Порфирије ј Екселенцијо, какви су Вам дојмови у овим месецима од када сте у Загребу и Хрватској?

– Осећања су двојака. Срео сам леп град, пун живота. Не мислим само на Загреб, али морам рећи да је Загреб прелеп град. Суграђани су учинили да се осећам као у својој кући. Упознао сам много добронамерних људи, стекао дивне пријатеље. Осећам се лично обогаћеним. Са друге стране, када видим нападе на српске храмове широм земље, осећам се крајње нелагодно. Последњи је био на Саборну цркву у Карловцу. Раније у Книну, Шибенику, Винковицима, Дрнишу… Мало је места где православни храмови нису проваљивани, обесвећивани, били огласне табле за изливе мржње. Довољно је погледати изложбу фотографија “Сјај боље прошлости”, у просторијама загребачке “Просвјете”, јасно сведочанство у каквом су стању верска И културна баштина Православне Цркве у Хрватској данас. Искрен да будем, јасна осуда ружних поступака и догађаја, од стране представника других цркава и верских заједница, поготово хришћанских, мени, као и другим православним епископима, свештеницима и нашем народу, била би права утеха.

Дакле, утисци су помешани. Са једне стране дивни људи, пријатељи, браћа И сестре, а са друге, они који, најчешће скривени тамом ноћи, уништавају И прете фашистичким паролама И знамењима.

Ако, пак, упоредим опште утиске из Словеније, где је такође моја Епархија, закључак је да овде, у Хрватској, још морамо много радити, заједно са државним и црквеним чиниоцима, друштвеним организацијама, како би Православна Црква и српски народ могли да буду чинилац који ће неометано и без притисака, моћи да доприносе развоју друштва у целини. У Србији сам активно учествовао у успостављању узајамног поверења И сарадње између Цркава И верских заједница, односно братских односа између верника.

Сећам се октобра 2004. године, када је блажене успомене патријарх Павле, у договору са владиком бачким Иринејем, дошао у Суботицу, у којој живи највише католика. После вечерње у православном храму, заједно са надбискупом Хочеваром, локалним бискупом Пензешом, владиком Иринејем, мојом маленкошћу, представницима Владе, праћени од мноштва верника, православних и католика, отишли смо до католичке цркве и тамо присуствовали богослужењу. Ране безумног рата још су биле свеже и болне, али то је био јасан знак свима да православни католике виде као браћу и сестре. То је у Србији било пре једанаест година.

Kако оцењујете положај православних верника у Хрватској, који су најизраженији проблеми и постоји ли добра воља да се створе бољи услови и атмосфера за верски живот?

Верски живот је неодвојив од свакодневне егзистенције. Такве свакодневне егзистенцијалне проблем, карактеристичне за доба у коме живимо, православни Срби деле са већинским становништвом, нашом браћом, католицима и другима. То су проблеми које са више или мање успеха савладавају све земље јужне и југоисточне Европе, и не само оне.

Постоје и проблеми који су последица трагичних ратних збивања и одласка у избеглиштво већине православних: пре свега стварање услова за повратак, обнова путева, довођење струје, обнова кућа. Али, постоји и проблем који је изнад свих тих проблема и који последњих месеци узрокује да се ни један од наведених уопште не решава. То је постојање атмосфере страха, поготово у време предизборних кампања. Да будем тачан, не од стране великих играча, али они, мање – више невољно, затварају очи или недовољно јасно реагују. Најчешће политичари у предизборним кампањама воде рачуна, на пример, колико гласова доноси километар новог пута, колико телефонска централа и слично. У тај контекст , међутим,  никада  не сме бити стављено генерисање било које врсте страха код било кога. Где има страха нема слободе и демократије. По правилу,   када сви избори прођу, околности се свугде враћају у нормалу. Али, штету је немогуће поправити. Достојевски нас учи да смо сви одговорни за свакога и све на земљи. Апостол Павле, који поучава и католике, православне и све људе света, каже: ако страда један уд, с њим страдају сви удови. То није нека мистична слика, него реалност коју треба препознати.

Која је Ваша најважнија улога као митрополита загребачко-љубљанског?

Моје је да служим Литургију, да проповедам Јеванђеље Христа распетог и васкрслог, да крштавам оне који хоће да се крсте у Православној Цркви. Да учим људе да живе Јеванђељем. Дакле, мој примарни задатак је, и ја хоћу само то: да сведочим Христа, да проповедам Христа, да позивам људе да приступе Христу, да се у Христу преображавају и спасавају. То је и једини начин  да људи постану стабилни и сигурни у себе.

Како сте примљени од стране верника, а како од политичких структура у Хрватској?

Прави и искрени верници, пре свих православни Срби, затим и католици, муслимани, Јевреји, протестанти, деле, у највећој мери, исте вредности. Од свих њих сам примљен изванредно, са најлепшим жељама и намерама, за мене и мој народ. Лично сам изванредан пријем наишао и од свих политичара са којима сам официјелно имао контаке, као и у неслужбеним сусретима. Готово без разлике. Почаствован сам и присуством на инаугурацији госпође Грабар Китаровић. То је јасан знак уважавања и заједнице коју представљам. Познајем политички живот и, понављам, очекујем да ће се сви окренути решавању реалних проблема. Хрватска, по људским и природним потенцијалима, заиста може и треба да савлада све препреке и искушења и постане земља благостања. У стабилном демократском амбијенту, благостању заједнице допринос ће засигурно, као што је то на овим просторима бивало вековима, дати и православни Срби.

Какви су односи са Католичком црквом, имате ли контакте с кардиналом Бозанићем?

Односи су сасвим коректни. Са кардиналом Бозанићем и католичким епископима сам се сретао више пута. Мислим да треба чешће да се срећемо, не само ми епископи и бискупи, него и верници, поготово млади.

Како сте доживели грубе насртаје на ћирилицу?

Као неприхватљив цивилизацијски чин, и исто тако неприхватљиву манипулацију трагедијом људи који су изгубили најближе у годинама које су за нама, а које се не смеју поновити. Јасно је да је то манипулација оних који желе да Срба овде више не буде.

Како оцењујете стање у Вуковару, јесу ли посебне школе добро решење или би сва деца из тог града требала да иду у исте школе?

Противим се сваком подвајању људи, а поготово деце. Хришћанска љубав једина је права претпоставка будућности, а да би до те љубави дошли, на овим просторима, потребно је је разговарати, водити искрен дијалог на свим потребним нивоима. Потребно је опростити један другом и мирно живети. Хришћани смо. У начелу сам против посебних школа за децу, осим када је то нужно, али као привремено решење. Надам се да ћемо сви заједно смоћи снаге, да сви живе без икаквог страха.

Можете ли нам рећи део онога о чему сте разговарали са премијером Вучићем за време његовог посета Загребу?

У разговору са премијером Вучићем су учествовали епископи: даламатински Фотије, горњокарловачки Герасим, славонски Јован и моја маленкост. Премијер је желео да га архијереји непосредно упознају са животом Српске Цркве у Хрватској, проблемима са којим се сусрећемо.  Његов долазак је знак подршке матичне државе за нашу Цркву и народ. Договорена је и конкретна даља помоћ, у склопу мера за оснаживање добросуседске сарадње две државе.

И разговор са министром Дачићем је протекао у истом духу. Несумљиво је да је Србија отворена за решавање свих питања која треба да допирнесу складним и пријатељским односима две суседне државе и два народа. А што је дијалог међу одговорним политичким чиниоцима отворенији, интензивнији и продубљенији, утолико је стабилнији положај српске православне заједнице у Хрватској.

Како видите хрватско-српске односе у будућности?

Желим да, пре свега, то буду односи два хришћанска народа. Два народа који говоре језицима који се веома мало разликују, народа, који су вековима, не суседни, него испреплетани, у градовима, селима, улицама, породицама.

Потсетићу све како је односе Срба и Хрвата видео патријарх српски Јосиф Рајачић: „Србљи и Хрвати најближа су браћа међу собом, али је опет сваки народ имао и своје особито име… Србљи имаду своју, а Хрвати своју своју историју…; Србљи имају своју източну, а Хрвати своју западну Цркву.. свој језик. Ако дакле Србљи и Хрвати и јесу најближа браћа, ипак они нису један исти народ. Када промињем разлику ову,не чиним то за циело зато да ове народе једнога од другога отуђујем, него зато да их баш тиме у пријатељском одношењу утврдим, као браћу…“ Такве односе желим у будућности.

Као важан проблем односа две државе истиче се питање враћања културног блага. Какав је Ваш став о томе?

Помињући изложбу фотографија “Сјај боље прошлости”, индиректно сам већ рекао нешто о томе. То културно благо махом је власништво Српске Православне Цркве, однето је из наших храмова. Склоњено од ратног пожара. Тамо где се налази је заштићено по музеолошким прописима, извршени су потребни конзерваторски радови. Сачувано је за будуће нараштаје. Наравно да треба да буде тамо где је и настало: у српским храмовима на подручју Хрватске. Да ли за то постоје услови, безбедносни, микроклиматски? На жалост, не постоје. Ни елементарни. Причамо о ремек делима. Не морате ићи у места одакле иконе потичу. Погледајте изложбу. Доста тога је, чујем, по приватним збиркама и неусловним депоима, овде у Загребу. Кажу да је икона било и на аукцијама на западу. За очекивати је да се надлежне хрватске институције побрину и о томе. Када се створе услови за враћање, одмах треба све вратити. Ту смо сви сагласни, Црква и владе обе државе. Али, док услова за смештај не буде изричито сам против враћања!

Јурица Керблер

Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Advertisements