perovicgojko_519_300-720x375-720x375 Наслов овог текста позајмљен је из УНИЦЕФ-ове кампање која је промовисала укључивање дјеце са посебним потребама у редовне друштвене токове на првом мјесту у процес образовања. Када се њен оригинални наслов преведе на српски језик, овај „говор о могућностима“ добија макар двије варијанте. Једна просто констатује да ми овдје говоримо о могућностима друштва и појединаца у њему, док је друга варијанта императивна. Та друга опција превода позива и мобилисе људе да о могућностима (сопственим и туђим) почну да размишљају и говоре, ако то до сада нијесу чинили.

Лично мени, више се допада форма императива, јер је примјеренија теми и стању друштва у коме нас, ова племенита кампања, затиче. Дакле хајде да се покренемо, да се мрднемо и да почнемо мислити и говорити о могућностима по јединица у нашем друштву, али истовремено и о могућностима друштва (институција друштва) да прихвати поједница и његове специфичне теме.

Нема везе што кампања није изворно наша и није битно што су идеје, пројекти и новац за билборде стигли са стране (УНИЦЕФ, Савјет Европе…). Доживљавам да тај општи „ увоз памети и морала “ (као саставни дио евро-интеграција), који има и своје карикатурално наличје, понекад просто подсјети на неше темељне вриједности. Те вриједности (осјећај за ближњег нпр.) развијали смо и чували вјековима и њих смо, макар подједнако и макар истовремено, баштинили са остатком свијета. Дакле, заборављам непријатан контекст у коме нам се о човјекољубљу и људској равноправности говори са Запада, као да смо становници амазонских прашума… заборављам, јер смо сами томе допринијели, јер је несумњива одговорност свих нас за такву перцепцију ових простора од стране других… заборављам, јер ми је несумњива сопствена одговорност… и од срца поздрављам поменуту кампању, као позив да пронађемо сами себе.

Дакле, инклузивно образовање! Велики помак у односу на соц-реалистичке „специјалне школе“ или „специјална одјељења“, које сви памтимо са нелагодним осјећајем. Помак и корак, али само на плану идеје и размишљања. Познајем озбиљне дефектологе који са оправданом скепсом гледају на цијелу камању и начин на који се о томе прича. Јер, лијепе идеје су и даље само идеје, а њихова неопрезна или неспретна примјена у пракси може да донесе ружну и болну реалност.

Баш немам намјеру, а немам ни ваљаног разлога, да тражим појединачне кривце за било шта… само као грађанин Црне Горе скрећем пажњу себи и другима на неколико чињеница: од времена када смо гледали оне симпатичне билборде и спотове о једнакости наше дјеце па све до данас, ми немамо адекватан закон који би подржао племените идеје и омогућио њихово спровођење у пракси, самим тим, немамо ни сигуран финансијски фонд која би обезбједио спровођење инлдузивне наставе (условне просторије и пратећа наставна средства; обезбјеђење стручних лица за обављање функције асистента у овој врсти наставе; обезбјеђење логопеда, дефектолога…), недостатак финансија доводи до неподношљиве ситуације у којој родитељи дјеце са посебним потребама крајем полугодишта и на завршетку школске године траже новац и спонзоре за хонораре асистентима, јер држава има „Правилник о начину, условима и поступку за усмјеравање дјеце са посебним потребама“, али нема обезбијеђен новац за цијелу школску годину што је у одређеном смислу горе од тога да нема ни једног цента. Зашто? Па зато што је кампањом и политичком пропагандом дата једна фина нада родитељима и дјеци, зато што су се људи одазвали позиву и стекли утисак о цивилизованој околини која има слуха за њихову муку и одједном недостаје 150 или 200 евра! Некоме је та цифра смијешна, а некоме (многима) недостижна. Овако, да није било ни цента, не бисмо ништа ни почињали и не бисмо данас имали утисак лажне наде и лажних обећања…

Црква којој припадам је у великој мјери учествовала у финансирању, боље рећи „крпљењу“ овог пројекта, у његовим појединачним, конкретним остварењима. И то ваљда спада у онај црквени новац који је утрошен на најплеманитији најсмисланији начин. То и јесте један од основних задатака Цркве. Њена човјекољубива, хуманитарна дјелатност… али не могу да повјерујем да ћемо као друштво и као држава остати без заокруженог система, без довршеног одговора, препуштајући родитеље разним домишљатостима, понижењима просјачења и си. да би се интеграциона прича о европским стандардима уселила у црногорске школе и домове.

Циљ овог текста је скретање пажње на један велики друштвени проблем. Ово писање би добило на смислу ако би се одговорни људи, одговорни истраживачи друштвених тема заинтересовали… ако би се, можда, огласили родитељи и просветни радници. Или бар ако би неко аргументовано демантовао ово што сам написао… било шта од тога, показало би да кад говоримо о нашим могућностима, говоримо о нечему што постоји.

(Аутор је ректор Цетињске богословије)

Извор: Вијести

Advertisements