Ево човјека! (Јн.19,5)

Ево како је посрамљен, изранављен, измучен безгрешни и свети наш Исус Христос! Каква је била нужда бестрасном Богу да Својим тијелом тако ужасно пострада од људи? Која је била нужда самом Богочовјеку да поднесе ове паклене муке на земљи? Није Бог морао, браћо, да предаје себе таквом срамоћењу и страдању на земљи. Његова жртва је потпуно добровољна, и Он је могао да се не оваплоти, не пострада и не умре. Само, тада бисмо сви ми, као грешници и непријатељи Божији, били вјечни заробљеници и робови ђавола и тако заувијек страдали. Тада не би постојале ове двије стране, десна и лијева, и не би било речено праведници ће поћи у живот вјечни, а грешници у вјечно мучење, већ би свима био одређен један пут – пут вјечног мучења. Страшно је и помислити! Али Господ, из Своје бескрајне милости, није могао гледати како ђаво мучи људски род, и дошао је да нас ослободи његовог ропства и вјечних мука. А да би нас ослободио од службе ђаволу коме смо се предали и предајемо се сами, Он је ради нас пожелио да по Свом човјештву постане најпослушнији слуга Свог небеског Оца, Коме смо били, а и сада бивамо непослушни, и људским тијелом и људском душом, људском снагом коју поткрепљује божанство, да побједи ђавола-кушача, коме смо тако лако пали у плијен, и данас му се лако предајемо преко својих гријехова. Даље, да би нас ослободио вјечних мука пакла, у којима би по праведности морале бити наше бесмртне душе, заробљене ђаволом, Он, предвјечни Бог, пожелио је да сам Својим човјештвом поднесе на Себи наша вјечна мучења. И као што видите, како сте чули из Еванђеља, Он је нас ради претрпио то страдање. Он је отрпио сваку срамоту и сав ужас мучења од људи и ђавола да би нас ослободио пакла, у коме бисмо се без Спаситеља вјечно мучили. Тако нас Христос ослободи пакла, а ми сами у њега идемо неустрашиво, затворених очију да свјетлост не видимо, и да што прије у њега стигнемо. Многи од нас се без страха предају свакојаким гријесима и не помишљајући да се исправе, као да је Христос слуга гријеха па све, чак и оне непокојане грешнике, који се нису промијенили срцем и дјелима, води у рај. Несхватљива окорјелост срца и безосјећајност влада у многима од нас. Када је Христос Спаситељ страдао и умирао, сва твар је дрхтала од страха – земља се тресла, камење се распадало, мртви устајали – а наше душе не дрхте гледајући страдање и смрт Богочовјека, сјећајући се вјечних и љутих мука које бисмо ми трпјели да за нас није пострадао и умро Господ. Наша срца се не цијепају, не омекшавају због маловјерја, невјерја, окрутности, гордости, мржње према ближњем, зависти на његово добро, од осуде, стомакоугађања, преједања и пијанчења, тврдичлука, среброљубља, блуда. Па и овдје, пред овом плаштаницом, колико стоји људи који у овим светим и страшним трнуцима не престају да раде за ђавола – осјећају мржњу према ближњем, завиде једни другима, мисле на новац, крађу, пијанчење, нечистоту. Колико је оних који једва чекају празник да се напију и препусте банчењу, скрнавећи тако храм свога тијела које је после причешћа светим Тајнама тијела и крви Господње, постало храм Господњи? Али зашто ја помињем празник? Зар не видимо, и прије празника, па чак и сада, док се сјећамо Христових страдања због нас, пијане људе и оне који се предају блудничењу? Они су народ безакоња, који данас ријечима благосиља Христа, а сјутра ће, или још данас, хулити на Њега дјелима својим. О незахвални, безосјећајни, неразумни, немилосрдни људи који данас тобоже састрадавају са Христом и распињу се са Њим, а сјутра ће Га, или прекосјутра, поново распети! Докле ћемо тако, браћо? Докле ћемо бити лицемјери? Докле ћемо радити за ђавола и жалостити Господа? Ево шта ће бити, браћо, ако се не распадну наша камена срца са својом разноразном злобом, својим страстима, прљавштином, ако их не ослободимо маловјерја, невјерја, хладноће, преједања и пијанства, бестидности, мржње, гордости, зависти, лењости, доколице и других страсти – осудиће нас, једном, оно исто камење што се распало у вријеме смрти Христове. Ако се не покајемо и свим срцем Богу обратимо стропоштаћемо се у онај ад, из кога је дошао да нас избави Син Божији. Да, браћо, заиста је тако! Ако се не покајете, сви ћете тако изгинути! (Лк.13,3). Замислите колико ће сада тежу казну заслужити онај који гази Сина Божијега, и крв Завјета којом је освећен за несвету држи, и Духа благодати вријеђа? Јер знамо онога који рече: Моја је освета, ја ћу узвратити, говори Господ…Страшно је пасти у руке Бога Живога (Јев.10,29-31). Амин.

Свети Јован Кронштатски

Advertisements