198636.b25. фебруара 2015. године у 91. години живота отишао је Господу човјек велике вјере и огромне хришћанске љубави – старац Григорије, саопштава сајт Бакинско-Азербејџанске епархије. О његовом дугом животу мало се зна.

Григорије Петрович Веремејчук рођен је 10. марта 1924. године у селу Будагани Чутковског рејона Житомирске области. Сасвим је извјесно да је за вријеме Другог свјетског рата војник Веремејчук војевао на Белоруском фронту, због чега је недавно награђен медаљама «65 година од ослобођења Републике Белорусије од њемачко-фашистичких завојевача» и «70 година од ослобођења Републике Белорусије од њемачко-фашистичких завојевача». Медаље је у име предсједника Републике Белорусије уручио му је амбасадор Белорусије у Азербејџану.

Неизвјесно је када је и како је Григорије доспио у Азербејџан, али према његовим ријечима он је био кувар у Каспијској флотили. Тако је и остао у Бакуу. Григорије се никада није женио, истина, са породицом која је живјела негдје у Украјини, он одавно није био у контакту. Али прије годину дана тражио је молитве за своју новоупокојену кћи Тамару.

Такође се не зна шта је тако преокренуло његов живот, али прије много година Гриша је, како су га многи од миља звали, напустио свјетске бриге и примио монашки постриг – обукавши подрасник и ставивши око врата велики крст, он је читавим својим бићем и својим животом проповиједао Христа. Он је практично живио у цркви, ишао је кући само да одмори и одспава. У совјетско вријеме када су свештенослужитељи имали право да се појаве у мантији само на територији дјелујућих храмова, Григорије је одлазио на поклоњења по читавом СССР-у, ишао у Москву, у Украјину, на Сјеверни Кавказ, на Далеки Исток.

198637.bЗбог свог изгледа и због своје неуморне проповиједи он је често био гоњен, ругали су му се, мучили га, тукли га и чак смјештали у психијатријску болницу. Григорије није био свештенослужитељ, нема свједочења о његовом постригу у монаштво. Али он је био прави јуродиви онакав о каквима читамо само у житејској литератури.

У Бакуу су га многи знали и вољели, и не само парохијани многих цркава. Њега је вјероватно видио свако ко је једном дошао у саборни храм Рождества Пресвете Богородице, која се налазила поред жељезничке станице. Тај храм је био најближи његовој кући, и Гриша је био његов свакодневни парохијан. У подраснику, са великим дрвеним крстом на грудима и штапом у рукама, старац је ходао по граду нимало се не збуњујући због чудних погледа, а понекад и подсмјеха и поруга. Он је са смирењем све трпио и све покривао љубављу. Али, наравно, већина људи на улици односила се према старцу са великим уважавањем, а они који су макар једном разговарали са Гришом у храму или на улици, било дјеца или одрасли, нису заборављали његову доброту, његов осмјех, слаткиш или мандарину које би пружио, свету водицу, коју био саговорнику полио на главу из маленог балончића који је је увијек носио у џепу и фразе коју је изговаро муслиманима који су му долазили «Да те Бог Алах чува на сваки начин».

Без обзира на старост и болесне ноге, старац је редовно носио понуде у болницу. Многи су му давали новац. Гриша је са захвалношћу примао, али би га онда трошио да помогне сиромашнима или је прилагао цркви. Он је био прави бесребреник.

Посљедњих година Гриша скоро да је изгубио слух, па је зато углавном ћутао, али се ипак непрестано осмјехивао и дијелио слаткише и мандарине, свештеницима увијек по три – у част Свете Тројице. Старац се причешћивао на свакој литургији. Чак када у храму није било ниједног човјека на причест, неуморни учесник у божанској трпези био је Григорије.

Са руског: Марија Живковић

Извор: Православие.ру.

Advertisements