Павел Плешанов. Цар Иван Грозни и јереј Силвестар за време великог московског пожара 24. јуна 1547. године

Павел Плешанов. Цар Иван Грозни и јереј Силвестар за време великог московског пожара 24. јуна 1547. године

«Политика је прљава ствар, а Црква треба да буде чиста.» Једноставна реченица с којом је тешко спорити. Међутим, ако је поједете као бомбону истовремено ћете морати да поједете и пуњење. А ево какво је пуњење: «Црква нема права да утиче на живот. Марш у угао с иконама да се молиш пред њима и да се ниси усудио да изађеш из ћошка!» И пошто је пуњење очигледно отровно, вреди анализирати саму лукаву тезу о «тоталној прљавштини политике» и о томе да Црква не треба да се прља земаљским пословима.

Као прво, јеванђељска прича је густо проткана политичким нитима. Без познавања тадашње политичке ситуације у свету и у Светој Земљи није могуће схватити шта је Августов попис захваљујући којем је Господ Исус рођен у Витлејему. Није јасно ко су капетани римске војске и зашто шетају улицама израиљских градова, ко су цариници и због чега их народ није волео, зашто су свештеници бирани на годину дана, а не доживотно. Могло би се приговарати Претечи: шта ће теби да разобличаваш неког Ирода због неке Иродијаде? Нека, ето, спава ко с ким хоће, а ти си духован човек, размишљај о нечем небеском. Па чак и у самој неправедној осуди Месије на крсну смрт осећа се призвук политичке конјунктуре: «Ако Овог не разапнеш, ниси друг ћесарев. Он је Себе назвао ћесарем! Немамо ми цара осим римског ћесара!» Избаците све то из Јеванђеља и добићете некакво гностичко учење или зборник источњачких прича. Међутим, Јеванђеље је ушло у историју, и утицало је на историју, и променило је њен ток. И ако будемо мислили другачие, наши свети оци неће бити Василије, Григорије и Јован, већ Маркион, Василид и манихејци.

«Духовно» и «морално» су нераздвојни. Свуда овај или онај морал корењем црпи воду из ове или оне духовности. Са своје стране, и «политичко» је нераскидиво повезано с «моралним». Закони бележе и одређују постојеће моралне норме, прецизирају их и коригују. А по устаљеној пракси у новије време законодавство може грубо да се меша у морални живот народа, разбијајући уврежене табуе и налажући да се забрањено чини мирне савести. Управо љубитељи уништавања традиционалних обичаја показују Цркви прстом угао с иконама и говоре: «Не мешајте се у наше послове.»

Оваква појава је деловање антихристовог духа и груба лаж, проткана белим концем. Али желимо да наведемо пар аргумената. Савремени политички систем који је победио у свету претпоставља поделу власти на законодавну, судску и извршну. Свака влада има кабинет министара који представља главни орган извршне власти. Наравно, кабинет министара је политички орган. Међутим, у кабинет министара улазе министри здравства, културе, образовања, омладинске политике, спорта и науке. Дакле, и Бољшој театр, и изградња породилишта, и реформа више школе и још хиљаде значајних животних појава доспева у сферу одговорности политичара. Да ли је тачно? Тачно је. Али зар то аутоматски значи да Црква нема права да јавно говори и да има сопствено мишљење о свим овим питањима? Нипошто. Црква има право, а чак је и дужна да има своје мишљење о свему што се дешава у животу земље и народа. Црква не сме да покушава да се докопа власти и да узима у руке земаљски мач. А у свему осталом треба да делује у Духу и сили «оруђем сопствене војске, која је снажна пред Богом и може да сакруши тврђаве».

Абортус не спада искључиво у област медицине, а преко Министарства здравства – у политику. Ова појава може бити оцењена с моралне тачке гледишта, а под извесним околностима може спадати и у криминал. У сваком случају, изражавајући своје мишљење о убијању деце у мајчиној утроби Црква се не гура у политику, премда се дотиче политичке сфере. Даље, Црква треба да проналази облике утицаја на образовни процес у основној, средњој и вишој школи. Али уопште не зато да би оспорила права и власт Министарства науке и образовања, већ да би у «просвећивању» постојала Светлост, да би у «образовању» сијао Божији образ, а у «васпитању» постојала могућност праве исхране и да човек не би умро од духовне глади. Говорећи «читајте књиге» Црква се не занима за тржиште продаје књига, већ за човеков унутрашњи свет. И тако је свуда. Иде свештеник у болничку собу да причести човека на умору или да изврши јелеосвећење болесника пре операције. Не гура се он у политику, него лечи душу и одвезује чворове које никакви закони не могу да одвежу. Ако крст храма сија изнад кровова војног насеља, то није да због мешања у политику одбране, већ да би војник и официр лакше дисали и веселије служили. И ако Црква негде успешно спроведе кампању борбе против алкохола, то ће се одразити и на потрошачко тржиште и на криминогену ситуацију у региону, и на демографију, и на статистику повреда на раду. Једном речју, одразиће се на све. Али ће све то бити успутни политички и грађански плодови јеванђељске делатности. Ове истине су толико очигледне да је срамота помињати их сваки пут изнова. Али ево вам света у својој вештачкој лепоти и огрезлог у безумље: баналности звуче као откровење.

У дубини своје Богочовечанске суштине Црква има снагу своје Главе – Христа – и то велика, слобода, коју Он даје. Још Црква води бригу о свету и савременом човеку. (Управо тако се зове једна од књига поука Пајсија Атонског – «С болом и љубављу о савременом човеку».) Зато ће се глас Цркве чути. Мора да се чује. Понекад ће за неке уши звучати као да се слаже с влашћу, понекад – с опозицијом. Понекад може да звучи тако да не буде ни за «ове», ни за «оне», већ изнад обе. И велико је благо то што се чује глас Цркве. Јер, ако она заћути то ће значити да су наступила времена од којих од почетка света и века није било тежих и жалоснијих. У те дане Црква ће се сакрити ћутке и тражиће пустињу како би дочекала брзи Други долаза Женика. И сви брбљивци и подсмешљивци, сви поборници јавног блебетања и тајног безакоња изненада ће схватити да је с ћутљивим одласком Цркве живот одједном изгубио смисао, а страшни гнев већ стоји на прагу…

Зато, говори, Невесто Христова, говори о свему што сматраш за потребно. Говори о времену и простору, о одећи и храни, о рођењу и смрти, о греху и казни за грех. Говори и о политици. И нека звук твог гласа и шиштећа реакција многих на твој глас буду знакови тога да Земља још увек није територија тоталног пораза, већ битке за Истину која још увек траје.

Протојереј Андреј Ткачов

Са руског: Марина Тодић

Извор: Православие.ру

Advertisements