У оквиру Дана српске културе у Скадру уприличено је пјесничко вече пјесника академика Матије Бећковића у сриједу 3. јуна 2015. године, на празник Светог цара Константина и царице Јелене.

У име домаћина госта је поздравио г. Павле Брајовић-Јакаоја, предсједник Удружења Срба и Црногораца из Скадра.

О Матији Бећковићу говорио је књижевник и бивши министар вјера и културе у Влади Републике Црне Горе г. Будимир Дубак.

Своје утиске о првом сусрету са древним градом Скадром  и своје стихове говорио је уважени пјесник и академик Матија Бећковић.

Исте вечери додијељена су и признања свима оним који су се борили за очување српског језика и српског наслеђа у овом древном граду Скадру. Признања награђенима уручио је др Момчило Вуксановић и име Српског народног вијећа Црне Горе.

 

Матија у Скадру

Скадар је древна српска престоница, у чије темеље је уграђена српска жртва и српска поезија, од младе Гојковице и „Зидања Скадра“, до велике наше изгибије и страдања, у прошлом, злом вијеку, кад смо за ослобођење Скадра залуду посијали кости по Тарабошу и Бардањолу, и потом за ослобођење Србије, на голготском путу, преко албанских Проклетија.

Скадар данас дочекује највећег живог српског пјесника, Матију Бећковића, који је дочекао да види мјесто наше вишевјековне „Одисеје“, што још није допјевана.

Ловћенски пророк Његош, чији је Матија пјеснички наследник, никад није крочио у овај град. Стизала су само његова писма пашама скадарским. Објашњавао је Његош Осман-паши Скопљаку оно што је паша и сам добро знао, да откад је Азијатин завладао „Брат брата бије, брат брата сијече, развалине су нашега царства у нашу крв огрезле“. Његош је „волио но ишта на свијету виђети слогу међу браћом у којима једна крв кипи, коју је једно млијеко одгојило и једна колијевка одњихала“.

Скадар је, као и Косово, наше „грдно судилиште“. Српски народ је овдје више страдао у XX вијеку, него у претходним вјековима османског ропства. Био је избрисан са списка живих, Божијих народа. Можда његову позицију најбоље дефинише наслов Маркесовог романа „Сто година самоће“. А има ли страшније самоће од изгона из свог језика, вјере и имена!

Само српска поезија није заборавила Скадар. Наши ђаци су плакали због судбине младе Гојковице, не знајући да тиме оплакују и све жртве и страдалнике свог народа.

Главни јунак Матије Бећковића је српски народ, његов језик и судбина. У свом непоновљивом и обимном дјелу, које се непрекидно допуњава и богати, Матија је национални пјесник, у најузвишенијем значењу те ријечи. Нарочито је удес српског народа, у страшној ери XX вијека, у жижи пјесниковог интересовања. Универзалне поруке, у стиховима, пјесник саопштава често архаичним, локалним и заборављеним, ровачко-морачким дијалектом српског језика. У тим поемама он горко-хуморно приповиједа о историји личној и колективној, што нас гони на сузе, од бола и од смијеха.

Народни језик је моћно проговорио из поезије Матије Бећковића, Његошевог и Вуковог следбеника и настављача.

Радња његових великих поема смјештена је у забити ровачких и морачких планина, гдје је човјек, изолован и усамљен, окренут причи, која је богатија и чудеснија од самог живота. Стварни догађаји се и збивају само у језику, који сеже до архетипских дубина и уздиже се до вјечног Бога-Логоса.

Пјевајући, као и Његош, о једном племену српског народа, Бећковић пјева о цјелини тог народа. Пјева о универзалној судбини човјековој, на Земљи. То је поезија коју нарочито разумију они, којима је историја била, не добра учитељица, већ зла маћеха.

Вјерујем да ћете и сви ви, који поново пијете с бистрог извора српског језика, разумјети и усвојити велику поезију Матије Бећковића, као исконску матерњу мелодију, захваљујући којој се враћате своме бићу.

Ово је још једна племенита и далекосежна мисија великог пјесника Матије Бећковића и његове поезије, коју му Скадар никада неће заборавити.

Хвала ти, господине пјесниче, Матија Бећковићу.

У Скадру,
На Светог цара Константина
и царицу Јелену,
3.6.2015. љета Господњег

књижевник Будимир Дубак

Advertisements