Бивша муслиманка Ала Мешчерова постала иконописац У животу Але Мешчерове све је ишлo као по правилу: часове сликарства посећивала је на Академији уметности „И. Е. Репин“ у родном Санкт Петербургу, а затим учила и иконопис у тверској „Школи црквених заната“ – осим једне околности: Алфија (како су јој родитељи наденули име) расла је у муслиманској породици, где су веома поштовали вековне традиције предака. Међутим, она је ипак дом за своју душу нашла у Православљу.

– Рекао бих да је мали број оних муслимана, а посебно жена, који се одлучују да ставе веру изнад породице. Шта се то вама догодило и због чега сте одједном тако нагло заокренули точак породичне историје?

– Ја сам рођена у муслиманској породици. Обе баке су ми биле верујуће и обе су извршавале намазе. Посебно је била посвећена мајка мог оца. Она се, као што то и правила налажу, неколико пута дневно молила, и мене је муслиманским молитвама учила. Међутим, мене те молитве, нажалост, нису дотицале, због тога што сам их ја изговарала на неразумљивом арапском језику. Превод бака није знала. Откад знам за себе тражила сам разумљиву веру, и због тога тада никако нисам успевала да изградим односе поверења са Богом.

– И када су они почели да се изграђују?

– По завршетку школе наставила сам упорно да трагам за смислом живота и за почетак сам прочитала цео Куран. Међутим, пошто у тој мудрој књизи нисам нашла одговоре на своја питања, почела сам да читам разне философе: марксисте, идеалисте, да бих се затим преоријентисала на Соловјова, Берђајева и Розанова. Последњи од наведених ме је и окренуо ка Христу. Али пут до Њега био је прилично трновит: крајем 1980-их година сам због неселективног интересовања за све оно што је паранормално у себи била открила разне „способности“, па сам неколико година била заглибила у блату езотерије, стекавши масу свакојаких фобија. У мојој глави је тада било, по речима оца Андреја Курајева, омиљено јело руске интелигенције – каша: будизам, езотерија, теософија. И све је то било зачињено сосом ислама и бибером нејасних представа о хришћанству. Е тада сам почела да читам Јеванђеље, које сам ноћу стављала под јастук, и само сам тако могла мирно да спавам, због тога што су ме без њега мучиле ноћне море. Године 1987. моја бака се разболела од рака. Око јесени је легла у постељу и највише се од свега бринула због тога што ће, по свим изгледима, морати да умре у зиму и што ће је закопати у хладну земљу. И ја сам се сасвим случајно на сликарској колонији на обали реке Смољенке запричала била са наставником, када сам му рекла да ми је бака на самрти и да више од две недеље, према оцени лекара, неће живети. Он ми је предложио да ме одведе до блажене Ксеније, чија се капела налазила у близини на Смољенском гробљу, јер Ксенија помаже свима. Када смо дошли, показао ми је где свећу да купим и где да је прислужим. То је било око четири сата. Искрено сам се молила тражећи од Ксеније да помогне баки и да јој олакша муке. Из неког разлога толико сам веровала мени непознатој православној светитељки, да се чак нисам ни зачудила, вративши се увече кући, кад сам видела да бака хода по стану и да јој је постало боље управо у четири сата поподне.

– Није све тако једноставно. У то време прочитала сам Јеванђеље и стално бивала у храму, али никако се нисам одлучивала да се крстим: ипак је промена вере – озбиљан корак. Схватала сам да ће за родитеље то бити ударац и плашила се за њихово здравље. Ја сам само молила Господа да ми да неки јасан и недвосмислен знак, како бих схватила да ли је моје крштење Његова воља. И једног дана сам дошла у храм на Смољенки. До почетка службе било је отприлике још нека два сата, а људи уопште није било. Стајала сам у параклису Ксеније Петербуршке, наслонивши се на стуб. Одједном се читав простор око мене изменио: све је нестало – ни пода, ни плафона, уопште ничег није било, али у исто време то није била празнина, већ густо плаветнило, готово примрак.

– После тога сте се већ без оклевања окренули Православљу?

Примрак – исто као на мандорлама новгородске иконе „Силазак у ад“. Ја затим дуго нисам схватала због чега је простор био таман, и тек сам након неколико година код Дионисија Ареопагита прочитала да Божански нетварни свет човек види као примрак. То је, генерално, било невероватно лепо, апсолутно несхватљиво, и вероватно су моја осећања била налик на оно што осећа беба у мајчиној утроби – на заштићеност и љубав. Затим се из измаглице која је захватила цео простор ка мени пружила рука са крстићем на ланчићу. Поставила сам длан и када су на њега спустили тај крстић, ја сам се моментално вратила у реалност. Сутрадан сам без оклевања отишла да се крстим.

 

– А иконопис се јавио као једна од грана професије?

– То је био Божији Промисао који је такође имао своју предисторију. Чини ми се 1994. године, мој живот је доживео глобалну кризу: прво, стваралачку – нисам могла да сликам; друго, предмет љубави ме је напустио јако залупивши вратима; треће, због астме скоро да сам била престала да дишем. И, најважније – ја сам схватила да је цео тај букет непријатности резултат мог бурног пређашњег живота. Али Господ нас никад не напушта. И схвативши да мени нема живота без храма Божијег, 6. фебруара, на празник Блажене Ксеније, буквално сам отпузала до њене капеле, једва одстојала службу, и након тога ми је постало много лакше. Када сам на крају престала да се осећам као полуживи инвалид и почела мање-више нормално да дишем, наметнуло се питање – како живети даље. Да ли у 29. години мењати професију? Али сликање за мене није било само професија. Да бих постала сликарка, ја сам 11 година опсесивно радила по 16 сати дневно. Ако бих мењала професију, то би онда значило да су сви моји напори и жртве били узалудни, а сав мој претходни живот бесмислен. Случајно сазнавши за Дивјејево и Серафима Саровског, одлучила сам да одем до њега и потражим одговор на своје унутрашње питање, иако нисам имала појма шта је то манастир и поклоничко путовање. Кренула сам са пријатељицом. До Њижњег Новгорода пребациле смо се лако, али даље… Уместо пријатног трочасовног путовања у удобном аутобусу, ми смо 13 сати стајали у километарској саобраћајној гужви због великих снежних падавина. И таман када се напокон завршила та мука, почела је нова мука са сметовима: ја сам се по први пут у животу – и надам се последњи – нашла у снегу до гуше.

Првих неколико дана у манастиру сећам се као ноћне море. Било је веома тешко. Али ја сам се управо тамо наново родила. Газдарица код које смо одсели и са којом смо за две недеље боравка у Дивјејеву успели да се спријатељимо, једном ме је упитала: „Ти си ето сликарка. Можда би могла да ми насликаш блажену Ксенију?“ Та молба је била потпуно провиђење. Отац Владимир Шикин ми је сам пришао у храму, видевши моју збуњеност. Када сам му објаснила ситуацију, он је на то рекао да ми не благосиља тек тако да сликам икону, да то треба учити, због чега ми он даје благослов да идем у Твер у иконописну радионицу Андреја Запрудног. То ми је рекао и похитао за својим послом. А ја ћу за њим: „Оче, а шта ћу са родитељима?! Они су муслимани, неће разумети ни дозволити да одем у непознати град…“ Он у покрету само одмахну руком: „Господ ће те руководити“. Отац Владимир је био у праву: Господ ме је тако руководио, да су родитељи смирено прихватили моју одлуку да због учења одем у Твер. Истина, ја њима нисам детаљно објашњавала да је то школа црквених заната. Кренувши путем Православља и нове професије увек сам осећала помоћ Божију и Његов Промисао о мени.

– Никад раније себе нисте замишљали као иконописца? Али као сликарка, вероватно сте се одувек дивили делима Теофана Грка и Рубљова?

– Још док нисам била крштена, чини ми се 1991. године, била сам на изложби дела из збирки Руског музеја: Кандински, Маљевич, Гончарова, Шагал, Филонов… Али мене нису дотицали они – иако сам ја тада све то веома волела – већ руске иконе из збирке Никодима Кондакова, познатог историчара уметности. То је био празник, неизрециво осећање раја и чуда, и ја сам тад дуго времена ходала као ошамућена. На ту изложбу сам долазила десет пута управо због икона, пошто је гледати Шагала по трећи-четврти пут било чак незанимљиво. Била сам запањена мајсторством којим су биле насликане иконе. Ја сам на њима угледала рај. И за мене је то било откриће, јер је за време Совјетског Савеза био уобичајен ниподаштавајући однос према руским иконама: италијанска ренесанса – то је у реду, а икона, наравно, то је симпатично, али… Дивљење икони живело је у мени свих наредних година и постало је налик кључу који ми је једанпут отворио врата у свет Православља. Заправо, вероватно је то и определило мој садашњи свечани стил.

– Да ли сте имали искушења када сте почели да сликате светитеље или је све кренуло глатко и благословено?

– Прва икона коју сам насликала била је „Бичевање Светог Георгија“.

Тад је иконописна радионица осликавала два иконостаса за белоруски храм, а један олтар је био посвећен Светом Георгију. Затим сам насликала Свету Тројицу за иконостас у Дивјејеву. Генерално, све иконе које сам насликала некако су више везане за нека искушења. Чуда не могу да се присетим, а искушења је ето било преко главе. Посебно када осликаваш престону икону, крст или иконостас. Прву престону икону сликала сам почетком двехиљадитих за храм Сергија Радоњешког у Сертолову, који се налази у Всеволожском рејону у Лењинградској области. Таман када сам приступила раду успела сам да поломим ребро. Нисам се сама сетила да узмем лекове за умиривање болова, а лекар ми то није ни предложио.

Даска за икону је била огромних размера, тешка, и морала сам сваки час да је подижем, окрећем, скидам са штафелаја, преносим на сто, а затим поново враћам на штафелај. Отац је од мене захтевао да је што пре завршим и није сматрао да ми је бар у прво време након прелома потребно боловање. Због константног физичког бола налазила сам се у некој врсти несвесног стања, и из тог разлога је, можда, она и испала тако добро и молитвено. То су сви говорили. Прве две иконе из мог првог иконостаса ишле су ми веома тешко, све време ми се нешто дешавало, а онда ми је мало лакнуло, иако и даље није ишло глатко. Једна од тих мојих икона је касније мироточила. Икона приказује небески свет. Ми понекад заборављамо да иза ове синтагме стоји љубав Христова и да ми представљамо драгоцени свет хармоничне Љубави, који не може бити ни тужан, ни жалостан, ни мрачан – све је то људски. Православље – то је радост заједништва са Богом. Ми зато и славимо Бога, јер нам је Он донео Благу вест о Љубави. И то се одражава на иконама.

 

С Алом Мешчеровом разговарала Олга Луњкова

Са руског: Наташа Јефтић

Извор: Православие.ру

Advertisements