Алексеј Лидов

Алексеј Лидов

Током грађанског рата у Сирији оштећени су не само инфраструктурни објекти и приватне куће него и 290 споменика, од којих се један део налази под заштитом УНЕСКО-а. „Полит.ру“ објављује информацију о оштећењима, која је прикупљена од сиријских новинара. Са њима је током радне посете Либану разговарао директор Научног центра за источнохришћанску културу и шеф одељења Института за светску културу Московског државног универзитета (МГУ), академик Руске академије уметности Алексеј Лидов.
Хомс. Делимично порушени објекат од историјског значаја у Старом градуХомс. Делимично порушени објекат од историјског значаја у Старом граду

Ко су ти новинари и због чега они не могу да испричају шта се дешава?

Они су се обратили мени за помоћ, знајући да сам ја био експерт УНЕСКО-а и да имам искуства у заштити културне баштине. Ти људи припадају такозваној „сиријској интелигенцији“: не подржавају режим Башара Асада, већ сматрају да су они који могу доћи после њега још гори. Колико ја схватам, то је најувреженије мишљење међу образованим људима. Главна теза коју сам формулисао након нашег разговора састоји се у томе да је на делу глобална културна катастрофа о којој у свету практично ништа не знају. Уништавају се значајни културни споменици, а један од разлога таквог прећуткивања је политички: Асадова влада покушава да не привлачи претерану пажњу на чињеницу да су управо они одговорни за све оно што се догађа у земљи. То је део опште пропагандне стратегије сиријског Министарства информисања: грађанског рата нема или га готово нема, а, ако би он и постојао, званична власт је већ скоро победила, тако да за сва уништења сноси одговорност опозиција.

Према мишљењу ваших саговорника и према вашем личном мишљењу, опозиција је та која наноси штету споменицима?

Та информација је практично званична, јер се главна разарања дешавају у оним рејонима које је заузела опозиција. Притом се ту не ради о конкретним предметима, већ о територијама које су препуне историјских, археолошких и културних споменика, и о просторима с архитектуром, урбаним срединама, храмовима и многим другим.

Хомс. Један од тзв. „двораца“ Старог града који је пострадао у сукобимаХомс. Један од тзв. „двораца“ Старог града који је пострадао у сукобима

Да ли постоји неки начин да класификујете оштећења по типу и резултату?

Ја видим три групе штете, различите по типу, али једнако ужасне по резултатима. Прва група је пљачка „дивљих археолога“, који у потрази за златом уништавају споменике. Друга група је, у одређеном смислу, боље разумљива – то су оштећења од борбених дејстава. И трећа група – то су жртве верског рата. Институт УН за обуку и истраживања (УНИТАР) је крајем децембра у свом извештају навео да је за време војних дејстава уништено 290 историјских споменика, од којих је 24 уништено у потпуности.

Појасните, кога ви убрајате у опозицију?

Тамо је опозиција врло „живописна“. Постоји групација „најидеолошкијих“ бораца против споменика – углавном међу присталицама радикалног ислама (претежно међу сунитима), од којих се значајна већина налази у групи „Исламска држава Ирака и Леванта“ (ИДИЛ). Остале чине најразноврсније групације које је тешко и набројати.

Хомс. Затворене пијаце Старог града претрпеле су озбиљна оштећења услед борбиХомс. Затворене пијаце Старог града претрпеле су озбиљна оштећења услед борби

Из вести је познато да се међу оштећеним историјским и културним споменицима налази и Дура Европос. Шта знате о њеном тренутном стању?

Да, то је касноантички град-тврђава, на далеким границама античке цивилизације у Месопотамији, недалеко од Еуфрата („дура“ на арамејском и значи „тврђава“). Замислите: антички град током Персијске опсаде средином трећег века бива засут песком, што му је омогућило да се идеално очува. Одатле нико ништа није односио, све је остало нетакнуто. У идеалном археолошком стању опстао је, сакривен од људи, до 20. века, док га 1920. г. нису нашли војници британске армије, градећи борбена утврђења.

Који су најважнији археолошки налази очувани у тој грађевини?

Осим тога што је комплекс јединствен сам по себи, у њему су се очували споменици светских религија. Јудаизам, хришћанство, религија Вала, римски култови – сви храмови ових религија остали су нетакнути, са свим религиозним сликама које су урађене пре 1700 година, а уз то се сви они налазе на малом простору, један поред другог.

Умногоме захваљујући експедицији Универзитета Јејл, која је тамо 20-30 – их година прошлог века вршила ископавања, видели смо како је протицао живот у касноантичком свету средином трећег миленијума. Апсолутно легално, отворено и без међусобног конфронтирања, постојале су различите религије и њихови храмовни култови.

Манастир Св. Текле у Малули, који је пострадао у сукобима између сиријске армије и побуњеникаМанастир Св. Текле у Малули, који је пострадао у сукобима између сиријске армије и побуњеника

Да ли сте успели да спасете нешто од онога што се налазило у тим храмовима?

Делимично: Дура Европос је био у центру пажње археолога више од 90 година. Много тога се успело проучити и описати, али нешто и није. На пример, очуване су фреске из синагоге са најстаријим библијским циклусом на свету – главни споменик старојеврејске уметности. Оне су биле скинуте са зидова и пребачене у Историјски музеј Дамаска. Ту су такође пренете и најстарије сачуване фреске хришћанске цркве, а међу њима: „Христос – добри пастир“ и јеванђелске сцене. Оне су украшавале простор који се користио као крстионица. Може се рећи да су то изворишта традиције хришћанске уметности кроз векове. Сада се већи део проналазака налази у музејима у Дамаску и у музеју Универзитета Јејл. Тај простор нису уништили шрапнели нити смишљене акције религиозних фанатика, њега су уништили „дивљи“ археолози. То су хиљаде људи који фактички уништавају споменик тако, како га не може уништити ни једна ракета.

Због чега су баш те грађевине заинтересовале „дивље археологе“?

Сви псеудоархеолози имају фикс-идеју да је у свим древним градовима обавезно закопано благо и да има злата. Та идеја је повезана са њиховом неукошћу, због тога што је благо, пре свега, случајност. Њих не интересују ни историја, ни наука. Да би убрзали реализацију свог плана они довлаче булдожере и једноставно уништавају сав културни слој, а уместо споменика остаје гомила смећа.

Малула. Манастир Св. Текле. Манастирска порта након изласка побуњеника из селаМалула. Манастир Св. Текле. Манастирска порта након изласка побуњеника из села

Шта је још пострадало од њихових руку?

Град Ебла, који је постојао од трећег миленијума пре нове ере. У њему је био пронађен јединствени архив од више хиљада глинених плочица, с невероватном вредношћу и јединственом информацијом, која се нигде више не понавља, о животу Старог Истока средине трећег миленијума. Те „бубашвабе“ – трагачи за благом знали су да је то познато место, и „за сваки случај“ су одлучили да га униште.

Да ли су сада сви предмети које су они пронашли већ завршили на црном тржишту?

Да. У Либану су антиквари једноставно престали да купују ствари из Сирије, управо зато што схватају да су све оне, без изузетка, „прљаве“. Оне ни раније нису биле претерано „чисте“, али сада је то већ принципијелни став. Главно тржиште на којем се сада продају сиријски историјски и културни проналасци представља Турска.

Којим споменицима је, по Вашој класификацији, нанета штета услед другог разлога, тј. од борбених дејстава?

„Најупечатљивији“ пример тога је средњовековна тврђава Крак де Шевалије – највећа крсташка фортификација на целом Блиском истоку. Био сам тамо још пре рата – од ње су направили музеј. То је заиста импресивна тврђава, која се налази на брду, готово неприступачна, са много бастиона. Опозиција је Крак де Шевалије „искористила у предвиђену сврху“ – заузела је и одатле се бранила од владиних трупа. Али пре напуштања, они су дигли у ваздух складиште муниције које се налази у самом центру тврђаве. Сасвим, као Еблу или Дура Европос, нису успели да је униште, будући да је то грандиозно здање изграђено од великих камених блокова, али се испоставило да су јој нанета озбиљна оштећења.

Малула. Древни манастир Св. Сергија и Вакха, из којег је сиријска армија морала да избацује побуњенике уз помоћ тешког наоружањаМалула. Древни манастир Св. Сергија и Вакха, из којег је сиријска армија морала да избацује побуњенике уз помоћ тешког наоружања

Да ли је тачно да су и поред напора Башара Асада да спаси Алепо, размере разарања тог града ипак велике?

Мени је речено да су владине трупе неколико пута предлагале опозицији да за своје потребе не користе споменике и да се боре на другим местима, али да је тај позив остао без одговора. У радијусу од 50 км од Алепа налази се преко 300 „мртвих“ градова, који су престали да постоје заједно са арапском инвазијом у првој половини 7. века. Значајан део њих археолози још увек нису ископали.

Сада је Алепо – и рејон око њега – зона оштрих сукоба и разарања, где о споменицима нико не мисли. О тренутном стању тог града нема много документованих доказа због непрекидних крвавих сукоба који се тамо одвијају, укључујући ту и територију споменика. Енормну штету, како тврде новинари, претрпело је историјско језгро, притом ја не знам где још постоји тако добро очуван древни град. Пострадали су и архитектонски комплекси око: Калат Семана и светилиште Симеона Столпника, које су изградили византијски цареви у периоду од 5-6. века.

Иста судбина је задесила, као што је познато, и град Ресафу. Шта је тамо уништено?

Њега називају још и „историјски Сергиопољ“, јер је то место где су се налазиле мошти Светог Сергија, светитеља по коме је назван наш Сергије Радоњешки. Ходочашће и култ светаца били су важни фактори економског развоја. Раније су се увек градили храм и манастир, у којем су се чувале посебно поштоване мошти. Манастир је постајао центар привлачења поклоника, а затим се претварао у град са центрима занатства и трговине. Ресафа је постао једно од најважнијих поклоничких места на територији хришћанске Сирије још пре доласка ислама у ту земљу. Тај град у пустињи постао је својеврсна тврђава за опозицију, тако да није тешко замислити размере штете. Прецизних података, из истог разлога као у Алепу, ни овде нема.

Хомс. Радници обнављају једну од најстаријих хришћанских цркава у свету – цркву Појаса Богородице – пострадалу у сукобимаХомс. Радници обнављају једну од најстаријих хришћанских цркава у свету – цркву Појаса Богородице – пострадалу у сукобима

Које историјске споменике Ви прибрајате трећој групи разарања или жртвама верског рата?

У првом реду верски рат је усмерен против хришћана, којих у Сирији има прилично много. Према званичним подацима, у тој земљи живи око 10% хришћана различитих вероисповести: православних Арапа, који припадају Антиохијској патријаршији, Јаковита или монофизита, несторијанаца, Јермена Григоријанске цркве и Јермена – католика. Сви они имају своје споменике и храмове у Сирији, од којих су многи сада оштећени.

Најгора ситуација задесила је манастир Свете Текле у граду Малули, недалеко од либанске границе. Њега је пре неколико година управо као хришћански центар циљано опљачкала и порушила радикална исламистичка опозиција, а монахиње су отели. Касније су жене, срећом, откупили и ослободили. Ова акција је била довољна хришћанском свету, да схвати да је верски рат почео.

Могуће да управо зато хришћани једнодушно подржавају Асадов режим – схватајући да ће, ако на власт дође опозиција, а посебно радикални исламисти, они заједно са својим културним споменицима први бити истребљени. Чак им и сада, у условима грађанског рата, то демонстрирају у свакој прилици.

Да ли се само хришћани подвргавају верским прогонима?

Не. Подвргавају се и муслимани – алавити. Опозиција, која је највећим делом састављена од сунита, мрзи ту разноврсност шиизма – алавитима припадају Асад и његова породица, као и део сиријске елите. Многи сунити исповедају учење, чији се смисао своди на тотално иконоборство, које се протеже и на света места. За њих су света места – јерес – човеку не требају никакви посредници у комуникацији с Алахом. Колико се животним чине те иконоборачке идеје, које су биле популарне у Византији у периоду од 7-9. века и у протестантској Европи од 16-17. в. (оне су у Енглеској, на пример, уништиле велики део средњовековне баштине). Испоставља се да се глобална идеја иконоборства и рушења споменика трансформише и прелази из епохе у епоху, из традиције у традицију. Најпарадоксалнија у овој причи јесте њена „верски оправдана идеологија“: у девастацији верских споменика опозиција види подвиг светости.

Хомс. Древна муслиманска купатила – хамами – који су претрпели оштећења приликом војних покушаја да ликвидирају погон за производњу експлозивних направа, постављен од стране побуњеника у овом историјском и архитектонском споменикуХомс. Древна муслиманска купатила – хамами – који су претрпели оштећења приликом војних покушаја да ликвидирају погон за производњу експлозивних направа, постављен од стране побуњеника у овом историјском и архитектонском споменику

Да ли су успели да униште много споменика тих религија?

Прилично много. Чим заузму територије где постоје такви споменици, они их одмах уништавају. Поготово ако говоримо о неким алавитским гробницама светаца и поклоничким местима. Ту постоји двоструки интерес: прво, света места су штетна, а друго, то су алавитска места, сакрални простор непријатеља.

Такође је познато да уништавају споменике у Палмири. Шта Ви знате о томе?

Моји саговорници у Либану су рекли да у Палмири није толико много грађевина оштећено. Локални музејски радници су се припремили за ту ситуацију: они су врећама са песком затпрали подземне гробнице и потрудили се да сакрију све што се може сакрити. Много је више разарања било у Хомсу. У Дамаску, према речима мојих саговорника, један или два шрапнела погодила су џамију Омејада, приликом чега се у темељу минарета мало окрунио мозаик.

Ко се још, осим музејских радника и Асадове војске, труди да заштити те споменике?

Нико. Асадове трупе то исто не раде како би требало – њима није до тога. Ни мисије УНЕСКО тамо нема. Тек након завршетка борбених дејстава стручњаци ће моћи да посете зоне разарања. Срећом, сада се могу добијати снимци веома високог квалитета и резолуције захваљујући фотографисању и снимању из ваздуха, што је и искоришћено у извештају Института Уједињених нација.

Хомс. Црква Св. Елиана, у којој се налазе у целом блискоисточном региону јединствене фреске са приказима светаца, међу којима су Св. Серафим Саровски и Сергије РадоњешкиХомс. Црква Св. Елиана, у којој се налазе у целом блискоисточном региону јединствене фреске са приказима светаца, међу којима су Св. Серафим Саровски и Сергије Радоњешки

Ви не видите у једном делу ових разарања кривицу других земаља које су такође обухваћене сукобом? На пример, САД-а, Русије, европских земаља?

Ми говоримо о уништавању културне баштине, не мислим да је то неком корисно. Изузетак представља ситуација када се води рат са сакралним простором. Овде је девастација споменика главни циљ, чак и важнији него уништавање људи. На Западу о томе врло мало пишу, самим тим и због тога што овде, као и у случају Косова, ради одвратна политичка структура. Када се покрене питање о уништавању споменика, постаје јасно да велики део одговорности, ако не и главни, лежи на опозицији, коју Запад подржава. И, ако се наметне та тема, ту онда хтели не хтели искрсава питање о одговорности Запада, који подржава опозицију која уништава споменике. Слична ситуација је била са храмовима на Косову. Human Right Watch, Amnesty International, група УНЕСКО-а, чији сам члан експертске комисије био и ја – припремила је веома озбиљне, оштре и искрене извештаје, али се највеће медијске куће на Западу праве као да то непостоји. И, услед тога, када сам ја својим познаницима или колегама из иностранства причао о 143 уништена косовска храма, они су ме зачуђено гледали и питали: „А зашто ми о томе ништа не знамо?“ Притом су о уништавању будистичких статуа од стране Талибана знали буквално све, јер је то било „политички коректно“.

Да ли се уништавање културних споменика у Сирији може упоредити са уништавањима која се дешавају током рата у другим земљама?

Сирија истрајно иде путем којим је већ прошао Ирак. Тамо је огроман део културне баштине неповратно изгубљен. Међутим, споменици нису уништавани само током грађанских ратова. Ја досад нисам прочитао ни један конкретан извештај о ономе што је учињено у Совјетском Савезу за време Хрушчовљевих прогона Цркве почетком 60-тих година. Тада је девастиран енорман број верских споменика.

Међутим, опасност од сиријске опозиције је много актуелнија, због тога што она наставља активно да делује. Такође је јасно да се неће све завршити са Сиријом. На Блиском истоку су уверени да следећа мета Исламске државе може постати Јордан.

Процењујући размере целе те катастрофе, да ли је могуће касније нешто од тога обновити или рестаурирати?

У наредним деценијама сиријска влада неће имати толико пара, јер се ту ради о милионима и милионима. Ако говоримо о Дура Европосу или Ебли, бојим се да су они заувек изгубљени. Рестаурација при великим оштећењима увек представља стварање нечег новог, тј. копију. После Другог светског рата више од половине Немачке било је обновљено из рушевина. У знатној мери је био обновљен Кијев, Новгород, да и не говорим о Стаљинграду, који је изграђен изнова из самих руина. У оригиналу је било обновљено цело историјско језгро Варшаве. Све се може обновити, али између оригинала и најпрофесионалниje „копије“ увек постоји непремостива провалија.

Малула. Манастир Св. Текле. Делимично изгубљени мозаикМалула. Манастир Св. Текле. Делимично изгубљени мозаик

Која је традиција, по вашем мишљењу, изгубила највећи број свог културног и историјског наслеђа у Сирији?

Сирија је земља из које је изашла хришћанска традиција. Традиције сиријске архитектуре су дошле на Запад и постале извор романске архитектуре. Сиријски споменици постали су део византијске цивилизације, и као део те цивилизације, дошли су до нас. За нас то није неко апстрактно културно наслеђе, као што је, на пример, уметност древног Перуа. Иста она Ресафа-Сергиопољ, о којој сам раније говорио, повезана је са нашим главним руским светитељима. Рат у Сирији је катастрофа која је нама много ближа него што изгледа. А без тог наслеђа наша слика света никада неће бити потпуна.

И шта ми сад да радимо, да ли само да посматрамо ту катастрофу?

Мени се чини да је од изузетне важности да постанемо свесни настале катастрофе и да је не заборављамо како у средствима јавног информисања, тако и на државном нивоу. Требало би у Сирији или у суседном Либану основати информативни центар, који би пратио актуелна дешавања и давао релевантне информације о њима, па самим тим и о томе који су споменици сада под претњом. Многи новинари у Сирији не могу увек да напишу оно што су видели, а руска новинарка Анхар Кочњева, која је писала на те теме и била настањена у Сирији, заувек је протерана у Либан. Приметићемо да све вести из Сирије ми сазнајемо, без обзира на чињеницу што тамо нема ниједног руског дописничког центра.

Треба нешто да предузмемо, иначе ћемо ускоро остати без великог дела светске културне баштине. Културна баштина – то је својина целог човечанства која је веома крхка. Она сама по себи није оптерећена никаквим негативним смислом, те стога можемо рећи да је то чисто и незаштићено добро. А ако човечанство чува духовне вредности и неки духовни смисао у свом постојању, онда је оно једноставно обавезно да заштити своју историју и културу. У супротном, чека нас судбина манкурта – способних само да троше и испуњавају своје природне потребе.

Анастасија Новак

Фотографије: Анхар Кочњева

Превод са руског: Наташа Јефтић

Извор: Православие.ру/Полит.ру

Advertisements