ти дошли, мили светитељу? Хтели смо и пред тобом и пред Господом да донесемо умивену душу, чисту од злобе, од бриге, од неспокоја и зверских страсти које нас стално разједају… И док ти хитамо у сусрет, уз благи ветар који нам доноси твој мирис и шапуће о твом миру, знамо да ти нисмо пошли онакви какви смо хтели. Али, опет ти журимо и сањамо да си већи и од саме стене у којој мирно спаваш и, знамо, и за нас се Богу молиш. Дошли смо ти и уплакани и тужни и болни и тмурни и џангризави, лењи и подмукли, али чујемо како и нас зовеш да ти дођемо и сусретнемо се пред тобом са Благим и Милостивим Господом који толико љуби човека, да ево ни од нас не одустаје. Док ти журимо у сусрет све смо мањи а све више чежњиво растемо и осећамо какво се то силно чудо над нама овде и сада збива, како од нас као руком одлазе све наше слабости и сви наши немири. Долазимо и радујемо се- сви смо се пред тобом као један сабрали да нам ти, дивни и благи, будеш заступник пред Христом Господом…

Док гледамо у твоју стену и осећамо на кожи ветар крај кога си се ти смирио, видимо пред собом и долину као свет, читав мали свет који ни у једном свом атому није створен да нестане и пропадне већ да устане и васкрсне! Хеј, ти Србијо, и ти Црна Горо, Босно и Македонијо, хеј ти Балкане, један међу многима, свете у малом, чујете ли да молитвама овог Дивног Василија нас Бог још није заборавио. Неће нас ни заборавити све док му радосно и са чежњом хитамо и не жалимо труда да се попнемо на острошку стену, на овај кров од молитве за читав свет…

Жега је – не осећаш је, уморан си и још би ходао колико је год потребно, гладан си, али прво брату дајеш, јер овај свети овде, нajкршније је место одабрао, да кад му дођемо све наше душевне кршеве и немире среди и умири.

Ова литица и провалија под њом, ништа су спрам провалија и литица у нама самима које морамо да умиримо и премостимо док идемо у сусрет светоме. Тај сурови предео чека да нашу суровост припитоми, да открије срце у свакоме понаособ. Пожелите да се одрекнете свих трица и кучина са којима сте се добровољно ородили и да се помолите да вам се у срцу запали кандило радости и мира, измирености са собом, људима и Богом. Нема већег чуда од мира и спокоја за којима сте тако дуго чезнули и слутили да ћете их баш овде затећи…. Али тај мир и спокој не успављују нити уљуљкују, већ буде и покрећу.

Немам ти достојну хвалу, немам ни реч… Само памтим како под твојим ногама и камен мирише, стена не пркоси и све и свако одише миром! Живи живот крај тебе се указује, Христос нам је тако близак кад се теби помолимо, а наше су тегобе тако ништавне кад пред твој кивот дођемо. Постајемо лакши од себе, радоснији и ведрији, отварамо срце и очи за све око себе и схватамо да је то оно што са собом желимо натраг да понесемо…

Вјероучитељица Ана Црепуљаревић.

Advertisements