И овог седамнаестог марта Епархија Рашко-призренска спрема се да молитвено обележи 11 година од Мартовског погрома 2004. године, у коме је у рушилачким нападима албанских екстремиста живот изгубило 19 особа, а више стотина лица претрпело физичке повреде. У току дводневних организованих напада на српске енклаве и светиње запаљено је и оштећено више од 900 домова док је додатних 4000 Срба који су преживели најтеже године после оружаног конфликта 1999. године било принуђено да напусти своја огњишта. Екстремисти су се посебно обрушили на српске православне светиње. Уништено је 35 цркава и манастира, а у овим незапамћеним вандалским актима, од којих су неки преношени уживо на локалним косовским телевизијама (као на пример у Подујеву) заувек су уништене бројне иконе и непокретна културна добра која су вековима преживели османску окупацију и светске ратове. Седамнаести март 2004 посебно је болно погодио српски народ и његову Цркву због тога што се све ово догодило не у време ратног хаоса, већ у присуству више хиљада припадника међународних мировних снага КФОР-а, Косовске полиције и УНМИК-а од којих нико није јавно преузео одговорност за бројне пропусте.

Најтеже од свега јесте чињеница да већ ево 11 година није спроведена озбиљна истрага поводом овог насиља и да  нису пронађени организатори масовних и координисаних вандалских напада, иако су сви међународни представници који су тада посетили Косово и Метохију веома експлицитно указали да је реч о добро организованим акцијама уз активну подршку косовских медија на албанском језику. Одсуство истраге посебно је критиковао и ОЕБС у свом извештају поводом овог насиља. Симболично мали број лица кажњен је лакшим и условним казнама, као на пример за паљење древне Богородице Љевишке, УНЕСКО споменика из 14 века за чије су скрнављење фресака кажњена четири косовска Албанца условном казном од четири месеца. Нажалост, насиље које се спорадично наставља против српских светиња и повратничких домова до данас није заустављено. Ово показује да без обзира на све што је учињено како би се створили бољи услови за живот Срба и даље постоји веома висок степен ризика да се слични напади понове, а све са циљем систематског уништавања баштине српског народа на овом простору које за данашње локалне ултранационалисте и даље представља болан подсетник српске историје која се јефтиним фалсификатима не може избрисати из историјске науке и историје уметности овог дела Балкана.

Српска Православна Црква јеванђелски је поднела и овај талас насиља над светињама, као она из Другог светског рата од стране балиста или из времена петовековне османске окупације. У процесу обнове од 2005 године обновљено је или донекле поправљено око 70% објеката оштећених или уништених 2004. године и по међународним захтевима у обнови су учестовале и косовске институције под надзором и организацијом Савета Европе. Посебан успех представља обнова Призренске Богословије која се наставља обновом две највеће зграде које финансира Европска комисија. Такође су обновљене и привремено запустеле парохије у Призрену, Приштини, Пећи, Урошевцу, Вучитрну и Истоку, иако до очекиваног већег повратка прогнаника у ове градове није дошло због општег недостатка безбедности и етничке нетолеранције.

Мартовски погром је био велика трагедија за Срспку Православну Цркву, али је још већа трагедија и срамота за косовске институције чији представници и данас воде ово друштво и тобоже претендују на европску будућност, иако никада нису прихватили ни најмањи степен своје одговорности за насиље 2004. године. Епархија Рашко-призренска наставиће са процесом обнове колико год то могућности дозвољавају, али искључиво на принципима посебног положаја који је дат Српској Православној Цркви међународним документима и косовским законима. Због дугорочне угрожености хришћанских светиња у времену етничког и верског радикализма на Косову и неспособности локалних институција да без међународних притисака адекватно вреднују и заштите баштину српског народа на овом простору посебна врста заштите српске баштине и изнад свега њеног народа на КиМ је и те како дугорочно потребна. Пре или касније тема српске баштине мора да дође на дневни ред дијалога између Београда и Приштине, поготово услед све агресивнијих најава појединих политичара у Приштини да досадашње мере заштите српске баштине треба ревидирати и нашу баштину лишити њеног историјског и духовног идентитета.

Поводом 11. годишњице у делимично обновљеном храму Св. Николе у Приштини биће сутрадан одслужен парастос жртвама погрома уз тренутке молитвеног сећања на све оно што је претходних година неповратно уништено уз наду да се овакви немили догађаји више никада неће поновити.

Из канцеларије Епархије Рашко-призренске
16. март 2015. године, Призрен-Грачаница

Потресне сцене масовног уништавања цркве Св. Апостола Андреја у Подујеву са локалне албанске телевизије 17. марта 2004 заувек ће остати живи подсетник најбруталнијег насиља над хришћанским светињама у Европи у новије време. Као у бројним другим случајевима актери вандалских напада нису били поједидинци, већ маса младих људи који су систематски изложени анти-срспкој и анти-хришћанској радикализацији (јер крст није само срспки симбол).
Материјали о Мартовском погрому са званичног сајта Владе Републике Србије:

Мартовски погром 2004. године

Архива вести о дешавањима на Косову и Метохији у пролеће 2004. годинеОвде можете преузети и поглавља књиге „Мартовски погром на Косову и Метохији“ коју су 2004. године издали Министарство културе Владе Републике Србије и Музеј у Приштини (са измештеним седиштем).

Судбина културне баштине на Косову и Метохији (PDF, величина датотеке 864KB)

Светиње и културна добра уништени у мартовском погрому (PDF, 3,48MB)

Уништена и оштећена културна добра на Косову и Метохији у периоду од 1999. до 2004. године (PDF, 3,41MB)

Угрожена културна добра на Косову и Метохији (PDF, 4,63MB)

Библиографија (PDF, 536KB)

Извор: Епархија рашко-призренска и косовско-метохијска
Advertisements