1. „Верујемо у Бога“ и „верујемо Богу“ не значи једно исто, јер „веровати Богу“ значи да Његова обећања која нам је дао сматрамо чврстим и истинитим, док „веровати у Бога“ подразумева да се о Њему мисли на православан начин. Ми смо дужни да одржимо и једно и друго, да истинујемо (άληθεύειν) и у једном и у другом и да то одржимо тако што ћемо (у Божија обећања нама) бити уверени више него да смо видели сопственим очима. Треба да будемо верни Богу у Којега верујемо а пошто смо верни, да тако будемо и оправдани, јер је речено: Верова Авраам Богу и то му се урачуна у праведност (Рим. 4; 3). Како је Авраам веровао када је био оправдан? Он је од Бога добио обећање да ће се у семену Његовом, а то је био Исаак, благословити сва племена Израиљева. Затим је добио заповест од Бога да принесе на жртву Исаака. Он је тада још био у детињем узрасту и био је једини кроз којега је требало да буде испуњено обећање. Ништа не питајући, отац је био спреман да сопственим рукама закоље дечака, иако је тада веровао да кроз њега треба да се испуни обећање које је сматрао за чврсто и ненарушиво.

2 Видите ли каква је вера која оправдава?! И нама је Христос обећао наслеђе вечног живота, наслађивање, славу, и Царство, а затим заповедио да живимо у сиромаштву, да постимо, да живимо савршено и уздржано, да будемо спремни за смрт, да распнемо саме себе са страстима и похотама. Похитајмо, дакле, према томе и поверујмо у оно обећање Божије, уистину верујући Богу угледајући се на Авраама, и то ће нам се урачунати у праведност.

3. Видите ли шта је уследило за таквом намером? Спремност да се Исаак преда на заклање представљала је не само снажно сведочанство и доказ Авраамове вере, него и разлог због којег је од његовог семена (тј. од потомства) требало да се роди Христос, кроз Којег су благословена сва племена на земљи а обећање испуњено. На неки начин, Бог је постао дужник ономе који је ради Њега предао свог јединородног и истинитог сина тако да и Он, са Своје стране, ради обећања које му је дао предаје Свог Јединородног и истинитог Сина. Слично је и када смо ми у питању: целомудреност, праведност, смирење и трпљење оних који нам на било који начин причињавају зло, раздавање свога имања, као и исцрпљивање тела у постовима и бдењима, једном речју распињање себе са страстима и похотама у испуњавању заповести Божијих, не представља само доказ да уистину верујемо обећањима Христовим, него, у неком смислу, чини да Бог буде дужан да нам узврати вечним и непропадљивим животом, наслађивањем, славом и Царством.

4. Због тога је и Он Сам, гледајући Своје ученике, рекао: Блажени сиромашни духом, јер је њихово Царство Небеско. Блажени који плачу. Блажени милостиви. Блажени гладни и жедни правде. Али тешко вама боштима, тешко вама који се смејете сада, тешко вама који сте сити сада, тешко вама када стану сви људи добро говорити о вама (Мт. 5; 3, Лк. 6; 24-26). Реци ми онда може ли се за онога, ко не обраћа пажњу на блаженства Господња него на оно што Господ сажаљева, поверовати да верује у Бога? Показаћу ти, каже, веру своју из дела својих. Ко је међу вама мудар нека покаже од доброг понашања дела своја (Јак. 2; 18, 3; 13).

5. Нека то, да уистину верујемо Богу, односно да смо познали истинитост и постојаност обећања или претњи које нам је упутио, као и наше очекивање да се они брзо пројаве, покажу наша добра дела и очување заповести Божијих. Како ћемо, међутим, међутим, доказати да у Бога верујемо православно, тј. да добро, непогрешиво и побожно мислимо о Њему? Тако што ће наше исповедање бити сагласно са нашим богоносним Оцима. Незаблудна вера у Бога не узрокује само противљење телесним страстима и замкама лукавога, него и противљење острашћеним људима, који нас прелешћују и наговарају на рђаве насладе. Тако се православно веровање у једног истинитог Бога показује не само кроз противљење незнању и наговорима противника, него и кроз противљење безбожним људима, који нас вребају и заједно са собом повлаче у сопствену пропаст. Када су у питању обе ове вере (тј. веровање Богу и веровање у Бога), највећу помоћ пружају нам не само Бог и сила познања коју нам је дао, него и добри ангели и благочестиви људи који живе сагласно са вољом Божијом.

6. Због тога наша духовна и заједничка Мајка и Хранитељка, Црква Христова, данас још јасније и још свеобухватније оглашава о онима који су засијали у побожности и врлини. Објављујући о њиховим свесвештеним Саборима и о божанским догмама које су тамо проглашене, она уједно одбацује следбенике безбожништва (јереси) и њихова лукава учења и схватања, како бисмо их се и ми клонили и како бисмо, следећи оне који божанствено мисле, веровали у једног Бога Оца, и Сина и Духа Светог, од Кога, Којим и у Коме је све постало, Који је пре свега, над свим, у свему и изнад свега; Јединица у Тројици и Тројица у Јединици, несливено сједињена и недељиво раздељена, Јединица и Тројица свемогућа.

7. Отац надвремени (безвремени), беспочетни и вечни, једини узрок и корен Божанства Које се созерцава у Сину и Духу Светоме, не само Творац, него једини Отац једног Сина и једини Производитељ једнога Духа Светога, вечносуштни и свагдасуштни Отац, свагдасуштни једини Отац и једини Производитељ Светога Духа, Којем је (Његов) једини Син савечан, а када је реч о времену савремен, али није и беспочетан, јер је Њему родитељ, корен, источник и почетак Отац, од Којег је Јединог пре свих векова произашао, бесплотно, бестрасно и непроменљиво рођен али не и раздвојен, Који је Бог од Бога, не другачији као Бог, него другачији као Син Који је вечносуштни и свагдасуштни и увек у Богу несливено сушти, Логос живи, Светлост истинита, уипостазирана Премудрост, узрок и почетак васцеле творевине јер је све ово кроз Њега постало, Који је на свршетку векова, како су Пророци предсказали, Сам Себе унизио, примивши ради нас обличје какво је нама својствено. Благовољењем Оца и садејством Духа Светога био је зачет и родио се од Приснодјеве као Онај који се заиста оваплотио и постао нам сличан у свему осим греха, остајући и после оваплоћења у једној Ипостаси истинити Бог као што је и био. Чинећи све божанско као Бог, а као Човек све људско, изложивши Се непорочним људским страдањима, будући бестрасан (у смислу „неподложан страдању“, грч. απαθής) и бесмртан и остајући Бог, добровољно је ради нас телесно претрпео страдања као човек и био распет, и умро, и био погребен, и у трећи дан васкрсао, и Својом смрћу и васкрсењем поразио онога који је био господар смрти. Након васкрсења јављао Се и вазнео на небеса и сео са десне стране Оцу, учинивши нашу природу равноправном и сапрестолном, јер је она потпуно јединствена са Божанством. Са том природом (тј. у људској природи коју је Он примио оваплоћењем) ће поново доћи у слави да суди живима и мртвима који ће поново бити призвани у живот силом Његовог Доласка, и даће сваком према дели-ма његовим. Знајући да је оно што је узео од нас, тј. наша природа, подложно чулном опажању и да је описиво, ми Њега изобража-вамо на иконама и побожно се клањамо. На иконама такође изображавамо и побожно се клањамо и Оној Која Га је у девствености родила, као и онима који су Му савршено угодили. Символе Његових страдања а нарочито Крст, поштујемо и клањамо им се као божанским знамењима победе над заједничким непријатељем. Свакодневно се подсећајући на Њега ми,по Његовој заповести, свештенодејствујемо у божанским тајинствима (тј. савршавамо божанску Евхаристију) и причешћујемо се. Према Његовој заповести пре свега бивамо крштени и крштавамо, у име Оца и Сина и Светога Духа, Које поштујемо и Којем се клањамо.

9. Од превечног и беспочетног Оца исходи и Дух Свети, Који је сабеспочетан Оцу и Сину, будући надвремен (безвремен) али не и безузрочан, јер и Он за Свој корен, почетак и узрок има Оца, од Којега бестрасно и непроменљиво исходи пре свих векова, нер-аздељив од Оца и Сина као Онај што од Оца исходи и у Сину по-чива, имајући са Њима несливено јединство и недељиву разде-љеност. Он јесте Бог и Сам је од Бога; не други као Бог, него Дру-ги као Утешитељ, као самоипостасни Дух Свети Који од Оца има биће и кроз Сина се шаље за почетак вечног живота и залог будућих и вечно постојећих добара; и Сам је узрочник свега што је створено, јер је све у Њему постало. Он је непроменљиво исти као Отац и Син, изузев по својствима нерођености (као својства Оца), и рођења (као својства Сина). Син Га је послао на Своје ученике, тј. Дух Свети се појавио (открио, показао), и у том смислу треба разумети „слање“ Духа Светога: како би другачије био послат Онај Који је свуда присутан и неодвојив од Онога Који шаље? Стога се Дух Свети не шаље само од Сина, него и од Оца, и Сам по Својој вољи долази, јер слање или показивање Духа Светог пред-ставља заједничко дело Оца и Сина и Духа.

10. Он се не показује по Својој суштини, јер нико никада није видео и објавио божанску природу, него по благодати, сили и дејству, која је заједничка Оцу, Сину и Духу. Лично својство Свакога од Њих јесте Његова Ипостас и оно што се о Њој опажа, што представља ипостасну особину. Њима није заједничко само оно што је непројављено, неизрециво и непричасно а то је божанска суштина, него и благодат, сила, дејство (енергија), сијање, непропадљивост и Царство и све оно чиме Бог по благодати општи и сједињује се са светим ангелима и људима а да при том не бива лишен јединства и простоте, нити због раздељености и различитости ипостаси, нити због раздељености и разноликости божанских сила и енергија. Тако ми верујемо у једног Бога, у једно триипостасно и свемогуће Божанство, и свечано објављујемо о онима који су такво вером угодили Богу. Одбацујемо оне који не верују на овај начин него проглашавају своје сопствене јереси, или до краја следе своје јересијархе. Знајте, браћо, да су рђаве страсти и безбожна учења узајамно тесно повезани, да представљају извор једно другом и да су узрок оправдане богоостављености ове врсте људи.

11. Пишући о Јелинима, велики Павле поучио нас је да читав рој грехова потиче од безбожништва: И како не марише да познају Бога, не прославише Га као Бога нити Му захвалише, и предаде их Бог у покварен ум да чине што је неприлично, њих који су испуњени сваке неправде, блуда, злоће, лакомства и другога (Рим. 1; 28-29, 21). И опет, чињеницу да се кроз огреховљеност уводи безбожништво могу да докажу многи што су то сурово претрпели. Тако је Соломон, препустивши се телесним насладама, пао у идолопоклонство. Јеровоам је, савладан крајњим властољубљем, принео жртве златној телади а Јуда издајник је боловао од среброљубља, због којег је пао у богоубиство.

12. Због тога је вера без дела мртва и неделатна, као што су и дела без вере узалудна и некорисна. Зато је благодат Духа Светога данас, у ово свето време поста и подвизавања у врлини, сјединила како похвалу оних који су правилно поучавали речи по божности (тј. православном исповедању), тако и одбацивање оних чије је учење неправославно. Према томе, побринимо се и за једно и за друго: покажимо веру кроз дела и кроз веру задобијмо корист од свога труда.

13. Рђаве страсти и безбожност не само да припремају једно друго, него су и међусобно слични. То ћу укратко да разјасним вашој љубави, говорећи о онима који су се појавили у наше време, а размишљају другачије од нас. Као што је Адам од Бога добио власт да куша од сваког дрвета у рају па ипак тиме није био задовољан него је, убеђен саветом оне змије, зачетника зла, јео од јединог дрвета за које му је било заповеђено да га се не дотиче. Тако је, може се рећи, и са оним добрим даровима Божијим, уистину достојним Његовој љубави, које је Он пружио свакоме ко жели да им буде причастан. За ове дарове је, како је неко рекао, карактеристично следеће: „Обожени ће по благодати бити удостојен свега онога што је Бог, осим истоветности са Богом по суштини.“[1] Постоје, међутим, неки људи који уче да смо и ми причасни самој надсуштаственој суштини Божијој, и тврде да је се она (суштина Божија) може именовати на одговарајући начин. Подражавајући ону змију, зачетника зла, ови људи искварено тумаче и искривљују речи Светих, баш као што је она (змија) учинила са речима Божијим. Ми смо, међутим, од Господа примили силу да стајемо на змије и шкорпије и на сву силу вражију и лако ћемо разорити свако њено лукавство и замку, било да је усмерено против благочашћа или против благочестивог начина живота. Тако ћемо се у свему показати као победници и задобићемо небеске и непропадљиве венце праведности у Самоме Христу, непоткупљивом Судији и Дародавцу Који нам даје награду,

14. а Којем припада свака слава, част и поклоњење, са беспочетним Његовим Оцем и пресветим и благим и живототворним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.

Преузето из књиге „Господе, просвети таму моју“, Београд 2005.


[1] Св. Максим Исповедник, Таласију, 22, РG 90, 320.

Advertisements