Арсенија Бока Јеромонах Арсеније (Бока) уистину твори чудеса, убијеђени су мјештани округа Васлуј у Румунији.

Његов портрет који је довезен из манастира Прислоп плаче, саопштава портал Православна Молдавија. Људи кажу да су они свједоци чуда и ватрено се моле.

Да ли је то добар или лош знак – мишљења су различита, али све више људи сматра да ардаљски светитељ плаче због наших грјехова.

Људи стоје у реду да би се поклонили икони Арсенија Боке, али не у Прислопу, гдје се упокојио отац Арсеније, него у селу Пушкаши округа Васлуј. Мјесни житељ је купио репродукцију у манастиру, донио је код куће тачно на Ђурђевдан. Поставио је распеће испред куће у капелици и након неколико дана, причају очевици, из очију оца Арсенија кренуле су сузе.

„Рекла сам својој комшиници, да лијево око на икони коју је донио Клавдије плачи и да је то суза“… „Нисам никоме говорила, јер иако бих некоме рекла не би ми повјеровали“, каже једна мјештанка. Друга потврђује: „У својих седамдесет година, још нијесам видјела таквога чуда“. Трећа каже да никоме није повјеровала, док својим очима није то видјела.

Неки мисле да се треба предати посту и молитви, јер Бог кроз то шаље неку вијест. „Сада нам Отац наш небески указује то да су људи постали лоши“, увјерен је један мјештанин. „Можда је то добар знак?“, упитао је неки репортер. „Ех, добро би било, али када плаче Мајка Божија или неко други, то није добро“, казао је он.

Отац Арсеније (Бока) рођен је 1910. године у породици обичних вјерника, обућара и домаћице. Завршивши 1929. године национални православни лицеј, одмах је уписао познату Богословску академију у граду Сибиу, и постао један од најбољих студената. Добио је од пријатеља надимак „Свети“ и дружио се са предавачем оцем Думитру Станилое, који је касније постао значајна личност у православном богословљу цијелог XX вијека.

1936. године био је рукоположен за ђакона. 1938. године завршио је Академију умјетности, а 1939. отишао је на Свету Гору. Румунске и грчке рукописе, које је донео са Свете Горе, превео је отац Думитру Станилое и они су ушли у познато 12-отомно румунско „Добротољубље“. Отац Арсеније је био главни помоћник оца Думитруа у припреми и издању прва четири тома.
1940. године отац Арсеније је примио монашки постриг, а 1942. је постао јеромонах, духовник, настојатељ, градитељ и први житељ више од сто година напуштеног манастира Бринковјану, који се још зове и Симбета-де-сус. Док је манастир обнављан из рушевина, отац Арсеније се подвизавао у скромној келији, усијеченој у стени.

У рекордном времену успио је не само да обнови свету обитељ, већ и да организује покрет за духовну обнову. У августу 1946. године коначно је освећена новообновљена црква. Међутим, на власти су већ били непријатељи Цркве Христове.

1945. године отац Арсеније је био први пут ухапшен, а затим су слиједила хапшења једно за другим. Годину дана је издржавао казну у поправно-радном логору на каналу „Дунав-Црно море“, пола године је био у најсуровијим тамницама, Жилава и Орађа, а 1948. пребачен је у други манастир Прислоп, у коме је 1959. године оптужен за финансијске проневјере и изгнан из манастира (те године је у Румунији издат декрет, по коме сви монаси, који нису у годинама за пензију, треба да напусте манастире). Преосталих 30 година свог живота провео је живопишући цркве, под строгим надзором службе безбједности, и без права да напушта мјесто становања. 28. новембра 1989. године многострадални отац Арсеније предао је Богу своју свијетлу душу.

Гроб оца Арсенија (Боке) у манастиру Прислоп, једно је од најпосјећенијих мјеста у Румунији, а сам отац Арсеније се веома поштује као мученик и чудотворац.

Са руског: Марија Живковић

Извор: Православие.ру

Advertisements