Ткачов Страсна седмица је време духовно насићено, али испуњено и многобројним „недуховним бригама“. Како не расејати пасхално духовно расположење у сујети свакодневице? И уопште како не би требало чинити и мислити, да би Празник над Празницима био стварно светао?

Наступила је Страсна седмица – време, када Исус Христос иде у сусрет човеку. Током Великог поста човек је ишао ка Христу, пробијајући се кроз сопствене грехе и болести срца, а сада је све то у другом плану, и све је концентрисано на Њега. Како проживети ово време стварно дубоко?

-Протопрезвитер Александар Шмеман, сећајући се архимандрита Кипријана (Керн) – познатог литургичара, кога су звали „православни доминиканац“, то јест ученим монахом – писао је, да је отац Кипријан живео само Страсном и Светлом седмицом. Он се туђио од људи, избегавао је сваки контакт. Као монах, он се осећао непријатно у сваком породичном кругу и старао се да се сакрије и побегне из истог. А на Страсној седмици је оживљавао, тако рећи процветавао. Чини ми се, да ове значајне речи карактеришу богослова, утолико пре што су Страсна и Светла – концентрат највеће жалости и радости истовремено. А све остало је некаква хомеопатија.

Дани Страсне седмице су врло насићени – и догађајима, и бригама, емоцијама. Особено, започињући од Великог четвртка, када је спомен Тајне вечере, суд над Исусом, пресуда, затим распеће на Велики петак, изношење плаштанице, у Велику суботу Господ је у гробу, и већ за мање од једног дана је Светло Васкрсење, Пасха. Како проосећати сав овај тако рећи „ужурбани“ пут Страдања Господњих – од суморне жалости ка ликовању због Васкрслог Христа.

-А како је у стварности било у те дане? Тада је све врло брзо происходило, догађаји су смењивали један други убрзаним темпом. А у недељу је народ узвикивао: „Осана Сину Давидовом!“, у среду је блудница помазала Христа миром, у четвртак је Господ установио свету тајну Евхаристије, потом је уследила молитва у Гетсиманском врту, стражарно споровођење до Пилата, Ирода и обратно, бијење, изругивања, ноћни суд, распеће, покој Суботе и јутро првог дана Васкрсења. Као што видите ови дани су крајње напрегнути, презасићени. А потом се све „опустило“ као опруга, и ево сав свет живи већ 2000 година благодарећи тим догађајима, знајући или чак и не знајући о томе. Да су се Страдања Господња наставила макар и за један дан, нико не би преживео. Апостол Петар је био на граници безумља од жалости и сопственог издајства, Јуда се обесио, није доживео до Васкрсења. Сви су били престрављени, пометени, и налазили су се у ужасној жалости. Да је Господ васкрсао петог дана, Он не би нашао ниједног апостола. Данас је покој Велике суботе разблажен знањем о гредућем Васкрсењу, а ужас распећа је ублажен схватањем тога, да је Христос у ствари жив. Ово апостоли нису могли знати – за њих је све ово било одвише сурово, кошмарно, депресивно. Ми се сећамо ових догађаја и преживљавамо их. Циљ богослужења Страсне седмице – није благочестиво подсећање, размишљање о нечему, већ укључивање наше личности у сам догађај. Уопште све у Јеванђељу иде врло згуснуто: Христос говори, проповеда, умножава хлебове, приближава се страдању…И још је далеко од тога да су сва Његова дела записана! Јеванђеље је храна најјаче концентрације, зато је и Страсна седмица у овом смислу – концентрисано Јеванђеље.

Многи се у ово крајње важно време занимају кулинарском страном Празника над Празницима – ужурбано купују намирнице, траже најбоље рецепте за празнични колач, фарбају јаја – често на штету пребивања на богослужењима. Како у овом свакодневном вртлогу не заборавити на главно – Христа?

-Сувишна брига о трпези је пројава маловерја. Излишне мисли у правцу тога, шта ће појести и попити, говоре о томе, да ми мало схватамо шта је то пост, Јеванђеље и ко је то Христос. И ово ће нам судити у своје време. Страсна седмица потребује скретање пажње са споредног. Ако се и обнавља нешто у црквеној традицији, онда то не треба чинити са становишта „свештеног“ егзистирања, већ започињати од Литургике, Јеванђеља, од дубоких доживљаја хришћанске заједнице свих догађаја повезаних са Страдањима Христовим.А свакодневне ствари ће овако или онако бити додате, сређене и украшене: прозори и завесе ће бити чисти, јаја скувана и украшена.

А ако је у породици много деце? И за њих би се хтело приредити истински празник. Како поступити у односу на њих?

-Страсна седмица ипак није дечија и захтева крајњу концентрацију. Деца имају своје празнике – Ваведење Богородичино, Цвети.

Тим не мање, мајке би хтеле да све припреме за Празник?

-Не би требало наметати човеку списак норматива, које би он морао да испуни на пет дана до Васкрса, као што су: припремити се за причешће, исповедити се, опрати прозоре, ошишати децу, ставити белу мараму, доћи на време на службу, прекадити колаче, честитати Васкрс и сл. Треба схватити, да овде нема места шаблону, у који би се требало уклопити. Успео, не успео – то су ситнице. Не треба се тиме заокупљати, јер то није оно главно. Ако не успете да нешто испуните са овог списка – то није велика несрећа. Сви на свој начин доживљавају празник, и слава Богу, што је то тако. Мислим, да се време врло строго односи према онима који хоће да саздају некакав „свештени“ поредак и да по овом образцу живе из године у годину – ово је неоствариво, јер сам Бог ово неће.

Шта се овде има у виду?

-На пример, ако немате квалитетнију тканину, да би сашили пригодну хаљину, онда је треба сашити од оне, која се има. Или, ако нема у парохији миришљавог тамјана, онда се може кадити и сушеном хвојом. Потребно је што мање се задржавати на спољашњем – ако не успеш данас, – успећеш сутра, ако се потрудиш. Но, ако и сутра не успеш, не треба се много секирати због тога. Све спољашње је релативно; ако се због тога мучимо, сав живот можемо страћити. Но, ово је оно што се односи на спољашње ствари и ми сада не говоримо о богослужењу и Светим Тајнама, које не трпе одлагања. Мене више интересује други моменат: празник би требало да буде словесан (духован). Григорије Богослов каже, да смо ми ученици Слова и зато немамо право да празнујемо бесловесно. Другим речима, празник треба да прате појашњења, поуке, читање, проповед. Парадоксално је да на Васкрс у нашој Цркви традиционално нема проповеди, иако је то централни хришћански Празник Празника и Торжество Торжестава. А у Светлу седмицу ми се распошћујемо, за многе почиње „празник живота“. Но, Васкрсење се наставља сваке недеље – ми га празнујемо 52 пута у години! И Јеванђеље, у коме се говори о васкрслом Христу, чита се редовно суботом увече, када код нас због нечега нема обичаја да се проповеда. И догађа се чудна ствар: код нас скоро да нема проповеди по текстовима о Васкрсењу. Ми не објашњавамо васкршње Јеванђеље! А ако се око овога побрине, много тога ће доћи на своје место. Има закон, који је изрекао, ако се не варам, блажени Августин: ако је Бог на првом месту, онда је и све остало такође на свом месту. А ако је Бог на другом, трећем, петом месту, онда је све остало наопачке. У општем погледу, наш живот је такође наопак, јер код нас Бог често долази као додатак колачима, а не обратно. У овоме је наша колективна кривица. Зато и одоговорност за то, што смо ми прогнали Бога на периферију свести, мора бити заједничка. Чак и за време Васкрса ми мислимо о свему другом, али не и о Христу.

Произлази да наша Црква може крстити, а потом „отпустити“ у друге конфесије?

-Да, то су наше изгубљене „овце“. Да би заједничарење било корисно, плодовито, потребно је с почетка се удруживати око неког дела – ремонта, градње, помагања. А када је све више-мање ремонтовано и изграђено, онда се треба сабирати око књиге и Чаше. Чиме привлаче себи протестантске заједнице? Оним, чега нема код нас! Учитељством. Свештеник мора бити још и учитељ, а не само савршитељ Светих тајни, и мора се обновити право учитељства. „Започни да говориш и појавиће се људи“. Достојевски у „Браћи Карамазовима“ у глави „Руски инок“ кроз завештање старца Зосимеговори о томе, да би парохијски јереј требало да посећује домове људи, и не гнуша се од њих, чита им Јеванђеље, житија Марије Египатске, Алексија човека Божијег…И отуда ће, од речи Божије, засијати живот. Зато је потребно васкрсавати учитељство као делатност и најважнији део црквеног живота. Дионисије Аеропагит каже, да је достојан разлог усхођења на више степене свештенства разумевање тајни Светог Писма. Другим речима „необразован“ човек не може бити чак ни ђакон. Ако је код човека присутна мржња према знању, ниподоштавање истог, несхватање његове неопходности, онда ће такав бити разоритељ црквеног стада. Може се постати формални извршилац правила, који обраћа пажњу на спољашње (дужину мантије, браде, ширине рукава) или сликовито речено да се цеди комарац, а гута слон (обраћа се пажња на ситнице, а пропушта се оно што је од већег значаја – прим. прев.). Време је такво, да спољашње без унутрашњег губи сваки смисао. Не треба се чак ни устезати повући баћушке за рукав и замолити за објашњење за нешто што је написано у Библији. Потребно је људе благовремено снабдевати духовном храном – и објашњавати им, читати, говорити им о томе, што су управо „окусили“. Другим речима, треба их нахранити као пилиће, тако рећи. Видите, раније је свештеник често био за главу виши од својих парохијана, у погледу знања. Тада нису умели сви да читају, а свештеник је читао и објашњавао Јеванђеље! Он је могао бити један од најобразованијих људи. Ако се ово упореди са нашим временом, онда се може рећи да парохијани имају већином више образовање. И како сада свештеник може бити виши од пастве бар малчице? Сада је то тешко, али је то његов задатак. Пред савременим свештенством, сходно томе, стоји надзадатак – бити образованији и начитанији од својих сада већ умних идуховно напредних парохијана. И још – осолити своју ученост побожношћу. Потребно је копати дубље и кретати се увис – у горње. Ако свештеник не тежи томе, онда ће давати људима за храну некакву „жваку“, коју ће човек са високим захтевима одбити да окуси (и просто напросто ће потражити другу парохију). Да сене би догађало да људи не би тражили дубине ван Цркве и не би налазили „дубине сатанске“, свештеник је принуђен да постави учитељство и самообразовање на прво место. Ово је општецрквени задатак.

Но, вратимо се Страсној седмици. Поред дугих служби и посебно жалостиве настројености ових дана, хришћанин се призива на велики молитвени подвиг, унутрашње сазерцање, а због тога је потребно одбацити сваку животну бригу. Како се усредсредити на молитву, а не на васкршњу трпезу и при томе све постићи?

-Не би било трезвено, маштати о потпуном одбацивању свих свакодневних брига. Живот је тежак, а ова тежина није случајна. Сва твар је покорна сујети, и све створено уздише, очекујући коначно искупљење. Чак ни све ситнице се не могу набројати: зуби се морају прати, и ципеле запертлати, и постеља распремити, и рачуни плаћати, и тако даље скоро до у бескрај. Добро би било од свега се одрешити. Али само пробај, као блажени Василије, да ходаш зими наг. Убрзо ћеш се смирити и побећи у топли дом. Тада ће се показати да је оно, што ти сматраш сујетом, у ствари дар Божији. Све је у томе, како се на шта гледа. Довољно ће бити и то, што се ми у храму на служби Божијој усиљавамо да одбацимо све животне бриге. А даље, после службе у храму, ствари постају сложеније. Довезли су на пример у продавницу хлеб. Је ли то сујета? Да, али још и милост Божија. Срце је одједном заболело и одмах је стигла „Хитна“ – то је уопште сујета над сујетама, али истовремено и највећа милост. У сујети (журби и бризи) и „Хитна“ обилази град, у усјети и уморни диспечер прима по хиљаду позива на дан. Но, све је ово милост, коју је потребно претворити у свесно служење. А све светско заборавити, дај Боже, само ће се за време службе постићи. Сад погледајте; ако ми с почетка поставимо себи висок план у погледу кућног (белог) монаштва, и покушавамо да претворимо стан у келију, а себе у тајног подвижника, онда ћемо створити у себи велику жалост због тога, што не достижемо свој високи идеал. Због тога је код нас тако испошћен изглед и ван посних дана. Овде говоримо о духовним предметима, дакле, о опасним предметима. Мач не сече само противника, њиме можеш и самог себе ранити. Ватра у пећи не само да је неопходна за припремање хране, али она може и читаву кућу спалити. Будимо пажљиви према себи, доследни и стрпљиви. И у погледу „одбацивања сваке бриге“ такође. Уопште треба се учити предстојању Богу у свим приликама: на путу на посао, за воланом, у продавници, код зубара (управо код њега је врло погодно место за молитву). Може се, вероватно, и код фризерана столици творити каква-таква молитва, а не само заљубљено гледати самог себе у огледалу.

Оче Андреј, како дознати, је ли човек добро постио и припремио се за сусрет са Светлим Христовим Васкрсењем? Је ли потребно уопште мислити о таквим стварима и оцењивати свој пост, или ће Бог неприметно за нас примити наше посне подвиге и напоре? Морамо ли ми доживљавати посебна осећања за време пасхалног богослужења?

– Треба доживљавати, али не би требало цедити осећања из себе вештачки и насилно. Не вреди изображавати из себе вољним напорима оно, што би требало да уследи као дар свише. Радост Пасхе је мешавина суза и осмеха на лицима, ликујуће срце – а то је заправо и награда за пост и веру у целини, за ревновање у њој. Разни народи радују се на различите начине. За време силаска Благодатног огња у Јерусалиму, Арапи, рецимо, играју, вичу, то јест бурно изражавају верско усхићење. Но, има и радост тиха, мање приметна споља. Ово је присутно код нас, јер је наш културни код више уздржан. Ми предпостављамо унутрашње ликовање. И тим не мање, лица се морају светлети, а сузе – бити искрене. Једном речју, пасхална радост је призвана да буде истинска и за оне који се труде од правог часа, и оне који су стигли у једанаести час.

Кристина Пољакова
Превео: Небојша Ћосовић

Извор: Епархија будимљанско-никшићка

Advertisements