Nedjelja Samarjanke

Сведочанство о Христовом сусрету са Самарјанком код Јаковљевог извора јесте једно од најпоетичнијих места у Јеванђељу. Подневно сунце, жеђ, вода, одмор након дугог пута, Господ који уморан седа на ивицу Бунара: сви ови детаљи наведени код светог апостола Јована, чине веома присну сцену и јарко дочаравају Христову присутност. Разговор са непознатом женом је непосредан, тако да, чак, не можемо ни да осетимо антагонизам који је иначе постојао између Јевреја и Самарјана, напротив, долази до непосрене блискости између двоје саговорника.

Али, разговор Исуса са Самарјанком, иако је природан, изненађује нас својом згуснутошћу и током мисли. Сваком новом реченицом, Исус уздиже разговор са материјалног на духовни ниво. Разговор се најпре односи на обичну воду, која се налази на дну бунара: „Дај ми да пијем“, каже Исус. Жема је зачуђена: како може он, Јудејац, да се обраћа Самарјанки? Исус не прихвата ову расну и религијску расправу, већ се непосредно открива као Извор живе воде и нуду дар Божији жени. Жена оклева, и враћа тему разговора уназад на воду у бунару и, са премисом ироније у гласу, пита овог странца о његовом пореклу: „Јеси ли ти већи од оца нашег Јакова?“.

Исус јој онда објашњава смисао својих речи: Вода из бунара је намењена за нашу свакодневну употребу, док је вода жива за вечни живот. Пошто се заинтересовала, жена користи прилику да пита Исуса за ту воду која заувек отклања жеђ. Онда је Исус суочава са суровом стварношћу. Показује јој ко је она, да је она једна површна жена, која је имала пет мужева. Жена, која има много лица, тек сада престаје да глуми, стаје пред Господа без маске и проналази своје истинско биће…

Али, пре него Му се потпуно отвори, она хоће да буде сигурна у вези са још једним питањем: „Да ли спасење долази од Јудејаца?“. Да, истина је да спасење долази од Јудејаца, а сада схвата и зашто. У једном тренутку она схвата да је Исус Спаситељ света. Пошто спсење долази преко Њега, оно долази од Јудејаца. Када је то схватила, она је постала спремна да призна Месију.

Последње питање које је Самарјанка поставила пре него је признала Христа за Спаситеља, односи се на религијску полемику између Јевреја и Самарјана – да ли је јеврејски храм једино место за истинско богослужење, или је то, пак, супарнички храм, подигнут у Самарији на гори Герасим?

Још једном Исус уздиже разговор на виши ниво, прелазећи са земаљског света (то јест земаљског места за богослужење) на небески свет: на клањање Оцу у Духу и Истини.

Да, јерусалимски Храм ће бити срушен. Долази час када ће свако ко верује у Бога претворити своје тело у обиталиште Светог Духа (1. Коринћанима 6, 19). Клањање Оцу у Духу и истини даје нам светотројино разумевање нашег односа са Богом. Свети Дух је Бог, који долази да обитава у духу верника који се клањају Оцу, а Христос је оваплоћена истина (Јован 14, 6) Који нам се открива да би нас водила к Оцу.

 Архимандрит др Јустин (Поповић): ТУМАЧЕЊЕ СВЕТОГ ЕВАНЂЕЉА ПО ЈОВАНУ
Глава четврта: ГОСПОД ИСУС И ЖЕНА САМАРЈАНКА

„Када, дакле, сазнаде Господ да су фарисеји чули да Исус више ученика задобија и крштава него Јован – иако Сам Исус не крштаваше него ученици Његови – остави Јудеју и отиде опет у Галилеју. А ваљало Му је проћи кроз Самарију. Тако дође у град самаријски звани Сихем, близу села које даде Јаков Јосифу, сину својему. А ондје бјеше извор Јаковљев. Исус пак уморан од пута сјђаше тако на извору; бјеше око шестога часа.“

(4:1-6)

Како је веродостојан сведок Свети Еванђелист Јован? Заиста је руководно начело његово при писању Еванћеља да бележи оно што види и што чује (1 Јн. 1,1). Ево, он види Исуса уморна, и пише: „Исус уморан од пута сећаше на извору“ (ст. 6). – Шта говориш Јоване?

Зар уморан Исус чудотворац, Исус коме велики Претеча није достојан да одреши ремена на обући Његовој? Да, Он како Га видиш, такав и јесте. А да није такав, зар би био прави човек, зар би знао шта је у човеку и шта сачињава главну муку његову? Он то не скрива, чак ни од жене Самарјанке. Он јој изјављује да је жедан, и моли је да му да воде да пије. Реците, зар није прави човек? Он је не само уморан, него и жедан.

„Дође жена из Самарије да захвати воде. Рече јој Исус: Дај ми да пијем. Јер ученици Његови бијаху отишли у град да купе хране. Рече Му жена Самарјанка: Како ти, који си Јудејац, тражиш од мене жене Самарјанке да пијеш? Јер се Јудејци не друже са Самарјанима. Одговори Исус и рече јој: Кад би ти знала дар Божији, и ко је Тај који ти говори: дај ми да пијем, ти би тражила од Њега и дао би ти воду живу. Рече Му жена: Господе, ни ведра немаш, а студенац је дубок; одакле ти онда вода жива? Еда ли си ти вћи од оца нашега јакова, који нам даде овај студенац, и он из њега пијаше и синови његови и стока његова?

(4:7-12)

Жеђ? – Слабост правог човека, а не човека са привидним телом. Ту слабост своје људске природе Господ Исус искоришћује и употребљује као средства спасења за Самарјанку: говари јој о води живој. Вода жива? То збуњује жену и она с правом пита: „одакле ти имаш воду живу“ (ст. 11). Њу није имао велики праотац Јаков, а ти?

Ко си ти? и шта је то „вода жива“?

Свети Кирил Александриски вели: „Водом живом“ Спаситељ овде назива благодат Светога Духа. Ко се ње удостоји, имаће у себи постојани извор божанских учења.

„Одговори Исус и рече јој: Сваки који пије од ове воде, опет ће ожедњети. А који пије од воде коју ћу му Ја дати неће ожедњети довијека, него вода коју ћу му Ја дати постаће у њему извор воде која тече у живот вјечни.“

(4:13-14)

Спаситељ јој објашњава: „Сваки који пије од ове воде, опет ће ожеднети“ (ст.13): „сваки“, и ти, и ја, и сви. Ти то већ знаш; „а који пије од воде коју ћу му ја дати, неће ожеднети никад; него вода коју ћу му ја дати биће у њему извор воде која тече у живот вечни“ (ст. 13-14).

А та жива вода јесте Дух Свети: „Ко је жедан нека дође к мени и пије. Који верује у мене, као што Писмо рече: „из његава тела потећи ће реке воде живе“ (Јн. 7,37-38; Ис. 12,3; Јоиљ 3,18). И богонадахнути Еванђелист убрзо објашњава ову Спасову благовест: „А ово рече за Духа кога су имали примати они који верују у Име Његово. Јер Дух Свети још не беше дат, јер Исус још не беше прослављен“ (Јн. 7,37-39). Осим телесне жеђи постоји духовна жеђ: жеђ боголике душе човекове, жеђ богочежњива: та жеђ хоће бесмртност и живот вечни и све што томе води.

А то може дати само Бог, само Дух Свети, само Божанска Тројица, која је и „створила човека тројицеликим = триадоликим, по лику Своме, да би он само у Њој могао наћи вечну пуноћу и вечну оствареност овога тројицеликог бића. Дух Свети, када уђе у човека кроз свето крштење, Он Своје божанске и свете силе разлива по боголиком бићу човековом помоћу светих еванђелских врлина. Јер свете врлине и јесу свете божанске силе које испуњују човека свим оним што је свето, божанско, бесмртно, вечно. Само се даровима Духа Светога утољује жеђ душе људске за бесмртношћу и вечношћу.

Они се путем подвига толико сједине са човеком, са сушитном његовог бића, толимо постану његови, да се у њему претварају у непресушни „извор воде која тече у живот вечни“ (ст. 14); која све што је његово, цело биће његово преображава у вечно и бесмртно; кроз њих, и помоћу њих, он стално: свим мислима, свим ооећањима, свим расталожењима „тече у живот вечни“. Све то лично даје Богочовек за веру у Њега.

А вера? – Сав се поверити, свим се бићем својим предати Господу Христу, да Он начини од тебе што хоће. А Он хоће свима људима једно: да се сви спасу од греха, смрти и ђавола, и постану божански бесмртна бића, добију живот вечни. Кроз сваку свету врлину човек отиче душом својом у живот вечни; а кроз сваки грех отиче у смрт, у смртно, у муку вечну. Тако човек непрестано или увећава своју бесмртност или своју смртност.

И до Страшнога Суда сваки ће човек или сав отећи у живот вечни или сав отећи у смрт вечну.

Свети Златоуст благовести: Бог нас је увео у овај живот и удахнуо нам душу да бисмо ми користили не само овај свет, него ради тога да бисмо радили све ради будућег живога; само су неразумна створења саздана једино за земаљски живот.

„Рече Му жена: Господе, дај ми ту воду да не жедним и не долазим овамо да захватам. Рече јој Исус: иди, зови мужа својега, и дођи овамо. Одговори жена и рече: Немам мужа. Рече јој Исус: Добро каза: немам мужа; јер си пет мужева имала, и сада кога имаш није ти муж; то си право казала. Рече Му жена: Господе, видим да си ти пророк.“

(4:15-19)

Отвореној и радозналој Самарјанки: „Господе, дај ми те воде“, Господ јој заиста и даје мало – мало: открива јој Своје божанско свезнање, и тиме целом бићу њеном отвара пут ка Богу живом и истинитом. Она кроз то откривење види у Исусу најпре пророка Божјег, весника истине. Али, Он је Јеврејин, а она Самарјанка; међу њима је вечити спор.

„Оци наши клањаху се Богу на гори овој, а ви кажете да је у Јерусалиму мјесто гдје се треба клањати. Рече јој Исус: Жено, вјеруј ми долази час када се нећете клањати Оцу ни на гори овој ни у Јерусалиму. Ви се клањате ономе што не знате; а ми се клањамо ономе што знамо; јер је спасење од Јудејаца. Али долази час, и већ је ту, када ће се истински богомољци клањати Оцу у духу и истини, јер Отац тражи да такви буду они који Му се клањају. Бог је Дух; и који Му се клањају, у духу и истини треба да се клањају.“

(4:20-24)

Ваљда ће га он – Свезналац – решити: где се треба молити Богу? Ко је у праву: ми или ви, Јевреји? „Спасење је од Јевреја“ (ст. 22), јер је Спаситељ од њих. Од њих, али не само и за њих, већ за све људе.

Јер су сви људи у Адаму једно, у греху и смрти једно, тако треба да буду и у Спаситељу једно, у спасењу и бесмртности једно. Када се то зна, оида нема осметње за спасење никоме. То сазнање је основ богопоштовања, богамољства: „Иде време и ввћ је настало, кад ће се прави богомољци молити Оцу духом и истином, јер Отац тражи такве богомољце“ (ст. 24).

Прави богомољци, Духоносци. Молити се Богу „духом и истином“. Дух Свети је Дух Истине. Ко има Њега има истину; и молећи се воћен Њим, он се моли Духом и Истином.

Дух људски без Духа Светога нити може познати Бога нити Му истински служити. Дух Свети је тај који „нам помаже у нашима слабостима, јер не знамо зашто ћемо се молити као шгго треба, него сам Дух моли се за нас уздисањем неисказаним“ (Рим. 8,26). Само који има Духа Светог „зна“ шта је богомољство, зна шта је молитва и „по вољи Божјој моли се“ (Рм. 8,27).

Само налазећи се у Духу Оветом дух људски налази се у истини, живи њоме, мисли њоме, осећа њоме; а без Њега он је у лажи, или на путу који води лажи. Само духоносац служи Богу истински, јер свим бићем својим истинује; а истина и није друго него знати истинитог Бога и живети Њиме: „Бог је Дух; и који му се моле, духом и истином треба да се моле“ (ст. 24).

Свети Златоуст вели: Дух Свети се назива огњем – ради означења топлоте благодати коју Он изазива, и истребљења грехова; а водом – да се изрази чистота и обновљење које Он даје душама које Га примају.

Наводећи Спаситељеве речи: „Бог је Дух; и који му се моле, духом и истином треба да се моле“, Свети Златоуст вели да је ту реч о Цркви: „јер је њој својствено истинско и достојно Бога поклоњење Богу“.

То још значи: Христом треба да се моле, јер је Христос – Истина (Јн. 14,6), и који Њиме живи – живи Исгииом, и тако цео живот свој претвара у служење Богу истином, у богослужење истином. Све што је требало да у речима остави од овоје Истине, Христос је оставио у светим речима свога Еванђеља. А себе цела оставио Цркви, и ко у Цркви живи – Њиме живи, Њиме који је истина и живот.

„Рече Му жена: Знам да долази Месија звани Христос; кад Он дође, објавиће нам све. Рече јој Исус: Ја сам – Који говорим с тобом. И утом дођоше ученици Његови, и зачудише се што са женом разговара, али ниједан не рече: шта тражиш, или што говориш са њом? А жена остави свој крчаг и отиде у град и рече људима: Ходите да видите човека који ми каза све што сам учинила. Да није он Христос? Изиђоше, дакле, из града и пођоше Њему.“

(4:25-30)

Самарјанка је осетила да Исус говори о нечем месијанском, о нечем новом, али очекиваном само од Месије. Она зна да је прва одлика Месије свезнање: „Када Христос (=Месија) доће, казаће нам све“ (ст. 25).

Она то говори као да продужава Спасово месијанско благовешће о правим богомољцима. Зато Спас и открива прво њој сву истину о себи: „Ја сам (Месија) који говори с тобом“ (ст. 26).

То Господ не откри ни ученом Никодиму, ни мудром Натанаилу, већ простој богољубивој жени, која је срцем осетила Еванђеље Месије, и прву истину његову, истину о правим богомољцима. И са том истином, понесена њоме, оставила своје судове и похитала у град и рекла људима: „Хајдете да видите човека који ми каза све што сам учинила: да није то Христос?“ Проверите и ви, браћо Самарјани (ст. 29).

„А у међувремену мољаху Га ученици Његови говорећи: Рави, једи! А Он им рече: Ја имам јело да једем за које ви не знате. Тада ученици говораху међу собом: Да Му неко не донесе да једе? Исус им рече: Јело је Моје да вршим вољу Онога Који Ме је послао и извршим дјело Његово. Не кажете ли ви да су још четири мјесеца па ће настати жетва? Ето, велим вам: подигните очи своје и видите њиве како се већ жуте за жетву. И који жање прима плату, и сабира род за живот вјечни, да се радује заједно и који сије и који жање.“

(4:31-36)

За то време ученици моле свог гладног, и жедног, и уморног Учитеља да једе. А Он им, потстакнут тиме, говори о својој тајаиственој храни којом он храни Своје чавекољубиво биће. А то је? – Спасење људи. То је посао његов у овету; вршећи га Он храни себе. До малочас, разговарајући са Самарјанком о спасењу света и спасавајући њу лично, нахранио себе, док су ученици ишли у град по храну. А то је посао у који треба да ућу и ученици као што су пре њих улазили Пророци.

„Јер у томе је истинита ријеч, да је други који сије, а други који жање. Ја вас послах да жањете гдје се ви нсте трудили; други су се трудили, а ви сте у труд њихов ушли.“

(4:37-38)

То је „посао“ Месије у свету, то и храна за све његове сараднике. Кроз Пророке је Месија припремао свет за спасење света од греха, смрти и ђавола; а сада је Сам дошао да тај посао обави, и у њега уведе Своје ученике. У целокупном том послу ради се једно: сабира се род за живот вечни: спасавају се душе од смрти и преводе у живот вечни.

Сваки Пророк и сваки Апостол ради један те исти Месијин посао: „сабира род за живот вечни“ (ст. 36). Свако људско биће, спасено Месијом, јесте род (плод) који земља даје за живот вечни. Земља! – какво достојанство има у васиони: рађа род за живот вечни; расадник је бесмртнога и вечиога; расадник бвомртника и вечника.

Она је Божји рукосад.

„А из града онога многи од Самрјана повјероваше у Њега за ријеч жене која је свједочила: Каза ми све што учиних. Када, дакле, дођоше к Њему Самарјани, мољаху Га да остане код њих; и остаде ондје два дана. И много их више вјерова за ријеч Његову. Те жени говораху: Сад не вјерујемо више због твог казивања, јер сами смо чули и знамо да је ово заиста Спаситељ свијета, Христос.“

(4:39-42)

Ево првих родова за живот вечни: Самарјани многи обраћају се Христу и примају Га као Спаситеља света. Проверили су Самарјанкин исказ и уверили се да је Исус заиста Спас свету, Христос=Месија. Стога и говоре жени: „Сад не верујемо више за твоју беседу, јер сами чусмо и познасмо да је овај заиста Спаситељ света, Христос“ (ст. 42). – Какво ретко исповедништво! и колико у њему искрености, простоте, силе! „Сами чусмо и познасмо да је овај заиста Спас света, Христос“: то је наше лично искуство.

„Спас света“ – целога света, не само Самарјана, не само Јевреја, већ свих људи скупа, и још: целога света што постоји, миче се и живи. Јер све то стење у оковима преха и смрти, „уздише и тужи“ (Рм. 8,22): чекајући спасења од Спаоитеља света. „Сами чусмо и по знасмо“, – то је најсигурнији начин да се Христос упозна.

Треба сам доћи у лични додир са Њим; сам Му постављати питања, и добијати од Њега одговоре. И ако човек није с предумишљајем и с предубеђењем пришао Исусу, мора открити у Њему и Спаситеља свога и Спаситеља света. Увек један и за све један, категорички еванђелски императив христопознања: „дођи и види“ (Јн.1,46; ср. Јн.1,39).

Свети Григорије Палама: БЕСЕДА НА ЈЕВАНЂЕЉЕ ХРИСТОВО О САМАРЈАНКИ

4. Господ је, уочи Својих страдања и васкрсења, проповедајући Еванђеље Царства, показао ученицима да достојни вере и обећаног вечног наслеђа неће бити изабрани само из јудејског племена него из свих народа – што сте могли да чујете и из Еванђеља које је данас читано: “Тако дође у град самарјански звани Сихар (Сихем), близу села које даде Јаков Јосифу, сину својему. А онде бејаше извор Јаковљев“ (Јн. 4; 5-6). Извором се овде назива студенац који је воду добијао од извора, што се види из претходних речи. Каже се да је Јаковљев јер га је Јаков ископао. Сихар је област коју је Јаков дао Јосифу када је у Египту на самрти оставио завештање: “Ево ја ћу ускоро умрети; али ће Бог бити с вама и одвешће вас опет у земљу отаца ваших. И ја ти дајем један део више него браћи твојој, који узех из руку аморејских мачем својим и луком својим“ (1. Мојс. 48; 21-22). Зато је Сихар доцније населило Јефремово племе, а Јефрем беше првенац Јосифов; око тога места обитавало је десет племена Израиљевих над којима је владао Јеровоам одступник.

5. Пошто су они често вређали Бога, Бог их је често остављао, да би потом сви били одведени у ропство, тако да су се напослетку на њихово место населили различити народи, које је ту довео асирски цар, и који су по планини Сомор добили назив „Самарићани“. И као што је некада Јаков пролазећи туда дошао у Сихем, тако је сада Христос пролазећи стигао у Самарију. Онај први је, како сам каже, дошао са мачем и луком, тј. да би истребио и побио његове пређашње житеље, док је Христос стигао са речју и учењем, што значи ради спасења. “Исус пак уморан од пута“  – каже Еванђелист – “сеђаше тако на извору; беше око шестога часа“ (Јн. 4; 6).

6. И време и умор и место учинили су да Онај Који је носио тело какво је и наше седне. Ради потврде свега овога, али и предвиђајући будућу корист, Он је седео тако како описује Еванђеље, код извора, тј. просто на земљи, као усамљени странац, јер су Његови ученици пошли у град да купе храну. Док је тако усамљен седео крај извора, дошла је жена Самарјанка да узме воду. И Господ је, као Човек, трпео жеђ; по Својој људској природи Он ју је видео како долази да би утолила жеђ, а као Бог видео је да је и њено срце жедно спасоносне воде, али да она не зна ко ову воду може да јој пружи, те је пожурио да се открије жедној души. Почињући Своје обраћање овако, како би било што схватљивије, рекао јој је: “Дај Ми да пијем“ (Јн. 4; 7). Она је била проницљива, и пошто је по Његовој одећи, држању и спољашњим обележјима видела да је Јеврејин и чувар закона, изненадила се и упитала га: “Како Ти, који си Јудејац, тражиш од мене, жене Самарјанке, да пијеш? Јер се Јудејци не друже са Самарјанима, као са незнабошцима“. Користећи повољну прилику, Господ је почео да открива Себе следећим речима: “Када би ти знала дар Божији, и ко је Тај Који ти говори: Дај Ми да пијем, ти би тражила од Њега и дао би ти воду живу“ (Јн. 4; 9-10).

7. Видите ли шта је ту њој посведочено: да је знала, истога часа би тражила, и постала би причасница живе воде, што је она заиста, када је сазнала, и учинила, а потом и задобила. Истовремено, јудејски Синедрион је тражио (одговор), и у потпуности добио, да би потом распео Господа Славе. Шта је, међутим, тај дар Божији? “Када би ти знала, каже, дар Божији“. Оставимо по страни остало и задржимо се на чињеници да се оваплоћени Бог није гнушао над онима које су Јудејци до те мере презирали, да од њих чак ни воду не би узели и да је већ и то био велик дар и велика благодат. А шта тек рећи када покаже такву љубав према њима, и не само да прими оно што Му они дају, него их учини и причасницима Својих божанских дарова?! И зашто кажем само – дарова, кад Он и Самог Себе даје, и верне чини сасудима који могу да приме Његово божанство, јер они не могу имати други извор који тече у вечни живот, осим онога који је Он раније обећао?! Који ће ум то да схвати? Која ће реч изразити превасходство овога дара?

8. Самарићанка, међутим, још не беше схватила узвишеност живе воде, и испрва је у недоумици како ће њен сабеседник узети обећану воду када нема никакву посуду, а студенац је дубок? Затим покушава да га упореди са Јаковом, кога назива „Оцем“, указујући поштовање роду због тога места, и хвали воду из овог извора као ону од које нема боље. Међутим, када је чула да је Господ рекао како “онај који пије од воде коју ћу му Ја дати неће ожеднети довека, него вода коју ћу му дати постаће у њему извор воде која тече у живот вечни“ (Јн. 4; 14), испустила је крик жедне душе која прилази вери, мада још недовољно јасно да би угледала светлост: “Господе, дај ми ту воду да не жедним и не долазим овамо да захватам“ (Јн. 4; 15). Господ је хтео постепено да се открије и зато јој заповеда да позове и мужа. Скривајући свој положај и истовремено трудећи се да добије дар, она је рекла: “Немам мужа“. На то као одговор чује колико је мужева имала од своје младости и то да онај кога сада има није њен муж; не тугујући због прекора и схвативши да је њен сабеседник пророк, она прелази на значајнија (узвишенија) питања.

9. Видите ли какви су били смирење и љубопитљивост ове жене? Она вели: “Оци наши клањаху се Богу на гори овој, а ви кажете да је у Јерусалиму место где се треба клањати“ (Јн. 4; 20). Видите ли шта је било предмет њених мисли и како је она познавала Свето Писмо? Колико је данас оних који су верни по рођењу и које је Црква отхранила, а који Свето Писмо познају тако као ова Самарјанка, тј. колико је оних који знају да су се Оци наши, дакле Јаков и његови потомци, патријарси, на тој гори клањали Богу? Примајући такво познавање и брижљиво изучавање богонадахнутог Писма као какав миомирис, Христос са задовољством наставља беседу са Самарјанком. Као што, положивши на ужарени угаљ (жар) нешто мирисно, привлачиш и задржаваш оне који долазе или их пак одбијаш и одвраћаш ако ставиш нешто смрадно и неугодно, тако је и са помислима: ако се прихватиш свештене бриге и старања о њима, удостојићеш се божанске посете, јер је то миомирис који је угодан Богу. Ако пак будеш гајио ружне, прљаве и земне помисли, бићеш далеко од божанске пажње, и заслужићеш, авај, да се Бог одврати од тебе, “јер неће стајати безаконици пред очима Твојим“ (Пс. 5; 6) – каже Псалмопојац Богу. Будући да је Закон тада прописивао да се у свему треба сећати Бога – кад седиш и кад ходиш, кад лежеш и кад устајеш (парафраза на 5. Мојс. 6;7), да Еванђеље каже: “Истражујте Писма“, и у њима ћете наћи живот вечни (парафраза Јн. 5; 39), и да апостол вели: “Молите се без престанка“ (1. Сол. 5; 17), што значи да преступника представља чак и онај ко свој ум задржава на земним помислима – није ли онда тим пре преступник и онај ко огрезне у зле и прљаве помисли?

10. Када су се то Оци наши клањали Богу на оној гори? Онда, када је патријарх Јаков, бежећи од свога брата Исава који га је из зависти мрзео, по савету свога оца пошао у Месопотамију, и када се са женама и децом вратио овамо; јер је на повратку подигао шаторе око места на коме је Господ разговарао са Самарјанком. После догађаја са Дином и уништења Сихема, Бог је, како стоји у књизи Постања, рекао Јакову: “Устани, иди горе у Ветиљ и онде стани; и начини онде жртвеник Богу Који ти сејавио кад си бежао од Исава брата свога“ (1. Мојс. 35; 1). После ових речи Јаков се диже и оде на ону гору и начини тамо жртвеник и назва оно место „Ветиљ“, јер му се ту јавио Бог. Због тога Самарјанка каже: “Оци наши клањаху се Богу на гори овој“, мислећи на те људе из старине, јер су закони који се односе на Јерусалимски храм били установљени касније. Пошто је Јаков то место назвао „Дом Божији“, јер Ветиљ у преводу значи управо то, она пита и жарко жели да зна зашто се више „Дом Божији“ не налази ту него у Јерусалиму, и зашто је одређено да тамо треба приносити жртве и клањати се Богу. Господ је одговарајући на њене речи и остварујући тако циљ Своје беседе, предсказао овој жени да ће баш она бити једна од тих које Бог тражи и прима: “Жено, веруј Ми да долази час када се нећете клањати Оцу ни на гори овој ни у Јерусалиму“, а нешто касније додаје и ово: “Јер Отац тражи да такви буду они који Му се клањају“ (Јн. 4; 21,23).

11. Видите ли да се ово и на њу односи, да ће и она бити међу онима које Бог тражи, да ће се и она поклонити најузвишенијем Оцу, и то не због значаја места, него еванђелски, јер се речи “нећете се клањати Оцу ни на гори овој, ни у Јерусалиму“ односе на њу, мада Господ тим речима уједно јасно најављује и промену закона: када долази до промена у поклоњењу, онда неминовно долази и до промене Закона.

12. У међувремену је (док до тога не дође), као правило дато следеће: “Ви се клањате ономе што не знате; а ми се клањамо ономе што знамо; јер је спасење од Јудејаца“ (Јн. 4; 22). Ово је, уједно, и одговор на њено питање, и продужетак Његових сопствених мисли. Он каже: „Ми, Јудејци“, зато што је Себе сматрао за Јудејца, будући да је од њих потекао по телу. Дакле, Он каже „ми“, који знамо шта нам је чинити, разилазимо се са вама, Самарјанима, по питању места поклоњења, јер знамо да законито поклоњење треба да се савршава у Јерусалиму, будући да је од Јудејаца Спасење целог света, то јест, (да од њих) долази Христос. Пошто више није Онај Који тек треба да дође – јер Сам је ту – Он не каже: „Спасење ће бити од Јудејаца“, него: “Спасење је од Јудејаца“. Затим каже: “Долази час, и већ је ту“. Биле су то пророчке речи. Рекао је “долази“, јер се још није савршило, али се савршава, и каже: “Већ је ту“, јер је видео да је спремна да ускоро поверује и да се клања у духу и истини. “Долази час, каже, и већ је ту, када ће се истински богомољци клањати Оцу у духу и истини, јер Отац тражи да такви буду они који му се клањају“ (Јн. 4; 22). Пошто најузвишенији Отац Којем се све клања, Отац Саме Истине, тј. јединородног Сина, има Духа Светога, онда су и ти који се Њему клањају у Духу управо они који овако верују и у којима Он дејствује, јер је Дух – како каже апостол – тај кроз Кога се клањамо и кроз Кога се молимо; и нико не долази Оцу, осим кроз Мене, каже јединородни Син Божији.

13. Они, дакле, који се најузвишенијем Оцу клањају у духу и истини, јесу истински богомољци. Пошто је одбацио и Јерусалим и Самарију (тј. уопште, једно одређено место на коме би се вршило клањање Богу), Он следећим речима опет скреће беседу са било каквог вештаственог схватања места и поклоњења, да неко не би сматрао да треба да буде одређено друго место, говорећи: “Бог је Дух; и који Му се клањају, у духу и истини треба да се клањају“ (Јн. 4,24), тј. да разумеју да је бестелесни у потпуности изван тела. На тај начин, они ће Га заиста на сваком месту видети у духу и истини Његовој. Дух је, као Бог бестелесан, а бестелесно није ограничено местом и просторним границама. Стога онај ко каже да се само у Јерусалиму или на Самаријској Гори, или на неком другом месту на земљи или на небу треба клањати Богу, не говори истину, нити се истински клања. Бог, као бестелесан, није ни на једном одређеном месту, али, пошто јесте Бог, Он је свугде. Ако би пак постојала таква гора, или место, или твар, где не би било Бога, онда би било потребно тражити место на коме се Он налази. Међутим, Бог је на сваком месту и у свему. На који је начин Он свуда и у свему, и то не неким делом, него тако да у свему свецело пребива? Уистину, не тако што је тело, него тако што је Онај Који све сједињује и обухвата, и Сам јесте у Самом Себи, свуда и над свим, те Му се и истински поклоници клањају у духу и истини Његовој.

14. Дакле, Бог не само да прима поклоњење по свој земљи, него и изнад земље, од свих оних који у Њега верују овако, истински, како то Богу и доликује: Отац је бестелесан и није ограничен ни временом ни простором, у Светом и вечном (безначалном, беспочетном) Духу и сабезначалном Сину и Логосу, који је уипостазирана Истина Очева. Исто као и ангели, ни душа, будући бестелесна, није ограничена местом, али није свудаприсутна, пошто у себи не садржи све, него и сама такође има потребу за Оним Који садржи. Сходно томе се и они (тј. душе и ангели) налазе у Ономе Који све садржи и обухвата и, према положају који им одговара, имају своје границе, мада душа поседује тело са којим је створена, и налази се у целом телу, а не на неком одређеном месту, и не као обухваћена у тело, него као она која обухвата и садржи тело, што је такође особина коју има као образ Божији.

15. Тек што је од Христа чула ове чудесне и богодоличне речи – да се Богу истински треба клањати не другачије, него искључиво у духу и истини Његовој – Самарјанка је постала слична души из Песме над песмама, која је као невеста пошла за Богом и, будући окриљена гласом непропадљивог Женика – жељеног, очекиваног и скривеног, иако се налази близу – каже: “Знам да долази Месија звани Христос; кад Он дође, објавиће нам све“ (Јн. 4; 25). Видите ли како је она била спремна за веру у Месију Који је близу и Чији се долазак ишчекује, и како је велика била њена нада! Зар не би и она могла да се Давидом каже: “Готово је срце моје, Боже, готовоје срце моје: певаћу и псалмопојаћу у славу Твоју“ (Пс. 56; 8)?

16. Како би то (о доласку Месије) она могла тако поуздано знати и бити у то тврдо уверена, у потпуности окренувши душу ка томе, осим ако је брижљиво изучавала пророчке књиге? Зато је њен ум био до те мере узвишен и испуњен божанским надахнућем. И ево, ја сада толико одушевљено гледам на духовну и веома силну љубав Самарјанке према Христу, да опет желим да је опишем речима из књиге Песма над Песмама: “Које она што промиче као зора, лепа као месец, изабрана као сунце“ (Песма 6; 9), јер у објави да ће се ускоро појавити духовно Сунце Правде, Христос, видим како у лику Самарјанке као дивна зора блиста зачетак Цркве незнабожаца; видим њу, како се, поучена од стране Спаситеља, утврдила покрај свештеног извора који испуњава Купељ (Крстионицу). Она је и лепа као месец, јер светли у време док је још трајала ноћ безбожништва. Изабрана је као сунце и зато ју је Спаситељ назвао Фотина (Светлана). Зато је и убројана у оне који, како каже Еванђеље, треба да засијају у будућности, јер је свој светли живот напослетку запечатила и блаженом и мученичком смрћу. А сада, пошто је видела Христа, истинитог Бога, и пошто је о Њему на савршен начин богословствовала, предвиђајући оно што ће бити – што је Господ касније рекао својим ученицима за Духа Светог, Који је једноприродан и у части раван Њему, да ће их Он, када дође, научити свакој истини – она говори о Њему: “Кад Он дође, објавиће нам све“.

17. Видевши све то, Небески Женик јој отворено каже: “Ја сам Који швори с тобом“ (Јн. 4; 26). Истога часа она се подигла, и, оставивши крчаг за воду, као уистину изабрана благовесница, похитала је у град како би следећим речима све приводила вери у Онога Којега је видела: “Ходите да видите Човека Који ми каза све што сам учинила. Да није Он Христос?“ (Јн. 4; 29). Није она ово рекла тако зато што се колебала, него зато што је сматрала да ће се и други лакше уверити када виде Господа, после разговора са Њим. То се и догодило.

18. Пошто видим да је већ дошло време за телесне потребе и да вас зову свакодневни послови, изложио сам ово што је горе речено у најкраћим цртама, остављајући сада друге еванђелске речи по страни. Међутим, размислите о овој Самарјанки. Чим је чула еванђелске речи које и ми благовестимо вашој љубави, она је одмах презрела чак и неопходне телесне потребе пошто је заборавила и на крчаг и на свој дом и пожурила у град, да би повела Самарјане и опет са њима дошла код Христа. Ево шта значе речи – Ходите да видите. Дођите за мном, ја ћу вас одвести и показаћу вам Спаситеља Који је са небеса дошао у свет. (Превела Антонина Памтелић)

Григорије, епископ захумскохерцеговачки: ЗА НЕДЕЉУ САМАРЈАНКЕ

У ову недјељу, четврту по Васкрсењу Христовом, прослављамо спомен на још један сусрет – сусрет Христов са женом Самарјанком. И као и кроз сусрете које смо прослављали и којих смо се присјећали у претходне три недјеље овог периода између Пасхе и Педесетнице, и кроз овај сусрет Господ нам открива Себе и полако нас води и узводи ка празнику Силаска Духа Светога.

У свјетлости тог празника сви догађаји којих се у ове дане присјећамо добијају један дубљи смисао, јер без Духа Светог ми смо немоћни да чинимо било шта и једино уз његово присуство наша немоћ постаје моћ и ограничени разум постаје облагодаћени ум.

Дух Свети ће вас научити, ријечи су Христове, и ако Духа Светога нема у сваком сусрету, таква сретања су ништа више од случајних мимоилажења људи од којих никакав траг не остаје. Данашње Јеванђеље, као што смо поменули, говори о Христовом сусрету са женом Самарјанком на једном извору (студенцу).

„Исус пак уморан од пута сјеђаше тако на извору; бјеше око шестога часа. Дође жена из Самарије да захвати воде. Рече јој Исус: Дај ми да пијем.“ (…) „Рече му жена Самарјанка: Како ти који си Јудејац, тражиш од мене жене Самарјанке да пијеш? Јер се Јудејци не друже са Самарјанима?“

У то вријеме, између Јудејаца и Самарјана владало је непријатељство и нетрпељивост. Ово је било нарочито изражено од стране Јудејаца, који су Самарјане сматрали за нечисте, ниже од себе и достојне презира пошто се нису, као они, дословно држали слова Закона. Из тог разлога међу њима није било готово никаквог општења. Aли Господ по тијелу Јудејац, још једном Својим присуством руши земаљске законе и принципе, показујући да је Његово Царство – Царство новога живота, у коме више нема „Јудејца ни Јелина, мушког и женског, роба ни слободнога…“ (Гал. 3,28), већ су сви дјеца Божија и браћа и сестре у Духу.

„Одговори Исус и рече јој: Кад би ти знала дар Божији, и ко је тај који ти говори: дај ми да пијем, ти би тражила од Њега и дао би ти воду живу. Рече му жена: Господе, ни ведра немаш, а студенац је дубок; одакле ти онда вода жива? (…) Одговори Исус и рече јој: Сваки који пије од ове воде опет ће ожедњети; а који пије од воде коју ћу му ја дати неће ожедњети довијека, него вода коју ћу му ја дати постаће у њему извор воде која тече у живот вјечни.“

И тако, Господ у једној истој ствари, кроз један исти догађај постиже два добра: прво, показујући да и Он Сам може осјетити глад, жеђ, умор, Он показује и открива да је Он, Превјечни Бог и Господ, истовремено и Човјек Који је по свему, осим по гријеху, подобан нама људима. Друго, полазећи од тјелесне жеђи, Он кроз разговор са женом Самарјанком показује да постоји и једна друга жеђ – жеђ духовна, жеђ коју осјећа богочежњива душа човјекова, жеђ за вјечношћу, бесмртношћу, трајањем, коју може утолити само Бог, само Божанска Тројица Која је Извор, Источник, Врело свега што је свето, бесмртно, божанско и вјечно. И као што тијело потребује ову прву воду да би њоме задовољило своје потребе, тако душа човјечија, боголика и богожедна, потребује ову другу воду – воду духовну, да би њоме напајана узрастала.

„Рече јој Исус: Иди, зови мужа својега и дођи овамо. Рече му жена: Немам мужа. Рече јој Исус: Добро каза – немам мужа; јер си пет мужева имала, и сада кога имаш није ти муж. (…) Рече му жена: Господе, видим да си ти пророк.“ (Јн. 4,15-19).

A она, увјеривши се већ од првих ријечи Христових да је Он – Пророк, иде и даље, питајући Га о стварима које се тичу вјере, о којима је очито већ размишљала и које су дио њеног живота, њених надања и ишчекивања. И Христос јој открива да „долази час када ће се истински богомољци клањати Богу у Духу и истини“, уводећи тиме још једну новину у односу на дотадашње јеврејско вјеровање да је само јеврејски народ – изабрани народ и да је само Јерусалим мјесто гдје се може поклањати Богу и општити са Њим.

На њене ријечи: „Знам да долази Месија звани Христос“, Он јој одговара: „Ја сам који говорим са тобом“ (Јн. 4,25-26).

И још једном Господ изводи пред нас, пред лице рода људског, пред сва покољења хришћана, новог и необичног свједока Свога васкрсења, Својега Божанства, Своје вјечне силе – жену блудницу, прељубницу. Кад су Га затекли да разговара са женом, Aпостоли су се зачудили – откуд са женом да разговара, да јој се обраћа и она му одговара? Јер знамо како је у старијим друштвима, јеврејском на примјер, било зазорно да се жена у јавности нађе очи у очи у дијалогу са мушкарцем, нарочито ако се не познају, и поготово се са женама није причало о стварима из области вјере. A ово је била још и жена блудница.

„И утом дођоше ученици његови, и зачудише се што са женом разговара, али ниједан не рече: шта тражиш, или што говориш са њом?“ (Јн.4, 27)

Никоме прије тога Он није тако отворено и директно објавио тајну Своје Личности нити тако објавио Себе, него овој жени, пониженој и унесрећеној, жени блудници и прељубници. Он није, дакле – како би се можда очекивало – откривао истину „мудрацима“ овог свијета, не онима који су себе сматрали блиским Богу, упућенима у Божанске тајне и достојнима да о њима говоре, већ: цариницима, разбојницима, нејаким женама, онима чија ријеч није била ни од каквог утицаја, људима малим по друштвеном угледу, а великим по свом одзиву на Његову ријеч. Он открива Себе као Вјечни Живот, као Побједитеља смрти и гријеха, као Извор воде која тече у Живот Вјечни, знајући да ће ка том Извору похитати да пију прије свих ови који су у своме гријеху и слабости уистину жедни Чистоте, Истине, Вјечности и Љубави.

Христос пази и на то да ријеч оних којима се објављује не буде слушана због њихове земаљске моћи, јер зна како су људи олако спремни да прихвате све зарад опстанка на „друштвеној љествици“. Зато се објављује „малима“, зато говори са женама, и нигдје и никада и никога не жели да условљава ничим. Он се не намеће, Он не користи „методе“ и „системе“, и сваки Његов позив је обиљежен оним: „Aко хоћеш“.

И чим је чула благу вијест о вјечном животу, о Ономе Који може даровати „Воду живу“, ова жена – која је очито у својим тражењима љубави имала искуства порочног живота и знала да се од свих вода жедни увијек и изнова – „кћер Израиљева“ жедна стојећи крај студенца говори: „Господе, дај ми ту воду да не жедним!“ Чистота срца и вјера прожета надом проговорила је из ње, јер је сав Израиљ, „тај изабрани народ Божији“ живио у ишчекивању Месије, Помазаника Божијег, Онога Који ће доћи да „спасе Израиља“. Чим се, дакле, Христова ријеч о „Води Која тече у живот вјечни“ дотакла њеног срца и ума, она је у њој нашла плодно тло. Видјевши у њој ту „добру земљу“ за своју божанствену сјетву, још једном је Господ увјерава у Своје Божанство, откривајући јој њен сопствени живот, њено стање – не да би је осудио, него да би је за живот пробудио! И њена вјера, њена „добра сумња“, сада већ више не часе ни часа и ова жена блудница, срца разгореног пламеном вјере, хита у град својим сународницима и постаје права благовјесница.

И опет Господ бира оно што је пред свијетом презрено, немудро – да посрами али и увјери „мудре“. Он зна да ће онај ко је спреман да прими, повјерује, да отвори срце – бити спреман и да се покаје и одврати од свог пређашњег, порочног живота и крене за Њим. И заиста, ова жена блудница на чију ријеч многи повјероваше те и сами похиташе Господу, не само да се за свој пређашњи живот покајала, већ је касније, за вријеме незнабожачког цара Нерона (66. год. послије Христа), који је жестоко прогонио хришћане, заједно са своја два сина и пет сестара пострадала мученички, увјенчавши се тако троструким вијенцем: вијенцем апостолства, исповједништва и мучеништва. Она је постала она равноапостолна мученица Фотина коју прослављамо до дана данашњег.

Шта нам открива Христос у овом јеванђелском догађају? Открива нам да је мјесто сусрета са Богом, у ствари – срце човјеково и да су простор тога сусрета – „Дух“ и „Истина“, који се усељавају у човјека који живи вјером. Тиме Господ открива и показује да је Он Спаситељ и Избавитељ не само „изабраног“ јеврејског народа, већ сваког народа земаљског и сваког човјека и свих људи заједно, па и свих оних „презрених“ Самарјана који су на ријеч ове жене из њиховог рода похитали ка Исусу, те увјеривши се и сами у Његову Божанску силу узвикнули: „Сами чусмо и познасмо да је овај заиста Спас свијета, Христос“ (Јн. 4,42).

Оно о чему Христос говори у овом догађају са женом Самарјанком наставак је онога о чему је говорио на празник Преполовљења Педесетнице (који смо прославили у претходну сриједу, у дан који представља средину периода између великог и славног празника Васкрсења Христовог и празника Силаска Духа Светога на Aпостоле који славимо у педесети дан по Васкрсењу). И док је Педесетница – испуњење Христовог обећања, „рођендан Цркве“, „Празник Утјехе“ која се Духом Утјешитељем дарује народу Божијем до Другог и славног Христовог доласка (који ишчекујемо и то ишчекивање исповједамо и у Символу вјере), дотле је ово Преполовљење нешто попут „охрабрења“ на том путу ка Педесетници. На овај празник, Христос је Себе јавно огласио као Извор Живота, ставши насред јудејског храма и узвикнувши: „Ко је жедан, нека дође к мени и пије!“ Зато смо и у тропару тога дана пјевали: „Жедну душу моју напој водама благочешћа, као Онај Који је свима огласио: Ко је жедан, нека дође Мени и пије; Изворе живота нашега, Христе Боже, слава Теби“ (Тропар Преполовљења).

Христос, „Извор вјечног Живота“, Онај Који нам шаље Духа Утјешитеља и Сам припрема наше мисли и срца да бисмо Га што спремније дочекали, не може постати наш Спаситељ, Избавитељ, Бог и Нада, све док – попут Самарјана у данашњем Јеванђељу – не будемо исповједили: „Сами чусмо и познасмо“ и то је најсигурнији пут и начин да се Христос упозна. Треба се само потрудити (животом вјером, љубављу, жељом), и доћи у лични додир са Њим: и као жена Самарјанка и сами Га питати, и од Њега Самога добијати одговор. Зато нам је потребно срце без предубјеђења, сумњи и колебљивости.

За човјека који своју вјеру живи и који Цркви – као самоме Христу – прилази са пуним повјерењем и отвореног срца, увијек ће важити један и исти јеванђелски императив изњедрен вјером: „Дођи и види!“ (Јн. 1,39 и 1,46). Тако је ова жена Самарјанка отишавши међу људе који су је презирали због њеног порочног живота и казавши им о сусрету и позвавши их на сусрет са Њим постала Равноапостолна, Света и прослављена заувијек и до дана данашњега.

Извор: Епархија шумадијска

Advertisements