Више од 10 година Архиепископ охридски Јован пролази личну голготу. Страда, трпи и прашта. Све само због једне молитве. Молитве за јединство Цркве. Данас, после три године затвора, архиепископ Јован је десету недељу на слободи. Из Петрограда, где је на лечењу и опоравку, говори специјално за Седмицу (Радио Београд).

Ваше Високопреосвештенство, хвала Вам што управо на Васкрс говорите за Седмицу.

Хвала и Вама заиста на позиву да се можемо обратити људима и проговорити o стварима које заслужују да се чују шире, зато што можда неки још нису чули, можда су неки погрешно чули, тако да је Ваша иницијатива за сваку похвалу.

У Петрограду сте на позив Патријарха московског Кирила. Данас са руском сабраћом прослављате највећи хришћански празник. Јесу ли Ваше ране зацељене?

Рана се тешко зацељује после свега онога што сам проживео свих ових година, али је нада у Господу код хришћана таква да надокнађује све оне недостатке које човек евентуално има и трпи у овом свету и животу. Наравно, затворски третмани, да тако кажем – а до сада сам седам пута био у затвору – утицали су на то да се јаве и неки здравствени проблеми, и то не само проблеми које таква ситуација може да остави на психичко здравље човека, већ и здравствени проблеми таквог карактера да је требало да дођем на рехабилитацију и лечење овде у Русију. Истински благодарим Његовој Светости Патријарху московском и све Русије г. Кирилу што ме је љубазно позвао да дођем овде о трошку Патријаршије Московске и прођем кроз сва неопходна медицинска испитивања и терапије. Ево, већ неколико недеља овде сам у Санкт Петербургу, и за то хвала Богу, хвала Патријарху и хвала свој браћи овде у Русији. Осећам се све боље и боље.

Руски лекари лече Ваше тело. Може ли се рећи да петроградски манастири и светиње лече Вашу душу? Јесте ли обновили духовну снагу? Јесте ли заборавили Идризово?

Тешко се заборављају ти дани, а мислим да није и непоходно ни потребно да се то заборави. Важно је да, ако може, човек некако опрости и прашта у животу. Заборав није својствен ни Цркви којој припадам, пошто она памти историју, има своју историју, пише историју, бележи све догађаје из црквеног живота, али и из живота појединца. На крају крајева, не сматрам да треба да заборавимо ни лично ја, ни сама Црква: из оваквих догађаја сви се ми учимо и поучавамо какви треба да будемо у будућности. Из таквих примера којих смо имали у прошлости и ми смо се учили; учимо се на примерима из историје и прошлости, а неко ће се можда учити на нашим примерима. Дакле, не трудим се уопште да заборавим, него је највећи мој подвиг управо ако могу да опростим зато што сматрам да су ми људи сасвим неправедно учинили, и то они који изјављују да су црквени људи, људи који верују у истога Бога, кажу, у којег верујемо и ми, и управо они су узрок свих страдања која сам проживео ових неколико година уназад. Но, то је што је, слава Богу за све, како каже Свети Јован Златоуст, треба да будемо бодри и храбри, јер не знамо шта нас још чека у будућности, можда нешто боље, а можда и нешто горе, те у сваком случају треба да будемо сваки пут предострожни и трезвени.

Служите Литургије, обилазите манастире, били сте и уПетроградској духовној академији. Како доживљавате руску духовност сада после свог страдалничког искуства на Балкану?

Заиста је дивно бити овде међу браћом у Русији. Руска култура је словенска култура, али словенска култура која има своје корене у византијској култури, јер, као што је познато, Руси, као и сви Словени, крштени су од стране Византинаца, и зато су то тако блиске и тако сродне појаве. Ми смо толико сродни не само као Словени, него, пре свега, као хришћани зато што нас много дубље и више повезује хришћанство него само словенство. Руси, као и Срби, Македонци и Грци, сви су утемељени на истом корену вере, на вери у Свету Тројицу, на вери у васкрсење, на вери у јединство Цркве и саборност у другом свету. Зато могу да кажем као да сам овде у Русији као код куће – тако су ме примили, а тако се и осећам. Заиста је предивно овде, и у манастиру где живим, и на свим местима где богослужим пријем је веома топао, увек је свечано, знају да поштују не само чин архиепископа, него и све оно што смо проживели зарад јединства Цркве.

II

Ваша лична и голгота Ваше сабраће у Македонији и Цркве којој припадате почела је 2002. године, и то из крајње хришћанских побуда и намера ради превазилажења раскола и успостављањајединства Цркве. Шта се, уствари, десило?

Четири године пре тога, отприлике 1998. године, почели су преговори између такозване Македонске Православне Цркве и Српске Патријаршије о успостављању јединства и канонског поретка те непризнате Цркве у Македонији. Водили су се исцрпни и дуги преговори, и после свих тих преговора, након четири године, дошло је до Нишког споразума, који су у граду Нишу потписале делегације Српске Православне Цркве и такозване Македонске Православне Цркве. Тим споразумом решавао се највећи спор који је постојао од 1967. године до данас са Македонском Православном Црквом, а то је да она прихвата да има аутономни статус у границама јурисдикције Пећке Патријаршије, односно Српске Православне Цркве, али зато Српска Православна Црква гарантује најширу могућу аутономију те Цркве у Македонији. Сви смо сматрали да је то већ завршено, јер је до те мере исцрпљено да више, по мом скромном мишљењу, није имало шта да се придода том Нишком споразуму. Када смо мислили да је све већ готово, и поред тога што је Сабор Српске Православне Цркве у потпуности прихватио Нишки споразум, највише под притиском власти у Македонији, Синод Македонске Православне Цркве одбацио је тај споразум, и тако је све пропало, да тако кажем.

Неколико недеља после тога, да би се спасло што се спасти могло, блаженопочивши Патријарх Павле је, као Патријарх Српске Православне Цркве, упутио позив свима архијерејима, свештенству и монаштву, али и сваком вернику у Републици Македонији да се прикључе јединству Цркве са Српском Православном Црквом. Тада сам био Митрополит у Вардарско-велеској митрополији и, наравно, у саветовању са свештенством, монаштвом и верним народом, ја сам прихватио тај позив, и само пар дана после тога почела је ова, како Ви кажете, голгота. Жалосно је што се у све то умешала држава, и до данашњег дана то је најтрагичније; зато можда и нема црквеног решења овог питања. Да се није умешала Република Македонија од тих зачетака, 2002. године, и да она још не настоји да буде чинилац решавања тога спора до данашњег дана, мислим да би његово решење  било много лакше. Али они штите неке замишљене, виртуелне интересе, сматрајући да Македонска Црква не може и не треба да промени своје име док није решен проблем имена државе, и на тај начин читаву једну Цркву држе као таоца да не буде у јединству са свима другим Црквама.

Кажете да су то идеје за које вреди живети и дати живот. Одакле проистичу, где су рођена таква Ваша убеђења?

Ја чак не мислим да је то идеја, иако се може чак и сврстати под појам „идеје”. То је чиста вера коју нам нуди то непатворено јеванђеље које смо примили од наших претходника, да је јединство са Богом немогуће без јединства са ближњим својим; то су Господње речи, то није измислио неко од нас људи и није пренео неко од људи, него је то рекао сам Господ Христос. Зато је јединство основа у самој Цркви – не може постојати јединство са Богом без јединства са људима, и обрнуто, никакво јединство са људима на трајној основи не може се постићи ако то јединство није зајемчено од Бога. Дакле, на основу те вере и на основу тог убеђења ја, са својим скромним способностима, радио сам све што сам радио. Хвала Богу, ипак, да се таква вера и такво знање о вери постигне, били су потребни добри учитељи; ја сам срећан што сам у животу имао такве велике учитеље, способне да предају, и кроз знање и кроз сопствени живот, веру у Богочовека Христа и у Свету Тројицу, наравно, прво у Београду где сам школован, а после тога у Грчкој где сам био на последипломским студијама, и све то је утицало на формирање мога карактера, моје вере, моје љубави према Цркви. Заиста сам благодаран Богу и свима мојим учитељима који су ми дали квасац који се после развијао у мени, и, ево, стигао до оваквих димензија да треба да покажем шта сам научио. Изгледа да је дошло време и ред на мене да ја то покажем. Како саветују Оци Цркве, никада не треба тражити само мучеништво, али ако дође ред на тебе, никада не треба да се уклониш из тог реда, који захтевају и Бог и сама Црква.

То Вас је коштало страдања, прогона, мржње, затвора, па и срамних оптужби за ширење верске и националне мржње, или проневеру новца.

Видите, то уопште није чудно. Највише блаженство од оних блаженстава које је на гори изрекао сам Христос управо је то да будемо лажно оптужени од других; када можемо да претрпимо лажне оптужбе, онда смо на врху духовности. Али, наравно, не треба само да их истрпимо, тако стихијски, зато што морамо, него да их претрпимо са ширином праштања, да не узимамо зло тим људима, кад бисмо то могли, као што нам је показао Христос. Он на крсту каже: „Опрости им, оче, јер не знају шта чине.” То нису само речи, Он је заиста могао да опрости. А сада је питање можемо ли ми људи да праштамо као Бог. Али то нам је зацело пример и треба да се трудимо да тако радимо као што нас је Он учио. Да ли ћемо у томе успети, зависи од много чинилаца, пре свега, од наше воље, затим од нашег подвига, али и од културолошких аспеката, од саме средине. У сваком случају, то је пре свега избор вере.

Ваш лични и духовни живот је под деценијским притиском. А Ваш циљ, где је сада?

Циљ је и на почетку био, као и сада, на крају – јединство. Јединство човека са Богом, јединство свих људи са Богом, јединство свих људи међусобно – ето, то је циљ. То треба, пре свега, да буде циљ сваког човека, а поготово једном архипастиру који при самом рукоположењу у такав епископски чин добија задатак од самог Бога да се брине о јединству Цркве. Сви епископи треба да се брину о јединству Цркве, јер ће управо најтеже питање на Страшном суду за њих бити да ли су очували јединство Цркве. Све друго је можда нижег ранга, неважно; сва служба епископска је велика служба, али епископ се, пре свега, поставља да сабира народ око Бога, да га сабира у јединству – а како да га сабира ако сам не сведочи то јединство? Да има јединство са Богом, да има јединство са народом и да се труди да покаже народу да и он сам треба да буде у јединству.

Каква је будућност Ваше борбе?

Ако не верујем да је будућност те борбе успешна, ја је не бих ни почињао. Наиме, бесмислено је нешто почињати ако не верујеш да ће се то благополучно завршити. Ја сам убеђен у то. Сматрам да је то Божја воља. Пошто сам убеђен да је то Божја воља, да Бог воли то јединство, да је њему то драго, да он помаже нама – и то видим свакодневно у свом животу, без обзира какву голготу пролазим, да видим да је Бог са мном, да ми помаже у свему томе –, онда сам убеђен да ће и крај бити врло успешан. Само у своје време. То можда не можемо сада да кажемо, али Бог зна када и како ће то да се покаже – да је било најбоље решење које спроводимо према коначном циљу.

I

Прихватили сте Нишки споразум, односно канонско и литургијско јединство са СПЦ. Да ли то значи да се Ви потпуно осећате као архијереј СПЦ?

Аутономија Охридске Архиепископије је најшира могућа аутономија коју је добила било која Црква у историји. Има више аутономних Цркава, и у Руској Патријаршији их има више, и других аутономних Цркава под Васељенском Патријаршијом, али сматрам да је најшира аутономија управо аутономија Охридске Архиепископије. Она је таквог ранга да смо ми у јединству са Српском патријаршијом преко личности Српског патријарха који потврђује Охридског архиепископа. Узимамо свето миро од Српске Патријаршије, и то је отприлике све – све је друго као аутокефална Црква. У том контексту и ја говорим – као аутономни Архиепископ. Ја сам епископ Охридске архиепископије, и Српска Црква не тражи ништа више од мене, а ја поштујем Српску Патријаршију и на свакој Литургији помињем Српског патријарха, што значи да знам да је Охридска Архиепископија у јурисдикцији Српске Православне Цркве. Дакле, Охридска Архиепископија је у свему аутономна, али је ипак у канонском подручју Српске Православне Цркве.

Како Ваш религиозни идентитет утиче на Ваш национални идентитет?

То сам некако можда много раније разрешио и зато немам тај проблем који се можда јавља понекад и код људи са високим црквеним чином. Ја сам можда као млад приступио Цркви сасвим искрено и онако како каже апостол Павле: „У Цркви нема Јелина ни Јеврејина“, значи сви смо једно у Исусу Христу. Тако ми никад национално опредељење није било важније од црквеног опредељења. Нико те не пита у којој нацији ћеш се родити, као што те нико не пита ни ког ћеш пола бити, или било које друге биолошке карактеристике. То се добија наследно и за то човек није одговоран. Али црквени идентитет се не изграђује по наследству – напротив. Црквени идентитет се изграђује по избору вере; ми смо слободни да прихватимо или не прихватимо одређени идентитет. Е, драго ми је што сам рано у животу одабрао црквени идентитет, који ме је ослободио од свих тих биолошких карактеристика, колико год то човек може. Ако човек успе да се ослободи свих биолошких стега које га притискају, или ако се бар бори да се ослободи – а црквени идентитет подразумева то да се човек слободно определи за други идентитет који он воли, а не идентитет који му је наметнут, – онда он одабира да смо сви једно у Исусу Христу. Тако сматрам да и код мене национални идентитет има другостепени или трећестепени значај.

А како Вас у Македонији доживљавају, као Србина или као Македонца?

Не могу прецизно да вам одговорим, јер нико никада није рекао да нисам Македонац, а сваки пут када неко хоће да ме увреди и окарактерише као издајника, онда ми каже да сам Србин. Али код мене су се у последње време прошириле и иницијативе – кажу ми да сам Грк, Бугарин, откад сам у Русији можда ће ми додати да сам Рус. Још нисам чуо да су ми рекли да сам Албанац, али могуће је и то.

А у каквом је данас канонском положају Македонска ПравославнаЦрква?

Она је непризната Црква, у расколу са свим осталим православним Црквама, и тако је од 1967. године. Ништа се није променило у њеном статусу. Била је прилика да се то промени Нишким договором, и жао ми је што Македонска Православна Црква то није прихватила. Не знам како ће се све то решавати. Дај Боже да има решења, али док политика не дигне руке од овог проблема, мени изгледа врло тешко.

Да ли после свега цео овај процес против Вас испаде искључиво политички?

Па јесте, постао је искључиво политички после бруталног мешања политике у моје гоњење и затварање. Политика није имала велики утицај у време преговарања са Српском Православном Црквом, али када се видело какав је исход преговора, онда се активно укључила и до данашњег дана она неће да се искључи из позиције коју је сама наметнула. Нажалост, сматрам да Црква у Републици Македонији, која није призната, нема унутрашњи капацитет да одоли таквом притиску, и то је можда највећи проблем. Када би она имала унутрашњи капацитет да каже властима „Немојте да нам се мешате у ово“, онда би било много лакше. Али они, изгледа, желе, чак и подстичу ту заштиту, јер сматрају да имају унутрашњу конкуренцију у Охридској Архиепископији и, ако немају такву заштиту од државе, они би могли потпуно да се распадну. Тако они сами себе подјармљују под власт у Македонији.

У каквој су вези МПЦ и политика македонске државности и стварање македонског националног идентитета?

То је већ познато. Историја је то већ запечатила; јасно је да је политика створила Цркву у Македонији – стварање Македонске Православне Цркве је политичка одлука. Само се формално прича да је неки црквени народни сабор дао иницијативу, али сабор без иједног епископа! То је неканонско, непостојеће у Цркви. Зато нико и не признаје такве иницијативе. То је политички организовано још после ослобођења од фашиста, да би касније притисак био све јачи и јачи; то је била жеља да се преко Цркве обезбеди идентитет македонског народа, и тако се стигло до 1967. године када је, под притиском власти, показана непослушност према Мајци Цркви – Српској Патријаршији и кад су насилно извојене територије Републике Македоније из јурисдикције Српске Православне Цркве.

Ви сте држављанин и Србије и Македоније. Да ли сте се некад наљутили на власт у Београду што се није више борила за Вас и што је ћутала на Ваш проблем?

Тешко ми је да говорим о томе да ли сам се наљутио у овом тренутку када говоримо о праштању, чак и онима који су умешани у моје затварање. Према мојим подацима, власт у Србији је радила нешто – да ли су могли више, нека остане на њиховој савести. Многи су говорили да они могу више: могу да запрете, могу неке односе са државом да поставе на другачије основе када знају да су у праву, да је затворен један држављанин Србије, а поготово Архијереј Српске Православне Цркве, а сви знају да је затворен по измишљеним оптужницама. Мислим да је могло и другачије да се поступи, но не могу да кажем да се љутим пошто су у свим контактима са властима у Републици Македонији разговарали о мени и мом статусу.

Руска Православна Црква се, учествујући у Вашем ослобађању, укључила у решавање раскола у Македонији. Може ли се под њеним ауторитетом пронаћи и решење? Какво је то могуће решење?

Изгледа да су овде Патријарх московски и власти у Русији очигледно могли више, јер је моје ослобађање извршено под њиховим великим утицајем. Бескрајно сам захвалан Московском патријарху зато што је врло одлучно наступио и према Цркви у Републици Македонији и према њиховим властима. Да ли постоји неко решење, незахвално је говорити пре почетка било којих разговора. Колико је мени познато, Македонска Православна Црква у расколу већ је упутила писмо Српској Патријаршији тражећи обнављање дијалога, али сматрам да до Архијерејског Сабора у мају не би могло ништа у вези тога да се реши, зато што је то решење које треба Сабор да донесе, а ми да се сагласимо. Тек после Сабора може отпочети неки дијалог, без нашег противљења да у њему учествује и Руска православна Црква, зато што се показала и као пријатељ и као Црква која жели да постоји јединство у Православној Цркви, а исто тако и можда зато што има сличне проблеме чија решења би се могла применити и на друге проблеме Православне Цркве у свету.

Која је граница преко које СПЦ неће ићи?

Српска Црква не може да дâ више од онога што је дато Охридској архиепископији. Могла би да се добије и аутокефалија, коју треба да дају све православне Цркве у свету. СПЦ нема право да дâ аутокефалију, и зато је крајња граница оно што је већ дато.

IV

Сва искушења, па и ова Ваша, лична су, како кажете, победа заЦркву. Је ли то Ваша сатисфакција?

Све што је победа за Цркву јесте и моја сатисфакција, јер сам предао свој живот Цркви још у тренутку када сам се замонашио, а поготово када сам постао Епископ, ја више не припадам себи. Оженио сам се својом Црквом, немам другу породицу, Црква ми је једина и јединствена породица. Логично је да је свака победа Цркве и моја сатисфакција, и то не само на помесном нивоу, него на нивоу Васељенске Цркве. Радујем се ако успемо у овоме – да са овом малом, скромном жртвом коју сам поднео постигнемо јединство Цркве у Републици Македонији, а касније и опште јединство у васцелој Цркви у свету – то би ми била велика сатисфакција.

Написали сте есеј „Слобода у затвору“. Објасните нам како је стилски оксиморон постао суштина Ваше снаге?

У Цркви је све некако парадоксално. Парадокс је живот насупрот смрти, парадокс је девичанство Пресвете Богородице, а у исто време и њен порођај, и још много има оваквих парадокса у Цркви. Ти парадокси су саставни део и човековог живота, па можда та супротстављеност коју ја излажем у књизи извлачи из дубине духовног живота поједине проблеме са којима се сусреће човек, али истовремено предлаже и решења тих проблема – бар у овоме свету. Наравно, коначна решења добићемо тек у Царству небесном: апостол Павле каже: „Сад видимо као уогледалу”, и зато сам се трудио да у књизи никад не будем математички прецизан, већ да оставим слободу да читалац сам протумачи то што чита онако како је њему најприкладније.

То је необично када се узме у обзир да сте истовремено и грађевински инжењер.

С једне стране као математичар не бих могао да допуштам тако поетичан израз, али сам, с друге стране, теолог, у већем ступњу него грађевински инжењер. Зато осећам да је теологија једна фаза духовне надградње, која ми је омогућила да схватим да је математика основа за односе који се развијају у овом створеном свету. За односе које развијамо са Богом и духовне односе које људи развијају међу собом важи друга законитост, а то је законитост слободе, где два и два често нису четири.

Живимо у време у коме егоизам побеђује љубав и у коме жртва губи значај. Како данас повратити њен смисао?

Једино човек који верује у Христову жртву може себе принети на жртву другима, зато што човек који не верује да жртва има смисао, није спреман ни сам себе да жртвује, а најчешће такви људи жртвују све друге, а не самог себе. Али човек који је задојен хришћанском вером, који живи том вером, он барем једном недељно учествује у приношењу саме жртве Христове. А то, другим речима, значи сећање на Христову жртву, односно на Христову смрт за нас и његово Васкрсење. И ако се тако често сећамо његове жртве, онда то има велики утицај и на наше прилагођавање тој жртви. Тако и ми постајемо саможртвени. Тешко је очекивати да људи који нису ушли у цркву прихвате саможртву као начин живљења. Наравно, има алтруиста, има хуманитараца…

Али слажете се са мном да живимо у време егоизма?

То се не може порећи. Али је времена егоизма било и раније, биће их и после нас. Човек је без Бога егоистично биће; то је разумљиво и може се лако доказати. Човек који нема наду у васкрсење, који нема наду у вечни живот, заиста је егоиста, јер мисли само на себе и како боље да прође у овом свету у коме му је некако све супротстављено. Наравно, онда је и лакше жртвовати друге него самог себе. Али када човек дубље схвати како је Христос својом жртвом променио историју човечанства, тек онда почиње да схвата смисао жртве и вежба се у томе да се саможртвује. То је велики подвиг, то не долази одједанпут, то се не може практиковати без вежбе; зато су и све духовне вежбе у хришћанском животу, и пост, и молитва – само мале вежбе за ову велику потребу да свој живот прилагодимо тако да буде саможртвен.

За шта се молите данас на Васкрс, док сте далеко од завичаја?

Пре свега, прослављамо Васкрсење Господње, што је најважније за сваког хришћанина. То му осмишљава живот; све муке које пролази кроз живот, добијају сатисфакцију кроз Васкрсење Христово. И наравно, никада не заборављамо јединство Цркве зато што нас Црква на свакој литургији подсећа да се молимо за њено јединство. То је нешто што никада неће изаћи из мог живота – молитва за Цркву, за њено јединство, за јединство хришћана, свугде у свету где се налазе.

Када нам се враћате?

Ако Бог дâ, планирам да у мају будем на Архијерејском Сабору у Београду.

Хвала много што сте говорили за Седмицу. Христос васкрсе!

Уредник и водитељ Ана Томашевић

Advertisements