Свети Јован Кронштатски Немој штедети себе за срдачну молитву, чак ни када си цео дан провео у труду. Нимало немој занемарити свету молитву, већ је целу реци Господу од срца: увидећеш да је она дело Божије. Уколико си се нечега прихватио, немој говорити да немаш снаге: Ниједан ко је метнуо руку своју на плуг па се обазире назад, није приправан за Царство Божије (Лк.9,62). Уколико допустиш немарну молитву, која не [истиче] из свег срца, нећеш заспати (ако се ради о молитвама за ноћ) све док не исплачеш свој грех пред Богом. Уосталом, речено не бива код свих, већ код напредних. Пази да не ставиш своје тело изнад Бога, већ ради Њега пренебрегни и телесни одмор. Ма које молитвено правило да си изабрао (било дугачко, било кратко), изврши га са свом добросавесношћу. Дело Божије немој обављати са подељеним срцем, једну половину пружајући Богу, а другу телу. Ревност Господа Бога неће поднети твоје лукавство и твоје самосажаљевање. Он те ће предати ђаволу, који неће дати мира срцу твоме због пренебрегавања Онога који је истински покој твога срца. Он ће вазда чинити речено ради твоје користи, те да би задржавао своје срце у близини Божијој. Свака неискрена молитва удаљује срце од Бога и окреће га против самог човека. Напротив, свака искрена молитва човеково срце приближује Богу и чини га блиским Њему. Према томе, веруј реченоме, тј. да ћеш, уколико се ради телесног одмора пожуриш на молитви (да би пре одахнуо), изгубити и телесни и душевни одмор. О, са каквим се напорима, знојем и сузама постиже приближавање нашег срца Богу. И зар ћемо опет саму своју (немарну) молитву учинити средством удаљавања од Бога. Неће ли Бог узнегодовати? Њему је жао нас и наших ранијих напора. Стога Он и хоће да нас натера да се опет од свег срца целовито Њему обратимо. Он жели да свагда припадамо Њему.

*

Без Бога (тј. без Његове свудаприсутности) не може бити ни једног покрета моје мисли и срца. Уколико постоји дело, постоји и узрочник. Уколико постоји последица, постоји и почетак. Стога апостол говори:Не да смо способни сами од себе што помислити, него је наша способност од Бога (2Кор.3,5). Жив је Бог. Стога је управо жива и душа моја.

*

Рецимо да се мој живот продужи за неколико тренутака, претпоставимо десет, од којих би пет били тренуци спокојства, а других пет – мучења и муке. Ја бих свакако био дужан да кажем да је у мени несумњиво Животодавац који о мени промишља. Такође бих свакако био дужан да кажем да у свету постоји биће које има моћ смрти. Јер, пет непријатних тренутака мора да произилазе од бића противног Богу. Један, наиме, узрок не може да производи супротна дејства. У свом духовном животу ја грешни од сто делова у крајњој мери имам седамдесет који припадају Богу, а тек тридесет ђаволу. Како, дакле, стално не гледати пред собом Добротвора. Зашто се мислено колебати у живој вери у Њега!

*

Време пролази без задржавања. И тело моје се још за живота стално мења и пролази. И цео свет, као што се опажа по његовим променама, пролази и као да жури своме постављеном крају, слично навијеној машини. Где је, пак, постојаност? Постојаност се састоји у свеобухватном кретању и усмерености ка одређеним циљевима. Постојан је Први Узрочник свега сложенога и створенога. Он сам није сложен, већ је непролазан, вечан. Постојани су још духови анђела и људи, који су створени по образу

Првог Узрока. Све остало је као мехур сапунице. Овим речима ја не унижавам творевину, већ говорим о њој упоређујући је са Творцем и са блаженим духовима.

*

Вреднуј по достојанству највеће чудо Исуса Христа, живог Сина Божијег, које се пројављује у причешћивању са вером Његовим Божанственим Тајнама. О каквом је чуду реч? Успокојавање и оживљавање твога грехом умртвљенога срца. Оно је врло јасно с обзиром да Причешћу често претходи неспокојство срца и духовна смрт. Никада због навике Причешће немој сматрати нечим обичним и маловажним. Сличне мисли и расположења срца на тебе наводе гнев Господњи, услед чега по Причешћу нећеш осетити мир и живот. Са најживљом срдачном захвалношћу за дарове који оживљују стичи живот од Господа и вера твоја нека се разраста све више и више. Страховање и неспокојство произилазе од неверја. Њихово појављивање за време Причешћа сматрај сигурним знаком да се неверјем удаљујеш од Живота, који се налази у чаши. Ти, међутим, немој на њих обраћати пажњу. О веро, веро! Ти си сама чудо за нас! Ти нас спасаваш: Вера твоја спасла те је (Мк.5,34). После живе вере у истину Божију, ми свагда одлазимо од Господа у миру. Напротив, после маловерја, ми смо свагда без мира. Ах, после недостојног Причешћа Светим Тајнама често улази сатана и на све начине настоји да у срцу нашем насели своју лаж, тј. неверје. Наиме, неверје је исто што и лаж. Као човекоубица од искони, он се свакојако стара да и сада убије човека својом лажи и разним помислима, те да се прокраде у срце у виду неверја или неке друге страсти, показујући се потом образом који му приличи, тј. најчешће нетрпељивошћу и злобом. Ти га често видиш у себи, али се одмах не можеш избавити од њега, будући да се обично стара да у срцу затвори све излазне путеве неверјем, озлојеђеношћу и другим својим породом. „Узалуд се трудиш у мени, пали архистратиже! Ја сам слуга Господа мога Исуса Христа. Као узнешена гордост, ти се понижаваш борећи се усиљено са мном слабим“. На тај начин мислено говори злом духу, који као тешко бреме лежи на срцу твоме и подстиче те на разноврсна зла. Гордоме духу ће те речи бити као огњени бич. Посрамљен твојом чврстином и духовном мудрошћу, он ће побећи од тебе. Ти ћеш одмах увидети [његов одлазак], осетивши и задививши се чудној промени у себи. Тешко и за душу убиствено бреме ће нестати из срца. Постаће ти лако, лако. Ти ћеш се опипљиво убедити да постоје духови злобе у поднебесју, који стално траже нашу погибију, трујући наше срце отровом мрачних и злобних помисли и напрежући се да униште љубав према људима и дружељубље са њима.

*

Све моје невоље збивају се у мојој невидљивој мисли и у невидљивом срцу моме. Стога је мени неопходан и невидљиви Спаситељ, Зналац срдаца наших. О, крепости моја, Исусе, Сине Божији! О, светлости ума мога, мире, радости и ширино срца мога – слава ти! Слава ти, Избавитељу од невидљивих непријатеља мојих, који ратују на ум и срце моје и који ме убијају у самом извору мога живота, у најосетљивијем месту моме.

*

Снажно надгледај пројаве гордости: она се пројављује неприметно, нарочито кроз огорченост и раздражљивост на друге из најневажнијих разлога.

*

Чудесно дејство животворног Крста на душу нашу (нагрижену отровом зла) несумњиво и опипљиво нас уверава: 1) да у нама заиста постоји душа, духовно суштаство, 2) да постоје зли духови, који се убитачно дотичу наше душе, 3) да постоји Бог и Господ наш, Исус Христос, који је свагда са нама по своме Божанству, 4) да је Он заиста на Крсту извршио спасење наше својим крсним страдањима и смрћу, разрушивши моћ ђавола. Колико само доказа у корист наше вере долази од чудесног деловања на нас животворног Крста! Слава Вери хришћанској!

*

Они који воде духовни живот очима срца виде како ђаво спрема замке, како руководе анђели, како Господ моћно попушта искушења и како теши.

*

Јединствено средство које нам омогућује да сав дан проведемо свето, мирно и безгрешно јесте најискренија, пламена јутарња молитва по устајању из сна. Она ће у срце увести Христа са Оцем и Светим Духом, дајући силу и снагу души против напада зла. Треба само чувати своје срце.

*

Ти у јаду душе понекад зажелиш да умреш. Умрети је лако и једноставно. Међутим, да ли си ти спреман за смрт? Јер, за смрћу следи суд над целим твојим животом (уп. Јев.9,27). Ти ниси спреман за смрт: кад би ти пришла, ти би задрхтао целим телом. Немој узалуд трошити речи и немој говорити: „Боље би ми било да умрем“, већ чешће говори: „Како да се хришћански припремим за смрт вером, добрим делима и великодушним подношењем невоља и жалости које ме сналазе. Како да смрт сусретнем без страха, мирно, непостидно, не као грозни закон природе, него као очински позив у област вечности бесмртног, светог и блаженог Оца небеског“. Сети се старца који је, заморен под својим бременом, зажелео радије да умре, неголи да живи. Стога је почео да дозива смрт. Када се, пак, она појавила, он је више није хтео, већ је пожелео да радије носи своје тешко бреме.

*

Мисленим очима срца ја видим како мислено удишем у своје срце Христа, како Он улази у њега и одједном га умирује и заслађује. О, нека никада не будем сам, без тебе Животодавца, мога дисања и мога радовања! Рђаво је мени без тебе.

*

Да ли је могуће молити се са журбом без штете по молитву? Могуће је онима који су се научили унутарњој молитви чистим срцем. У молитви је неопходно да срце искрено жели оно што иште, да осећа истину онога о чему говори. Чисто срце наведено садржи у својој природи. Стога оно може да се моли и брзо и богоугодно. Брзина, наиме, не штети истинитости (искрености) молитве. Међутим, они који нису задобили молитву срца треба да се моле споро, очекујући одговарајући одзив у срцу од.сваке речи молитве. Речено се не даје свагда брзо човеку који није привикао на молитвено сагледавање. Стога успорено изговарање речи молитве за такве људе треба да представља непромењиво правило. Очекуј да свака реч у срцу да свој одзив.

*

У срцу човековом се дешава час приближавање Богу, час удаљавање од Њега. Са њима заједно иду или спокојство и радост или смућење, страх и тескоба, или живот или духовна смрт. Приближавање бива већином у тузи, од које пас нико не може избавити осим Господ, коме се обраћамо свим срцем. На тај начин му се срцем приближавамо. Удаљавање, пак, бива у довољству и изобиљу земаљских добара, која надимају нашег телесног, старог човека. Уколико је, дакле, жудан богатства, славе и угледа и уколико их постигне, човек губи веру из срца и заборавља Бога, Судију и Наградодавца, као и бесмртност своје душе и свој дуг да свим срцем воли Бога и свакога човека као самог себе.

*

Када дође да моли доброг, кротког и смиреног човека, рђав човек се, да би му молба била успешнија, стара да личи на њега. И Хришћанин треба слично да поступа. Прилазећи са молитвом Господу или Пречистој Његовој Мајци или анђелима или светитељима, он ради успеха своје молитве треба да се, по могућности, уподоби самом Господу или Његовој Пречистој Мајци или анђелима или светитељима. Ето у чему се састоји тајна приближавања и брзог услишавања наших молитава.

*

Мене види и чује Трисветли Бог: ето најживотворнијег убеђења за срце, које га прожима миром и радошћу. Мене види и добросрдна Мајка Бога Слова и чује моје молитве и уздахе: ето друге утешне уверености, која се свагда оправдава на делу. Ја ћу ходити у осећању свудаприсутности и свезнања Божијег.

*

Најпоразнији доказ да у свету постоји ђаво јесте људска неосетљивост или врло слаба осетљивост (и поред настојања понеких) за милост Божију у стварању, промишљању и искупљењу. Постоји, наиме, силни противник свему добром и праведном.

*

Задатак нашег живота јесте сједињење са Богом. Грех га, међутим, потпуно омета. Стога избегавајте грех као страшног непријатеља, као убицу душе. Јер, [живот] без Бога је смрт, а не живот. Схватимо своје назначење и непрестано се сећајмо да нас заједнички Владика позива на сједињење са собом.

*

Хришћани нарочито треба да имају чисто срце. Јер, они очима срца треба да виде Бога као што јесте, тј. са Његовом љубављу према нама и са свим Његовим савршенствима. Они такође треба да виде и лепоту анђела, сву славу Владичице, красоту њене душе и њену узвишеност као Мајке Божије, лепоту душа светитеља Божијих и њихову љубав према нама. Њих треба видети какви су сами по себи. Треба видети истине Хришћанске вере са свим њеним тајнама и осећати њихову узвишеност. Треба видети стање својих душа, нарочито грехе своје. Срце, пак, нечисто, тј. обузето пристрашћем према земаљском, које у себи храни телесну похоту, похоту очију и надменост живота (уп. 1.Јн.2, 16) не може видети ништа од указаног.

*

Молитва је узношење ума и срца ка Богу. Отуда је очевидно да се не може молити онај коме су ум и срце снажно привезани за било шта телесно (за новац или част) или ко у срцу има страсти (мржњу или завист према другима). Јер, страсти обично везују срце, док га Бог шири и даје му истинску слободу.

Свети Јован Кронштатски

(Из књиге „Мој живот у Христу“  – I том)

Извор: Светосавље

Advertisements