ТЕОДУЛ – СВЕТИ СИМЕОН МИРОТОЧИВИ

Завидин најмлађи син Немања рођен је 1114. године, у Рибници, на овом, одавно разуреном, али никад угашеном, огњишту. Рођајним плачем прво је освојио родно мјесто, које је његов стари завичај. Јер, како пише Владимир Ћоровић: „Немањина породица пореклом је из Зете“. То не бјеше „примални крик“, већ борбени поклич будућег дивног и страшног сабиратеља и господара српских земаља.

Рођен као избјеглица, у својој дједовини, Немања је Богом призван да обједини предачке земље. Завјет је могао да испуни једино као Христов ратник.

Стефан Првовјенчани, Немањин средњи син, о том очевом подвигу пише: „Као некада пророк Илија, који је устао на бестидне јереје, и он изобличи безбоштво њихово, и једне попали, друге разним казнама казни, треће прогна из државе своје а домове њихове, и све имање сакупив, разда прокаженим и убогим“.

Ратујући за отачаство и вјеру Христову, велики жупан Немања показује окрутност и милосрђе, у исти мах. Гони јерес и неправду, узима у заштиту праву вјеру и страдалнике за Христа. Стога Свети Сава за њега вели да је био „ваистину диван и страшан“. Сагледавајући цјелокупну, наизглед противречну, личност свога оца, Свети Сава се пита како да га назове: „Владарем ли, а уз то и учитељем? Јер утврди и уразуми срца свију да држе праву веру у Бога“.

И, доиста, „све је било чудно са овим мужем“. Два пута је рођен (као Немања и као Симеон); два пута крштен (по Западном и по Источном обреду); два пута засужњен (од браће и од византијског цара); два оружја носио (мач и крст); два сродства имао (отац сину и син оцу); два пута сахрањиван (у Хиландару и Студеници); двојство Свето и нераздјелно са Савом постао и остао, на овом и на оном свијету.

Свети Сава назива Немању учитељем правовјерних Хришћана. Тиме открива да је овај строги васпитач невољно припремио и њега, да крене Боготражитељским путем, на Свету Гору. Свети Сава је потом Симеона запутио својим стопама.

Одлука Немањина да остави престо, услиједила је након посланице Светога Саве, у којој га позива да напусти земаљско царство и дође на Свету Гору, гдје ће му он бити „посредник за живот небески“.

Свети владика Николај ријечи из писма Савиног: „Ако се ти оглушиш о моје речи, напусти наду да ћеш ме видети у другом животу“, разумије као пријетњу. Није страшно не срести се с љубљеним чедом у овом животу. Лишити се тог сусрета у другом, вјечном животу, значило би осудити себе на бесконачно очајање.

Немања је, међутим, и без Савиних позива, био приправан на ту одлуку. То јасно саопштава у Хиландарској повељи: „Пошто је моја владавина одасвуд примила мир и тишину, почех подстицати мисао своју и поучавати ум свој да желим да се бринем за душу своју“.

Није Немања утврдио само Државу своју, већ је остварио и њену симфонију с Црквом.

Не из политичких разлога, насталих промјеном на византијском престолу, већ времешни и уморни Велики жупан спознаје ништавност и пролазност овоземаљског живота, што је пресудно за његову одлуку да се одрекне власти и прими монашки образ. Он вели:

„овај живот је сенка и сан,

јер сваки земаљски мете се ни за што,

као што рекоше Књиге:

када и сав свет стечемо,

тада ћемо се у гроб уселити,

где су заједно цареви и убоги“.

„Зато, чеда моја љубљена, пустите ме

Брзо да идем видети утехе Израиљеве“.

У марту, 1196. године, велики жупан Немања сазива Сабор, у Расу, на коме објављује да напушта престо. Поставља за свог наследника средњег сина Стефана, ријечима: „Ја га постављам на престо, који је Христос мени подарио“.

Следећег јутра епископ Калиник замонашио је супружнике Немању и Ану, који се растадоше као Симеон и Анастасија. Он оде у Студеницу, она у манастир Пресвете Дјеве, код Куршумлије.

Након 18 мјесеци, старац Симеон се запути у Свету Гору. Готово мјесец дана је путовао, док 2. новембра 1197. године не срете своје чедо, монаха Саву.

Овај Теодул, што значи „слуга Божји“, у грчком манастиру Ватопед, нашао је „љубљено и заблудело јагње своје“. Цијела Света Гора је дошла на поклоњење старцу Симеону, дивећи се његовом подвигу.

Али, у Ватопеду, Симеон и Сава су чезнули за сопственом кућом. Сава је пронашао рушевине древног манастира Хиландар. Тада га посјети неки тајанствени човјек и рече му: „Послушај мој савјет, као једнога који ти говори у име Божје. Нађи мјесто и подигни манастир за свој народ и назови га српским манастиром. То ће бити за многе твоје сународнике пристаниште спасења“.

Сава је о овом сусрету одмах обавијестио оца, који му рече: „Ја вјерујем да је то био анђео, послат од Бога“.

Старац је желио да види то мјесто, али бјеше толико немоћан, да није могао да јаше на коњу. Положише га у носиљку, између два коња, како би отишао на свој последњи поход, ка највећој будућој српској светињи – Хиландару. На том путу му је постало јасно да, како вели Свети владика Николај, „Бог није њега и сина довео у Свету Гору само ради њиховог личног спасења, већ да преко њих помогне њихов властити – српски народ“.

И тако подигоше Хиландар, у коме старац Симеон поживје осам мјесеци, и пређе у вјечно блаженство.

Земаљско растајање Симеона и Саве тјера на плач. Старац на „исходу у покој“ иште од свога чеда: да му донесе Пресвету Богородицу, којој се завјештао да ће „пред њом испустити дух свој“; да га положи на расу која је за погреб; да га спреми као што ће у гробу лежати; да простре рогозину на земљу, и метне му камен под главу.

Испунивши све, Сава биљежи: „Јер ваистину, браћо моја љубљена и оци, чудо беше гледати: онај кога се сви бојаху и од кога трептаху све земље, тај је изгледао као један од туђинаца, убог, расом обавијен, где лежи на земљи, на рогозини, а камен му под главом, и сви му се клањају, а он скрушено моли проштења и благослова“.

Тако се Симеон срео с Богом. Његове мошти ће, осам година потом, Свети Сава пренијети у Србију, да над њима мири Немањине синове, а своју завађену браћу, Стефана и Вукана.

Свети Симеон је у својој дивној задужбини Студеници, по други пут, положен у гроб. Испуњен је његов аманет и измирени синови. А тамо, у Хиландару, из његовог празног гроба је никла чудотворна лоза, која више од осам вјекова рађа плодове. Она је символ Светородне лозе, изникле из живоносног коријена Немањиног. Баш као што Теодосије Хиландарац каже: „Лозу вере засадио јеси“.

Свети Симеон Мироточиви, који је рођен на овом светом мјесту, свједочи да је његова лоза неискорјењива. Подгорички саборни Храм Христовог Васкрсења, тај украс Васељене, примио је у своје окриље свети виноград, који је од хиландарске родитељке пресадио наш богонадахнути архиепископ Амфилохије. Ево, тај виноградар Господњи, свету лозу Симеонову усадио је и овдје, гдје је Немања прогледао.

Узалуд богоборци, и мрзитељи на свој род, кидишу на Светог Симеона. Ми, његова чеда, с љубављу и захвалношћу, овдје, у његовој и нашој колијевци, изговарамо ријечи Теодосијеве: „Јутро боголепно изасјавши људима својим, / таму дубоку јереси одагнав, оче, / и душе њихове просветлио јеси вером, / стога црква твоја светлозарна / мошти твоје имајући, поје данас / светлозарни спомен твој, Симеоне, / Христа величајући“.

Амин.

На Немањином граду,

о Светом Симеону Мироточивом,

  1. љета Господњег
Advertisements