СВЕТИ ЈОВАН ШАНГАЈСКИ (1896–1966), БЕОГРАДСКИ ЂАК, ЗАШТИТНИК НОВИНАРА
Један је од највећих православних светитеља у XX веку. Избегавши као руски племић пред револуционарним терором 1917, у српској престоници је студирао богословију и издржавао се радећи као колпортер. Замонашен је 1926. у Миљковом манастиру, на Морави, а за епископа рукоположен 1934. у Београду. „Ако хоћете да видите живог светитеља, онда отидите у Битољ, код оца Јована”, говорио је о њему Николај Велимировић, тада епископ охридски.

Новембар у Београду, вече, година 1921, трећа после Великог рата. Хладно је, од Дунава и из равнице надолази студен, мирише на снег. На Теразијском гребену, недалеко од хотела „Москва”, колпортер је изнео тек одштампана вечерња издања новина. Мршав је, нижег раста, лица боје меда или упаљене воштанице, одише благошћу, осмехнут је, има јак руски акценат. Зове се Михаил Борисович Максимович, студент је Богословског факултета на Београдском универзитету и у српској престоници је трећу годину.
Тешко да је ико од пролазника што застану да купе новине могао и помислити да управо стоји пред човеком који ће постати један од највећих православних светитеља у XX веку.
Три године касније у Руској цркви на Ташмајдану млади колпортер биће произведен у чтеца, а 1926. митрополит Руске православне заграничне цркве Антоније Храповицки постригаће га у Миљковом манастиру, на Морави, и рукоположити у чин јерођакона. Тада ће добити монашко име Јован, по свом светом претку из XVIII века, пра-стрицу, светом Јовану (Максимовичу) Тоболском.

МИХАИЛ

Михаил је рођен 4. јуна 1896. у месташцу Адамовки, Харковска губернија, у чувеној племићкој породици. Име – које значи Као Богили Онај ко је као Бог – на крштењу је добио у част арханђела Михаила, архистратига Божјег.
Као син једног од предводника племства у Харковској губернији, припреман је за световну каријеру. У години избијања Првог светског рата завршио је Полтавски кадетски корпус, а 1918. Правни факултет на Царском универзитету у Харкову. Већ тада је, међутим, готово у потпуности посвећен дубоким изучавањима теологије и подвига светих. У харковском Успењском сабору почивале су мошти архиепископа Мелентија Леонтјевича Чудотворца. Под утицајем тог светог примера и готово очигледних духовних сила које су зрачиле из моштију Чудотворца, над којима се свакодневно молио, млади Михаил отпочиње своје задивљујуће духовно подвижништво, какво је мало коме разумљиво у овој секуларизованој епохи: „Четрдесет година проводио је исти подвиг ноћног бдења, никада не лежући у кревет, проводећи ноћи у непомичном стајању, с рукама подигнутим увис; ако и заспи, то бива тек онда када га од исцрпљености савлада сан, усред метанија, у углу, под иконама, клечећи.”
Постигнућа његове побожности ускоро су и споља постала очигледна, чак и у тако младим годинама, па се за њега заинтересовао надлежни архиепископ Антоније Храповицки, једно од најистакнутијих црквених лица тог времена. Настојао је да приближи младића себи и помогне у његовом духовном узрастању.
Ускоро су се, пак, и митрополит Антоније и млади Михаил (са породицом) обрели у Србији, узмичући пред терором комунистичке револуције. Први ће у Сремским Карловцима основати Руску православну заграничну цркву, други ће у Београду уписати Богословски факултет.

ПУТ

По завршетку Богословског факултета (1925) и замонашења (1926), Михаил, сада већ јерођакон Јован, предаје право у Српској државној гимназији. Три године касније, 1929, постаје предавач и васпитач у српској семинарији Охридске епархије у Битољу (званој, незванично, Богословија светог Јована Богослова). Ту бива откривен и спознат чудесан начин његовог живота-подвига.
„Он је постојано пребивао у молитви и свакодневно служио Свету Литургију, строго постио, јео само једанпут дневно, касно увече, никада се није гневио”, бележе у Житију светог Јована Шангајског и Санфранциског Серафим Роуз и Герман Подмошенски. „Студенти су први и открили његов огромни подвиг аскетизма: приметили су да не спава, већ да, када они сви заспе, ноћу обилази интернат осењујући их крсним знаком док спавају… удубљујући се у Исусову молитву. На крају, уверили су се да не спава на кревету… Шаљивчине су му чак и стенице стављали под чаршав да би се уверили леже ли он у кревет. Много година касније он је сам признао да од дана свог монашког пострига није спавао на постељи. Таква борба са сопственим телом се врло ретко среће и крајње је тегобна…”
Ту, на обалама Охридског језера, успостављена је мистичка веза између Јована и преподобног Наума Охридског, ученика и саподвижника светих Ћирила и Методија. Мошти преподобног Наума налазиле су се у њему посвећеном манастиру на Охридском језеру. Сматран је особито брзим исцелитељем душевно оболелих; с његовом иконом у рукама Јован је одлазио у болнице и молитвено исцељивао оболеле, што ће доцније чинити и у Кини, над болесним Кинезима.
Својим посвећеним деловањем и чудотворствима убрзо је постао чувен. Српски епископ Николај Велимировић, који је тада управљао Охридском епархијом, говорио је у то време: „Ако желите да видите живог светитеља, онда отидите у Битољ, код оца Јована.”
У мају 1934. године, одлучено је да Јован буде узведен у чин епископа и он је, још не знајући о чему се ради, позван у Београд. Остало је забележено сведочанство једнењегове београдске познанице, која га је тада случајно срела у трамвају. На питање због чега је дошао у Београд, рекао је да је грешком он добио обавештење уместо неког другог јеромонаха Јована кога је требало да посвете у епископа. Дан-два касније, кад га је опет срела, објаснио је да је, „авај, грешка гора него што је он мислио” – одлучили су да баш њега посвете у епископа. „Успротивио се, изговарајући се својом говорном маном, али су му кратко одговорили да је и Пророк Мојсије имао исту невољу”, пишу Роуз и Герман Подмошенски.
Посвећен је у чин епископа 28. маја 1934, у Београду, као „последњи и највећи из плејаде епископа које је посветио митрополит Антоније Храповицки”.

ЧУДА

Одбијајући предлог архиепископа Димитрија да се запути на Далеки Исток, у Шангај, где је живела велика руска избегличка колонија, Антоније Храповицки пише:
„Пријатељу, ја сам већ толико стар и слаб да не смем да мислим ни на какав други пут, осим пута на гробље. Али, уместо себе, као своју душу, као своје срце, шаљем вам владику Јована. Тај растом мали и слаб човек, који на први поглед изгледа као дете, чудо је од подвижничке чврстоће и строгости у ово наше време свеопште духовне млитавости.”
Било је магловито јутро, крајем новембра 1934, када је епископ Јован стигао у Шангај, у исту ону епархију у коју је два века раније прву православну мисију упутио његов пра-стриц, митрополит тоболски Јован Максимович, по којем је и добио монашко име. Руска колонија бројала је близу 50.000 људи и била под разним ударима, од немаштине, преко (ускоро) јапанске окупације, до доласка на власт снага налик оним пред којима су избегли из Русије.
Епископ Јован чинио је све да помогне. Повесница његових чуда настављена је и на Далеком Истоку. Безбројна надразумна исцељења. Кроћење природних сила (попут тајфуна на филипинском острву Тубабао). Необјашњиво пролажење кроз материјалне препреке, као да их нема, попут уласка у закључану и обезбеђену болницу током страшног невремена и чудотворно исцељење, потом нестанак (о чему је сачувано сведочанство у архиву шангајске државне болнице). Поуздана пророчанства. Види и чује на даљину, појављује се изненада где је најпотребнији, иако уобичајеним путем ништа о томе није могао знати. Сведочанства о томе оставили су Н. Н. Барнов, Н. Николајев, Н. С. Макаве, О. Скопиченко, Л. А. Лу, Петар О. Тродин и многи други.
„Владика је живео у некаквом другом свету”, пише В. Рејер, који је епископа Јована добро познавао и доста писао о њему. „Да ли је он био ‘узнесен у рај’, како о томе казује апостол Павле, и ‘чуо неисказиве речи које човеку није допуштено да говори’, ми не знамо. Али својим поукама и делима он је сведочио да му је Господ бар мало раскринуо завесу Свога Царства.”
Након рата и револуције у Кини, сам је издејствовао и организовао пресељење у Америку већег дела своје пастве. Он сам обрео се у Западној Европи. У париским аналима забележене су речи једног католичког свештеника, који је, обраћајући се скептичној омладини, указао: „Ви тражите доказе, кажете да данас нема ни чуда ни светих људи. Та шта ће вам теоријски докази кад по улицама Париза овог часа хода живи светитељ, свети Јован Боси (Шангајски). Он већ живи негде изнад наше земаљске равни.”
У предговору првог од свих животописа владике Јована, епископ Јован Хашки, поглавар Холандске православне цркве чијем је заснивању свети Јован Шангајски пресудно допринео, пише посмртно слово и вели: „Изгубио сам духовног оца и више никада нећу наћи другог таквог, који би могао у глуво доба ноћи да ме назове телефоном и каже: ‘Лези сада и спавај, то за шта молиш Бога Њему је угодно.’ Владико! благодарим ти за све. Помени нас, твоју Холандску цркву, пред Престолом Божјим.”
Био је на својој бриселској катедри, у Спомен-храму руским новомученицима, када је добио вести о комешању и расколима у руској православној заједници у Сан Франциску, заправо у заједници своје некадашње шангајске пастве. Свети Синод послао је управо њега да ствари врати у ред и он „у вечно магловити град Далеког Запада стиже на своју последњу катедру у јесен 1962”.

УПОКОЈЕЊЕ
„Пратећи у Сијетлу чудотворну икону Богородице Курско-коренске, владика Јован је 19. јуна 1966. одслужио свету литургију у тамошњем Светониколајевском сабору, спомен-храму новомученицима, и задржао се потом још три сата у олтару. Затим је, обишавши с чудотворном иконом духовну децу око сабора, отишао у собу у парохијском дому, где је одседао. Одједном се оданде зачула лупњава. Када су прислужитељи дотрчали, видели су да владика већ умире… Тада се завршио његов чудесни и натприродни подвиг лишавања себе сна и одмора. Положили су га на кревет који се налазио у тој соби, на сан након 40 година уздржавања!” (Серафим Роуз и Герман Подмошенски)
Опело је обављено 24. јуна, у шест часова увече, а завршено је око један после поноћи (због огромног броја људи који су дошли на последње поклоњење). Служио је сам црквени поглавар, митрополит Филарет, уз саслужење епископа Леонтија и Аверкија, епископа Саве и Нектарија, 24 свештеника и неколико ђакона. Шест врелих летњих дана пре тога, лежало је његово тело на отвореном одру, али се „од њега није осећао ни најмањи знак труљења. Руке његове биле су меке, неукрућене, иако у погребном предузећу нису вршене никакве манипулације (балсамовање и слично) над његовим телом” (Православна Русија, бр. 14, 1966).
Остала је упамћена, поред осталог, његова дефиниција: „Религија је целокупност мисли и осећања о Највишем Бићу и њихово спољашње изражавање.”
Његове нетрулежне и чудотворне мошти почивају у Саборном храму у Сан Франциску.
Језици
Свети Јован Шангајски служио је свету литургију на руском, српском, грчком, кинеском, француском, холандском, енглеском и још неким језицима, иако већину од њих никада заправо није учио. Немерљиво је допринео обнављању успомене на западне хришћанске светитеље из времена пре „погружења целог латинског света у непрозирну таму јереси”. Успостављао је моћну молитвену заједницу са њима у свим местима словенског расејања.

Припрема
„Неколико дана пред своју смрт он је, без икаквог другима видљивог разлога, скинуо са зидова у свом параклису у Сан Франциску иконе преподобног Наума и св. Јована Крститеља и положио на налоњ насред храма. После неколико дана сви су схватили значење изношења тих икона: Владика је умро уочи дана у који се слави спомен преподобног Наума, а сахрањен је на дан рођења св. Јована Претече.” (Серафим Роуз)

Сусрет
Сведочанства указују да се свети Јован Шангајски често јавља верујућима, „у сну”, изван опсене чула, граје света. „Исијава нетварну светлост, изриче тајанствене поруке, помаже.”
Била је београдска јануарска ноћ 2001. Тих дана, у једном књижевном часопису и у више разговора, човек је спомињао светог владику. Мучен глувим добом, мученметафизиком бола, уснуо је око поноћи. Незнано у колико сати, у пределу где време више и није важно, појавио се, „у сну”, Он. Стајао, благ, у црној мантији, крај моштију другог светитеља изузетно поштованог међу православним Србима.
Човек је покушао да нешто каже, али гласа није било. Он се осмехнуо и рекао само две речи, на српском: „Биће благословљено.”
Човек се буди, гледа кроз непрозир-таму над Београдом.
Човек који ово пише.

Бранислав Матић
СРБИЈА национална ревија, бр. 24

Advertisements