фото: РИА Новости/Андреј Стењин Ових дана су посланици Јелена Мизулина и Сергеј Попов доставили Државној думи нацрт закона о забрани абортуса у приватним клиникама и искључивању из система ОМО. Документ је изазвао различите реакције. Своје мишљење о овом проблему у интервјуу за РИА Новости изложио је шеф информативног одељења Руске Православне Цркве Владимир Легојда.

Још у јануару 2015. године у оквиру рада парламентарних божићних сусрета патријарх Московски и целе Русије Кирил апеловао је на законодавце да искључе вештачки прекид трудноће из система обавезног медицинског осигурања (ОМО). Ових дана су посланици Јелена Мизулина и Сергеј Попов доставили Државној думи одговарајући нацрт закона о забрани абортуса у приватним клиникама и њиховом искључивању из система ОМО. Документ је изазвао различите реакције парламентараца и широку дискусију у јавности. Своје мишљење о абортусима, иницијативи патријарха и току њеног разматрања у друштву у интервјуу за РИА Новости изложио је шеф информативног одељења Руске Православне Цркве, отац троје деце Владимир Легојда. С њим је разговарала Олга Липич.

– Владимире Романовичу, с чим је повезана оштрина дискусија о абортусима, коју је покренуо патријарх Кирил?

— Пре свега, дискусија је, како ми се чини, намерно или ненамерно заоштрена тиме што је низ медија иницијативу Његове Светости патријарха позиционирао као иницијативу усмерену на потпуну забрану абортуса. Неки људи виде или чују оно што желе да виде и да чују и зато се упуштају у борбу с ветрењачама. Дакле, подсетићу да је говорећи у Државној думи патријарх Кирил предложио да се абортуси искључе из полисе обавезног медицинског осигурања, зато што верници не могу да финансирају убијање деце.

Руска Православна Црква је у принципу против абортуса, без обзира на то ко их плаћа, али овакав захтев сад нисмо поставили у погледу руских закона.

– Али зар ће потреба да својим средствима плати абортус спречити жену да га учини?

— Чини ми се да ће је натерати да се замисли. За човека је увек веома важно како се раде ствари које представљају друштвену норму. Нажалост, године совјетске власти су довеле до тога да је абортус за многе постао лажна норма понашања. Међутим, прекид трудноће не може бити бесплатна операција као порођај. У суштини, наш систем медицинског осигурања на основама нуди овакве услуге које се не подударају по моралном садржају.

Осим тога, задатак није само то да се одрекнемо прихватања абортуса као норме, већ и да створимо жени материјалне услове за рађање и васпитавање деце. Избацити на маргине живота жену с новорођеним дететом је подједнако срамотно као и бесплатно јој помоћи да га убије у утроби. Црква активно подржава рад људи који помажу мајкама које су доспеле у тешку животну ситуацију. Постоје и црквени центри у којима ће таквим женама увек бити пружена помоћ.

– Постоји мишљење да су активности против абортуса усмерене на ограничавање права жена?

— Историјски, кад је абортус увођен, најмања брига се посвећивала правима жена и њиховом здрављу. Тада уопште нико никога ништа није питао. Требало је створити јефтин систем контрацепције, која не би одвлачила жену-радницу од производње. Требало је испунити петолетку за четири године, а мала деца су представљала сметњу за то.

Убијање деце је представљало обавезан елемент ратоборног безбожништва за које је вредност људског живота тежила нули. Ако су на олтар светле будућности приношене читаве класе «непоузданих грађана», на пример свештеника, ко је још водио рачуна о неким ембионима? Државно безбожништво је остало у прошлости, али болести које је оставило у друштвеној свести, треба лечити.

– Али неке жене се ипак залажу за абортусе.

— Појам мушког и женског достојанства данас не ужива нарочито поштовање. Неке савремене жене захтевају право на бесплатан абортус, али због нечега не размишљају о томе како да издејствују однос према себи као према настављачици људског рода. Друштво у целини, а посебно мушкарци, треба да издржавају оне којима дугују своје рођење. Добро плаћена породиљска одсуства, помоћ за негу деце су питања у којима жене због нечега нису довољно активне. Не треба мислити да ће нас у старости неговати наше осигурање. На пример, лечиће нас наша деца и деца других људи. Ако их нико не роди, не ишколује и не васпита, осетићемо се као непотребан биоматеријал. Управо онакав, каквим сада неки сматрају ембрионе.

– Какве закључке бисте могли донети о развоју друштвене дискусије на тему абортуса?

— Мислим да је данас однос према абортусима показатељ морала, човекове способности да макар нешто стави изнад своје сопствене удобности и комфора. Ни за кога није тајна да се деца слабо уклапају у егоистички доживљај стварности која нас окружује. Она захтевају самопожртвовање, време и снагу, које би човек могао да потроши на вољеног себе.

Чини се да норме закона које код нас важе показују да је горе описана слика – општепризната. Али није тако, наше друштво се веома променило у поређењу са совјетским периодом и људи се не смеју без питања приморавати да финансијски учествују у нечему што сматрају аморалним.

– А како су представници државне власти реаговали на предлог Цркве?

— Некима се чини да је једноставније обезбедити приступачне абортусе него приступачне дечје вртиће, школе и домове здравља. Више пута сам имао прилике да чујем питање: зашто стварати сиромашну децу? Мислим да је то врло ангажовано мишљење. Деца и породица су најсигурнија инвестиција у будућност сваке државе. Ако не будемо имали људски капитал, сва друштвена достигнућа имају смисла само ако их припремамо з анеки други народ који је способан да се репродукује.

Мислим да у владајућим круговима Русије добро схватају да абортуси представљају акт самоуништења, и личности, и друштва. Црква и власт активно разматрају предлог и сигуран сам да ће овај дијалог довести до међусобног разумевања и резултата.

Извор: Православие.ру
Фото: РИА Новости (Андреј Стењин)
Advertisements