Мати Анастасија, ево нас овде, у великој косовско-метохијској светињи, манастиру Девич, где су мошти Светог Јоаникија. Можете ли да нам кажете нешто о овом манастиру, светињи, о његовој историји?

Манастир Девич се налази у центру Косова, на путу од Србице према Метохијској Клини, у пустињи Девичкој, коју је изабрао и основао преподобни отац наш Јоаникије Девички. Не зна се да ли је пре њега постојао манастир. Све што знамо о манастиру датира од времена када је свети Јоаникије живео, подигао малу цркву и тако је започела историја овог манастира. Нажалост, ми немамо много података о овом манастиру, јер су више пута уништавани, па и у ово време кога смо ми сведоци. Свети Јоаникије је живео крајем 14. и почетком 15. века, подигао скромну цркву уз помоћ верног народа. Касније је црква проширивана, зато има необичан изглед. Имамо разна сведочанства ко је све учествовао у изградњи. Један од њих је Ђурађ Бранковић, који је много помогао манастир. Манастир је рушен више пута за време Турака, за време Аустроугарске, а ево и у наше дане. У близини манастира постоји извор, поред кога је Свети Јоаникије живео, пре него је подигао цркву. То говори да, када је Свети Јоаникије дошао, на овом простору није било никаквих грађевина, а да ли их је некада раније било, није познато. Св. Јоаникије је живео код тог извора у једном огромном, шупљом дрвету, да би касније подигао манастир. Он је започео подвиг у овоме манастиру, да би један период после, покушавајући да се склони од народа, пошто је ово био део његовог родног краја, провео у манастиру Црна Река. Касније, пошто је духовно ојачао, одлучио је да се врати у Девичку пустињу где је остао до краја живота. Многа исцељења поред моштију Светог Јоаникија су доказ његове велике слободе пред Господом да се моли за нас. И опстанак овог манастира кроз векове је такође доказ његове слободе пред Господом да се овај манастир, иако рушен поново обнавља, и да, једини у Дреници од многих који су овде постојали, опстане до данашњег дана.

Ви сте, мати, неколико деценија у овоме манастиру. Дошли сте овде врло млади. Како је изгледао тај ваш долазак у манастир, тај доживљај и сусрет са манастиром?

Ја сам била дете, имала сам само 12 година, кад сам овде дошла. Како сам одлучила да дођем у манастир је нешто што је моје лично. А што се тиче сусрета могу вам рећи ово: дошла сам са монахињом која је из мог родног села и била је већ овде монахиња. Нисам је много познавала, јер када је она отишла у манастир ја нисам ни рођена. Тако да и она ми је била неко непознат. Ишли смо пешке из Србице и било ми је све необично и била сам помало тужна. Тек тог тренутка сетила сам се породице, свега, деце, шума, поља… Ишла сам ћутећи и помало размишљајући о томе, спремна да заплачем, али нисам. Али, када сам ушла у манастир све сам заборавила. И никада више ни један тренутак нисам помислила на оно што сам оставила. Наравно да сам се сећала и наравно да се сећам детињства, сви се сећамо детињства и свог родног краја, али то је нормално сећање, а не сећање са жаљењем. Тога се понекад сећам и данас и у неком дружењу са најближима испричам. Тај преломни тренутак је остао целог живота, без икаквих промена.

Да ли је тада мати Параскева била игуманија овог манастира и да ли вас је она примила?

Да, да, она је била игуманија и примила ме у манастир.

Ја сам много слушала о мати Параскеви, о њеној вечичини, њеној храбрости и о томе колико је учинила за овај манастир. Ви сте живели овде са њом. Шта нам Ви можете о њој рећи?

Сви смо ми људи и сви имамо своје мане и своје врлине. Неки људи причају позитивне ствари, неки причају негативне ствари, а ја која сам живела поред ње, када бих могла да вратим време, не бих знала шта бих могла да поправим. Зато што је то било баш за то време. Зато што нас је учио Патријарх Павле да је свако рођен и дошао у своје време. Наравно да он може свој задатак и испунити, и не испунити. Али, она је била особа баш за то време. Овде је увек било тешко преживети, од, да кажем старим језиком, Арнаута, који су окруживали овај манастир. Веома је било тешко, а она је била храбра да то изнесе према времену. Другачији је начин садашњег опстајања, другачији је начин био тадашњег. Мислим да је то било баш њено време и мислим да је она у суштини обавила свој задатак онако како треба.

Ви сте је наследили на тој светој игуманској дужности. Наследили сте и руковођење светињом и сва та искушења?

Наравно, само што се после њеног одласка променило време и ја, сада кад размишљам, мислим, да она не би могла да прихвати ово време, али мислим да и ја у њено време не бих могла да останем. То је баш тако као што је рекао наш свети владика Павле. Кажем владика, јер је за нас то најближе, он је нама био епископ многе године, за мене 25 а укупно 30.

Патријарх Павле је долазио често у манастир Девич, сусретали сте се са њим, имали сте прилике да се поучите од њега?

Да, много смо научили, био нам је прави отац, бринуо је о нама, као о својој деци.

Дошло је ново време, како сте рекли, мати. Ново време, нова искушења. Преживели сте 1999. и 2004.годину. Како је то изгледало тих дана када су вам упали у манастир, како је све то на вас утицало, Ви и сестре сте биле саме у манастиру, без заштите?

Било је страшно. Али, много је страшније сада размишљати о томе, него оног тренутка. Бог даје снагу и управља све баш онако како је најбоље у датом тренутку. Ето, опстао је манастир, остали смо, опстали, преживели смо те тешке тренутке, али Бог је био с нама. Сви знамо, како је када нас, тада девет монахиња у манастиру, очекује упад разузданих балиста, терориста или како год хоћемо да кажемо, наоружаних разбојника што су они у то време били. Али кажем у том тренутку Бог даје снагу. Издржали смо та три дана. Опљачкали су манастир, однели све што је могло да се однесе, полупали иконе по цркви, ћивот светог Јоаникија, разбили плочу.

Јесу ли дошли до моштију?

Не, не. Мошти су иначе биле у дубини, тако је изпочетка ,тако је по предању.

Онда је дошла заштита?

Да, онда су дошли франсцуски војници, то је била њихова област. Било је тешко. А они су дошли и рекли да ће нас само обилазити. Тада смо, не хтели, него морали, да напустимо манастир, јер ми смо учинили све што је могло да се учини. Ми смо знали да је тако опстанак немогућ. Када су требали да упадну, када се повлачила војска, ми смо били спремни да останемо, као што смо остали и били смо спремни да погинемо. То је све прошло, ми нисмо погинули, али сад како остати у њиховим рукама, шта то више значи? Више смо желели да погинемо, него ако сада морамо да кренемо. Међутим, контактирајући свог команданта, који је у то време био познати Огар, Французи су добили наређење да могу остати. Наравно да тада више није било дилеме, када смо чули да ће они остати са нама и ми смо остали. Марта 2004. такође, десио се тај погром. И тада је било тешко, манастир је спаљен, и ми смо се после месец дана поново вратили и ево данас манастир како изгледа, хвала Богу, и даље смо овде.

Данас је заштита манастира припала КПС-у(Косовској полицијској служби) ?

Ми то говоримо, говорићемо и убеђени смо, да то није права заштита, али ето тако је. Заиста немамо поверење у такву заштиту. У сваком моменту када изостане људски фактор Бог је ту и надамо се да ће и сада ако дође тај тренутак, Бог наћи начина да нас сачува. Време се променило, нису сада намере околине боље него раније, него је директива другачија. Али свеједно, ту смо, Бог се брине.

Манастир Девич има велико имање. Ја сам наилазила на податке да је манастир пре Другог светског рата имао преко двеста, триста хектара шума и ораница. Шта је сада са тим имањем?

Манастир тренутно има у свом поседу неспорених 18 хектара обрадиве земље, 30 хектара шуме и дворишта око манастира. Укупно нешто више од педесет хектара. А огромне површине које је манастир имао пре Другог светског рата, надамо се, да ће једног дана, поново, бити враћене и стављене манастиру на располагање.

Сада ви не управљате тим својим имањем, ни оним најближим њивама, немате могућност да одете до њих?

Ми немамо могућност још увек да користимо своје имање. Нико тамо не оре, не сеје, али се тамо напаса стока, сече се растиње, служи као фудбалско игралиште, још увек се односи материјал са економских зграда које су тамо биле новосаграђене, и у одличном стању за потребе док се тамо земља обрађује. Надамо се и покушавамо стално да се то имање огради тврдом оградом, да би могло да се крене, да се користи, обрађује, јер је земља врло плодна и значило би пуно и за манастир и за оне људе који немају довољно. Могли би да дођу, да помогну, уколико им је потребно да добију од плодова и било би то корисно и потребно. То је право манастира да користи своју земљу. Стално говоримо о правима, а ево ни после 15 година не можемо да уђемо и да обрадимо своју земљу.

Како данас манастир живи и од чега? Има ли сестринство неко послушање које помаже опстајању?

Овде је старије сестринство. Имамо једну младу монахињу, две три баш старије и једну средовечну. Али, радимо крстиће, радимо неке сувенире, бројанице, тако да нам то доста значи, поред онога што има још увек верних који се сете за манастир Девич. Све је то скромно, али може да се опстане. Али је најважнија слобода. Слобода да, када изађемо, не размишљамо. Да људи када хоће да дођу не питају ,,смемо ли?“ Јако нам тешко пада кад људи питају ,,Смемо ли да дођемо?“. А знамо и да има основа за то њихово питање. Пролазимо кроз места где су људи живели, које смо познавали, са њима сарађивали, а њих тамо нема. То је јако тешко, а знамо и да нису отишли својом вољом.

Долазе ли Шиптари из комшилука и даље у манастир, траже ли лек, и дешавају ли им се исцељења?

Врло ретко, за разлику од времена пре ових догађаја, за разлику од пре деведесете, од тих седамдесетих, осамдесетих када је много њих долазило, првенствено да траже помоћ у својим невољама, оздрављење у болести, а имали су и неку традицију да у време празника Светог Георгија, Ђурђевдана, масовно долазе. Ко што знамо део њих су поарнаућени Срби, па вероватно нису могли да забораве тај лепи пролетњи хришћански празник, него су на неки начин остали везани, нарочито за празник Светог Георгија. Често пута дошло би пуно двориште деце, они би ушли у храм, поклонили се пред ћивотом, отишли би на извор, умили се, свако дете би носило нешто, или неки динар, нешто од плодова земаљских. Знали би да носе неки кукуруз, било шта, тако то њихово веровање. Али сада ретко долазе.

Шта ћете нам, мати, рећи за крај овог нашег разговора о манастиру Девич?

Много би још могло да се каже о манастиру Девич. Али, то је најбоље, ако човек доживи, то не може да се исприча. Зато сви они који желе да знају било шта о манастиру Девичу, треба да дођу, да се поклоне ћивоту Светог Јоаникија Девичког и биће им све јасно, неће бити потребе за новим објашњењима.

Мати, хвала Вам пуно на разговору. Дај Боже да Ваша борба буде са позитивним исходом, да доживите жељену слободу, да Бог награди ваш труд и све ово што радите не само за Вас, него и за нас. Јер много значи и нама да имамо где да долазимо и затражимо утеху кад нам је потребно .

Advertisements