arh-jovan-720x375Највише учимо од онога што смо преживели, без обзира на то да ли нам је живот задао бол или донео радост. – Пред тајном живота најозбиљнији су они који прихватају да је живот радосна туга, каже архиепископ Јован, дугогодишњи затвореник скопског затвора Идризово

„Зашто нас издаде, попе?” Ово питање поставио је полицијски службеник у затвору Идризово у Скопљу архиепископу охридском Јовану (Вранишковском), стављајући му до знања колико цени његов црквени чин и шта мисли о његовој мисији, коју архиепископ Јован сматра животном. А то је да се врати у јединство са осталим православним црквама.

Архиепископ Јован рукоположен је као један од најмлађих владика канонски непризнате Македонске православне цркве (МПЦ), касније је постао митрополит велешко-повардарски. Откако је 2002. године једини од македонских архијереја прихватио позив патријарха Павла да ступи у канонско јединство са Српском православном црквом почели су судски процеси против њега. Судило му се за самовлашће, распиривање верске и националне мржње, проневеру новца. Ипак, државни службеник га не пита ни за једно ни за друго ни за треће. Он га отворено пита: Што издаде, попе, македонштину?

Читајући даље детаље ове епизоде из књиге архиепископа Јована „Слобода у затвору”, која је ових дана доживела своје друго издање, стиче се утисак да македонски полицајац није много заинтересован да чује образложење. А архиепископ Јован одговара да није издао „македонштину” тиме што је начинио потез за који је дубоко уверен да враћа православну цркву у Македонији у канонске оквире и у јединство са осталим православним црквама. Због те своје мисије, постао је један од ретких, ако не и једини архијереј у Европи 21. века који је затваран због својих верских уверења. Није тајна да му је нуђено да напусти Македонију у замену за одбацивање свих оптужби против њега. То довољно говори и о снази тих оптужби, али и одлучности архиепископа Јована да остане у својој земљи и при својој одлуци. Почетком фебруара, архиепископ Јован пуштен је на условну слободу после више од две године проведене у затвору.

– Још из мојих студентских дана доживљавао сам бол и велику тугу што је Црква у мојој отаџбини у расколу са другим помесним црквама у свету. Када сам већ био изабран за епископа МПЦ, која је у расколу, у мојој приступној беседи, на дан хиротоније, обећао сам да ћу све учинити да се раскол Цркве у Републици Македонији исцели. Тако, моје опредељење за јединство са Црквом није било ни непознато, нити пак недоследно – каже у интервјуу за „Политику” охридски архиепископ Јован.

Да ли су вам тешко падале оптужбе македонског суда против вас?

Када бих рекао да ми није тешко падало био бих неискрен. Ипак, изгледа да сам брзо схватио да је то неопходна жртва да би се јединство успоставило на црквеној, а не на некој другој основи. Јединство у Цркви, од почетка њеног постојања, успоставља се на жртвама. Прво, на жртви самога Христа који је првомученик, а затим и на жртвама многих мученика и исповедника црквеног етоса.

Какви су ваши сусрети с Македонцима данас? Да ли вас и даље питају „што нас издаде”?

Само људи неупућени у Цркву, али и они који су били тенденциозни из политичких разлога постављали су таква питања у облику констатација и тврдњи, никако са жељом да се успостави дијалог и да на то добију одговоре. По мојој процени, која није искључено да је пристрасна, јер се ипак ради о личној процени, после издржавања моје затворске казне људи у Македонији скоро и да не постављају таква питања. Моја доследност свих ових година као да им је одговорила на све те дилеме. Време које сам провео у затвору као да им је одговорило. Људима је једноставно довољно што су видели да ја немам никакве добити од једног таквог евентуалног издајства. Не само што немам никакве личне користи, већ напротив, трпим одређену штету. Па до одговора некако сами стижу, да се не ради ни о каквом издајству, или о недостатку патриотизма, већ да се једноставно ради о остваривању могућности решавања једног вишедеценијског проблема.

Како је изгледао један ваш затворски дан приликом последњег боравка у Идризову?

Када се говори о затворском поретку, људи обично очекују да чују како је тамо бар оквирно успостављен неки ред и дисциплина. Већина људи претпоставља да се затворски живот одвија као у филмовима западне продукције. Али, у затвору Идризову, код Скопља, не само што није тако већ бих рекао да је сасвим супротно. У кућном реду је прописано време устајања, али нико не устаје у то време. Једноставно, затвореници могу да спавају по читав дан јер немају шта друго да раде. Већ неколико година затворени су сви производни капацитети у затвору који су били саграђени још у социјалистичкој Југославији. Од 1.700 затвореника, колико их је било у затвору, радило је само тридесетак њих, само они коју су спремали и делили храну. За друге затворенике није било посла. Па је зато и за затворску управу било боље да они спавају што дуже, него да су будни и да праве проблеме. Ја сам се трудио да се организујем у том хаосу, али не знам колико сам у томе успевао. Ипак, трудио сам се да устајем раније јер је тада било мирније и тише па сам могао да читам и понешто да напишем. За све књиге које сам читао требало је тражити одобрење од стране затворске управе. За књиге на страним језицима одобрење се чекало дуже. Ипак, најдуже сам чекао да ми врате копију припреме за друго допуњено издање књиге „Слобода у затвору”. Док сам био у притвору, врло дуго, више од годину дана и шест месеци, имали смо излазак из притворске ћелије једном дневно по четрдесет минута, док је у затвору то време за шетњу било мало дуже, али никада више од два часа. Што се тиче новина, због недостатка новца у затвору већ неколико година уназад престали су да их купују, а читали смо једино оне новине које су некоме затворенику доносили у посету.

Са ким сте делили затворску ћелију?

Био сам у ћелији с 39 других затвореника. Просторија је заиста била велика, али само присуство толиког броја људи између четири зида, без обзира на величину просторије, представља велики терет за свакога ко је тамо затворен. Ако претпоставимо да свако говори само пет минута дневно то је укупно 200 минута, односно око 3 и по часа говора у току дана. Да не помињемо да се галама не прави само од причања. У тој просторији, у којој је било четрдесет затвореника, било је више од 10 телевизора. Често је сваки телевизор био подешен на различити канал. Е, па онда можете претпоставити и како се могла гледати телевизија.

Какав је био однос затвореника према вама?

Знате шта, ја сам већ стари затвореник, нисам у затвору од прекјуче. Ако се израчуна укупно време које сам провео у затвору и притвору од 2005. године па до 2015. то је не мање од 5 година. Тако да ми је стаж давао неку предност. Шалим се наравно, али искрено од стране затвореника нисам имао никаквих проблема. Они су се врло пристојно опходили према мени. Једино сам имао понекад проблема са затворским стражарима који су добијали наређења да ме провоцирају. Али ни то није било претерано и неподношљиво. Затвори у Македонији су однедавно под надзором многих европских институција за људска права, па не може ни управа, а ни затворски стражари да се опходе потпуно аутаркично, као што је то било раније. Са друге стране, било је много затвореника који су захтевали да разговарају са мном. Није било могућности да се организују богослужења, затвореници да се причешћују и исповедају, али за разговоре је било могућности и ја сам се томе радовао.

Да ли сте у затвору могли да практикујете своју веру?

Не, само делимично. И поред тога што су уставом и законима у Републици Македонији загарантована верска права сваком појединцу, па и затвореницима, у затворима не постоје услови за практиковање верских права. У затворима нема ни посебних прилагођених просторија за практиковање тих права, да не говоримо о томе да до сада нема ни цркве ни богослужбеног места за практиковање других религија. Сада, кад је већ то прошло могу и да откријем да су ми тајно носили причешће да бих се причестио у затвору. Једино што сам могао то је да се помолим, али претходно сам вам већ говорио какви су били услови и за то. Нажалост, тако је било и ја то не могу улепшати.

Колико смо разумели из саопштења ваше сабраће из Православне охридске архиепископије, Идризово је пренасељен затвор, затвореника је много више него што просторни капацитети то дозвољавају. Има ли у том „мравињаку” места за осаму?

Практично нема места за осаму. У затвору који има капацитет за 700 људи, тренутно је било њих 1.700. У соби у којој сам ја боравио било је троспратних кревета. Тешко је да се попнеш и да сиђеш са другог спрата кревета, а тек са трећег? Но, спавати на трећем спрату кревета ипак је било привилегија, у односу на оне затворенике који нису ни имали кревет. Многи су спавали на поду. У таквим условима нити се може постићи смисао казне, јер казна није само да неко живи у мизерији, али у таквим условима нема ни ресоцијализације. Понављам и држим се тога да је затвор у Републици Македонији бесмисао свих бесмисла. Из тако постављеног затвора штету има сама држава, друштво као целина, многе породице, а наравно и сами затвореници. Затвор у принципу треба да покаже моћ државе, али у случају Македоније тиме се показује само слабост и немоћ.

Да ли бисте Идризово и све што вам се дешавало тамо најрадије заборавили или, ипак, има нечега што је вредно сећања, макар у виду опомене?

Сматрам да хришћани не треба да се труде да заборављају. Они треба да се труде једино да опросте. Потискивање оног ружног што се догодило и већ постало историја највише желе они људи који не поимају живот као борбу. Историја је најбоља учитељица. Највише учимо од онога што смо преживели, без обзира да ли нам је живот задао бол или донео радост. У ствари читав живот је нешто између радости и туге. Сматрам да су пред тајном живота најозбиљнији, али и најодговорнији они људи који прихватају да је живот – радосна туга. Зато сматрам да је вредна сећања та затворска туга, свакако не ради саме туге, већ ради радости која је прати. Они који су победили затвор знају о којој радости говорим.

Јелена Чалија

Извор: Политика

Advertisements