fotije Не можемо да прихватимо било какав облик гетоизације и грађанства другог реда у Хрватској, јер би тада и повратак нашег духовног блага имао другоразредни значај

Православне иконе и духовну баштину српске цркве треба вратити у Хрватску кад се у њу врати и избегли српски народ. То је у најкраћем више пута изречени став Српске православне цркве када је у питању враћање од рата склоњеног духовног блага у православне цркве и манастире на територији Републике Хрватске. Понавља га у интервјуу за „Политику” и владика далматински Фотије. Он је на челу једне од епархија која је највише пострадала у ратовима деведесетих година прошлог века. Духовно благо далматинских цркава и манастира на списку је предмета који се из Србије враћају у Хрватску. Владика наводи и да су двадесет година по окончању ратних сукоба, православне цркве и манастири у Епархији далматинској и даље мета изгредника, иако је реч о појединачним инцидентима.

– Безбедније су оне светиње где има више нашег народа. Из ове чињенице се јасно види да проблем обнове цркава и манастира Епархије далматинске, као и евентуални повраћај културног блага из Србије, није могуће одвојити од повратка Срба на просторе Далмације. То мора бити паралелан процес. Другачије би могло изгледати да је будућност Срба у Далмацији у „музејима”, што је за нас као Цркву неприхватљиво. Ми смо овде вековима живели и желимо и даље да живимо као православни хришћани и Срби, поштујући и уважавајући како државне законе, тако и све народе који живе и који ће живети на овим просторима – каже у разговору за „Политику” владика Фотије.

Да ли се обнављају манастири и цркве у које се враћа културно благо?

Недавно су Епархију далматинску посетиле мешовите комисије Републике Србије и Хрватске, које се у најконкретнијем смислу баве питањем повраћаја ризнице манастира Крке и другог духовног и културног блага наше епархије. Ми смо заједно са њима обишли просторије ризнице у Крки, као и епархијске у Шибенику. На основу те посете свима је било јасно да тренутно не постоје ни елементарни услови за повратак нашег духовног и културног блага. То значи да Министарство културе из Загреба и друге државне институције морају наставити са даљом обновом ових простора како би се оне адекватно припремиле за прихватање наших светиња.Поред тога, приликом ове посете поменули смо и значајно културно благо, које је у време рата остало у нашим црквама и манастирима, а потом је нестало. Тај проблем се покушава ставити у други план, што је за нас као Цркву неприхватљиво. Сматрамо да су надлежне државне институције и министарства Хрватске обавезни да и то благо пронађу и врате. Само тако би проблем повраћаја нашег културног блага био целовито решен.

Има ли цркава и манастира на територији ваше епархије који су до темеља срушени, а чије је културно благо на списку за враћање из Србије у Хрватску?

Нажалост, има још десетак до темеља срушених цркава. Неке од њих смо успели обновити, на пример, Цркву Светог Георгија у Смоковићу код Задра. Већина далматинских цркава и манастира у овом последњем трагичном рату од 1991. до 1995. године претрпеле су потпуну или делимичну штету. Најпре смо почели обнављати оне цркве где се сабира највише  народа, а то су саборне цркве у седиштима црквених општина, као и наше манастире Крку, Крупу и Драговић. Жеља нам је да све преостале цркве обновимо, али нам је за то потребна помоћ како хрватске државе, тако и матичне државе Србије, и дијаспоре у којој живи велики број Срба пореклом из Далмације. Да би ово велико дело обнове учинили, потребно нам је то „тројно” јединство.

Да ли се у вашу епархију враћа, заједно са светињама, и народ или Српска црква остаје највећи сведок некадашњег српског присуства на тим просторима слично, као на Косову и Метохији?

Мисија Православне цркве јесте да увек буде са својим народом и у добру и у злу, јер је Црква позвана да носи крст свога народа, али и да буде она која сведочи Васкрсење. Самим тим, и најтеже животне и историјске околности не могу да затамне ту веру Цркве у коначну победу добра и победу вредности Царства небескога, за које се свети цар Лазар определио на Косову. Ми у Далмацији имамо своје Далматинско Косово и манастир Свету Лазарицу и чувамо косовски завет и косовску етику и у ово наше распето време. Оно, пак, што као Црква не можемо да прихватимо јесте било какав облик гетоизације и грађанства другог реда, јер би тада и повраћај нашег духовног блага имао другоразредни значај и не би могао извршити ону духовну и културну мисију која му је намењена.

Јелена Чалија
Извор: Политика
Advertisements