Владимир Вигиљански Бивши шеф службе за штампу Патријаршије и старешина храма Свете мученице Татјане при МДУ, познати црквени публициста, протојереј Владимир Вигиљански у интервјуу за РИА Новости поводом годишњице издања „Апостола“ првог штампара Ивана Фјодорова, говори о својим размишљањима о православној књизи данас и о томе да ли живимо у време „смрти књижевности“, о томе у чему је тајна феноменалног успеха „Несветих, а светих“ архимандрита Тихона (Шевкунова) и како да човек не погреши у избору литературе. Такође, говори о свом новом мисионарском пројекту који је започео у друштвеним мрежама. Разговор је водио Сергеј Стефанов.

– Оче Владимире, због чега је, по вашем мишљењу, актуелан празник као што је Дан православне књиге, који се последњих неколико година обележава 14. марта, на дан кад је 1564. године издата прва руска штампана књига „Апостол“? Какво место у вашем животу има православна књига и које место уопште треба да заузима у човековом животу?

— Појам „православна књига“ је изузетно широк. Рећи ћу о томе нешто шематски и укратко. Пре свега, ради се о специјалној литератури као што су: богослужбена литература, тумачења сакралних текстова, историја Цркве, житија светаца и много тога другог. Као друго, у њу спадају књиге о људском животу, али са хришћанскe тачке гледишта. Ове књиге су право богатство православне литературе, јер су хришћнски аршини врло високи и врло дубоки. Посебно су вредна лична сведочанства људи о сусретима с Богом и о утицају ових сусрета на догађаје. У мемоарима, писмима и животописима хришћански поглед димензију живота чини већом, нуди нам кључеве за разумевање људске личности. Као треће, у њу спада популарна и дечја литература, која ова два прва нивоа „преводи“ на језик „обичног народа“.

– Данас се издаје веома много литературе, црквене продавнице су препуне књига, часописа и брошура. Које штиво бисте препоручили људима који су недавно стекли веру и који не могу да се оријентишу у овом непрегледном мору књига? Како да не начине погрешан избор?

— Тешко је рећи. Треба да видим човека да их схватио шта му је потребно. Има једно 10-20 књига које почетницима предлажем за читање. Оне су некад одиграле велику улогу у мојим првим корацима у Цркви. Али најбоље је да човек сам уђе у богато снабдевену продавницу православне литературе и да прелиста књиге, да их сам држи у рукама. На пример, у продавничици при нашем храму има 5 хиљада књига. Већина вреди као суво злато.

– Да ли данас има много православних бестселера попут књиге архимандрита Тихона Шевкунова „Несвети, а свети“? Да ли бисте могли да издвојите неке ауторе или поједина дела од таквог значаја? И чиме бисте објаснили популарност књиге оце Тихона која се издаје у тиражима од по неколико стотина хиљада примерака?

— Ниједна књига писаца из православне средине, а ни ван ње, не може да се упореди с књигом оца Тихона. „Несвети, а свети“ је књига која је достојна да уђе у књигу Гинисових рекорда. Њена популарност – а преведена је на десетине језика – и тираж – око 2 милиона примерака и око 10 милиона посета на интернету – говоре о томе да није у питању само врхунска књижевност, већ и нови, до сада непознати код уметничке анализе човека и живота.

– Колико је данас актуелан проблем псеудорелигиозне, псеудоцрквене литературе која изврће став Цркве и причињава штету духовном здрављу људи? Да ли постоји једнака потражња за овим производима, као пре, рецимо, пет или десет година, кад су се у Патријаршији доносиле специјалне одлуке у вези с овим и кад су књиге посебно обележаване?

— Не бих преувеличавао број оваквих књига. Неколико година се заједно с 30 других стручњака члан сам комисије за вршење рецензија православне литературе при Издавачком савету Цркве. Два пута месечно разматрамо 100-150 књига за које је поднета молба за преглед. Известан мањи број књига враћамо издавачким кућама због прецизирања, уношења измена и дораде. Међутим, то се претежно тиче квалитета текстова, а не њиховог садржаја. Више не добијамо разноразну езотерију, јереси и мрачњаштво ради вршења рецензије. Ова литература се издаје и продаје, али не у црквеним издавачким кућама и продавницама при храмовима и без ознаке „одобрено“ или „препоручено“.

– Да ли се чува традиција руске књижевности, наших клсика? Као што је познато, данас се активно развијају блогови, стално се појављују нови медији, а да не говоримо о све већем броју књижевних производа, нових аутора и њихових критичара. Колико је снажан утицај на људе кроз речи, кроз списатељски рад у савременом информационом друштву – да ли је ова реч изгубила вредност у поређењу са временом Пушкина, Љермонтова и Гогоља?

— Свима су познате дефиниције као што су литература друге, треће и четврте категорије, „масовна“, „булеварска“ литература. То је постојало у сва времена. То ме не брине. Права уметничка реч је увек тонула у тонама, како се раније говорило „слабоуметничких“ књига. Савременицима се увек чини да присуствују смрти књижевности. Међутим, увек греше.

– Ви сте истакнути црквени публициста и књижевни критичар, члан Савеза Писаца Русије и Савеза новинара Русије. Да ли можете да кажете нашим читаоцима нешто о томе на чему радите тренутно, да ли планирате да напишете нову књигу и којој теми бисте желели да посветите највећу пажњу?

— Тренутно радим на реализацији својеврсног мисионарског пројекта – већ три месеца пишем часопис на фејсбуку. Објавио сам преко 150 есеја на најразличитије теме: политика, књижевност, хумор, богословље, мемоари, биографије, књижевна критика. За то време сам стекао велики број читалаца (4500 пријатеља и око 4000 пратилаца), који су се прикључили мојим темама. Кад дођем до 300 есеја почећу да тражим издаваче који би могли да објаве не само најбоље текстове из овог часописа, већ и илустрације које сам за њих изабрао.

Са руског: Марина Тодић

Извор: Православие.ру/РИА Новости

Advertisements