Свештеник Валерије ДухањинУ издању Сретењског манастира изашла је књига свештеника Валерија Духањина «У шта верујемо». Читаоцима портала Православие.Ru нудимо одломак из ове књиге.

Вера је диван дар који је Бог дао човеку. Захваљујући овом дару можемо да спознајемо оно што не видимо својим телесним очима. Без вере у принципу није могуће било какво знање. Јер да би нека знања постала удео наше душе, ми у ова знања треба да поверујемо, треба да поверујемо у то да заиста могу да прошире наше видике и да обогате наш унутрашњи свет. Зато је познати мислилац Блез Паскал говорио: «Вера је снага срца,» она наше срце чини јаким и способним за дубоку спознају.Вера је потреба човековог бића, којем је својствено да верује у нешто. Вера је унутрашње прихватање одређених вредности. Захваљујући вери човек добија циљ према којем је спреман да иде у току целог свог живота. Али вера није увек усмерена ка истинским вредностима. Тако постоји вера у легендарне личности, у политичке идеје, у лажне философске концепције. Зато је тако важно бринути се за исправно деловање ове потребе, како би она души давала истинске вредности. Ето шта је вера уопште.

А вера у Бога је посебно откровење човековој души, кад Се Господ Бог открива човеку који Га искрено тражи. Тада човек у свом срцу одједном открива да нам је Небески Отац близу и нашу посебну потребу за општење с Њим. Постаје јасно да се биће не ограничава само материјом и да је човеково предназначење вечност, а наше стање у вечности зависи од наше близине Богу.

Постоје три типа вере – веома је важно да то знамо, зато што се не подразумева увек исто кад је реч о вери у Бога. Три типа вере су својеврсне степенице духовног усхођења: вера као увереност, вера као поверење и вера као верност.

Вера као увереност је разумско признавање неке истине. На пример, неко ће рећи: «Уверен сам да се Куликовска битка одиграла 1380. године, уверен сам да је Земља округла и још сам уверен да Бог постоји.» То је својеврсна дубока убеђеност у то да нешто постоји. Овде више нема сумње: да, Бог постоји. Али твој унутрашњи свет се услед тога мало мења. За таквог човека Бог је као један од објеката наше Васељене: постоји планета Марс, а постоји и Бог. Зато што овакав човек не проверава увек своје поступке на основу вере, не покушава да пажљиво изгради свој живот по вери, већ делује по принципу: «Ја сам сам по себи, а Бог је Сам по Себи.» Односно, он својим разумом једноставно признаје чињеницу да Бог постоји.

Други степен је вера као поверење. Хајде да размислимо кад један човек има поверења у другог? Онда кад му открива своје срце и кад другог човека на известан начин прима у своје срце, односно кад настаје изузетна душевна блискост. И вера у Бога као поверење, за разлику од просте уверености, човеку пружа осећај блискости Богу. На овом нивоу вере човек не само да просто разумски признаје да Бог постоји, већ прима Господа у обитељи свог срца. Овакав човек осећа Божије присуство и у случају туге или животних потешкоћа обавезно ће се сетити Бога и почеће да Му се моли. Поверење претпоставља наду у Бога и човек се већ труди да усклади свој живот с вером у Бога.

Ипак, ако дете има поверења у своје родитеље то још не значи да ће их увек слушати. Понекад деца користе родитељско поверење да би оправдала своје поступке. И дешава се да човек има поверења у Бога, али да Му сам није увек веран. Он као да каже: «Можда ће ми Бог опростити моје слабости,» и премда се овакав човек с времена на време моли, он се не труди увек да побеђује своје слабости, није увек спреман да нешто жртвује ради Бога.

Зато је највиши степен – вера као верност. То није само признавање Бога својим разумом, и није само поверење у Њега својим срцем, већ и послушање према Богу по својој вољи. Оваква вера претпоставља истинску, чисту љубав, зато што је истинска љубав незамислива без верности. Ово се огледа у пожртвованости кад се трудимо да свој живот градимо по Божијој вољи и ради тога одсецамо греховне жеље своје природе. Оваква вера постаје основа свих вредности живота верујућег човека. И само је она спасоносна. Али то претпоставља и унутрашњи рад на себи и победу над својим страстима.

2. Чак и данас, кад је отворено толико храмова, кад Православље постаје све значајније у животу људи, постоји мноштво убеђених атеиста. Одакле потиче атеизам, где се крију његови извори и зашто је толико уврежен у људским душама?

У принципу, постоје два облика атеизма. Први је принудно неверовање кад је дете било једноставно тако васпитано и зато нема представу о духовном свету. У одређеном тренутку овај човек може лако (наравно, лако у извесном смислу) да стекне веру: она ће се у њему открити као заборављено благо које ипак није изгубљено. У том случају вера у човеку није умрла већ спава, и може да се пробуди – уз размишљање о смислу свог живота, приликом виђења дивне слике Васељене, приликом обраћања пажње животни пример искрено верујућих људи и у многим другим случајевима.

Други облик неверовања је идејни атеизам – то је извесна унутрашња агресија, одбојност према духовном, тако да се човек окреће од Бога као што се човек болесних очију окреће од сунца. Притом сам атеиста понекад не схвата суштину свог атеизма. Јер, шта је атеизм у својој суштини? То је пре свега покушај да се човек сакрије од Бога, да се притаји, да на известан начин затвори очи рукама и каже: «Нема Бога,» као што понекад покушавамо да се сакријемо од сопствене савести која је глас Божији у човеку.

Атеизам је негирање Бога, али је важно знати да ово негирање не почиње обавезно у уму или разуму, већ се најчешће дешава негде у дубинама пале душе, у нашем срцу. Из Светог Писма знамо да се то први пут десило још с првим људима кад су у Рају прекршивши заповест Божију, покушали да се сакрију од лица Божијег. Господ Бог обраћајући се Адаму каже: Адаме, где си? А он одговара: Чух глас Твој у врту, па се поплаших, јер сам го, те се сакрих (1 Мојс. 3, 9-10). Управо ова греховна нагота, обнаженост од благодати Божије, приморава човека да се крије од Бога. Али узрок није само у томе. У току целе историје атеизам је још и таква философија живота кад човек просто има користи од тога да Бога нема. Атеиста као да размишља: «Ако Бога нема, ништа ми неће бити за моје грехове, зато што живим у врло кратком временском сегменту, стога ми је боље да живим на своје задовољство, а не занима ме шта ће бити с душом после телесне смрти. Материјална добра се могу опипати, а какво је благо врлина?» И опет, све то стихијски настаје у дубинама палог духа, а затим може да с формира у виду логички складног материјалистичког погледа на свет.

Може се одговорити и да се атеизам међу људима дешава зато што једноставно не знају какво ће благо, радост, пуноћу живота и истинску срећу стећи ако се обрате Богу. Јер понекад се смејемо нечему чију вредност нисмо спознали у сопственом животу. Тако се човек који никад није спознао љубав презриво и надмено односи према људима који се воле, али кад се у његовом срцу зачне љубав, он осећа колико је богатији постао његов унутрашњи свет и колико је сад осмишљенији његов живот, који му је раније изгледао незанимљив и досадан. Човек који нема искуство вере не схвата њену вредност. И ако у дубинама његове душе жеља за вером превагне над тренутним ниским поривима, можда ће се временом то претворити у ватрену жудњу за вером, а затим и у обраћање Богу. Али често човек једноставно не жели да буде верујући, а у његовом животном ставу негирања Бога, огледа се дубоко лично самоопредељење на које, авај, има право свако биће, које је створено са слободном вољом.

3. Да ли се може дефинисати шта тачно подстиче људе на тражење духовних вредности? И зашто се неки окрећу Богу, а неки, чак и ако се налазе у истим историјским условима, па чак и ако се васпитавају исто – не?

Обраћање човека Богу је вероватно увек загонетка. Јер поглед на свет верујућег човека се толико разликује од погледа на свет неверујућег да окретање од једног ка другом изгледа парадоксално, као што парадоксално изгледа прелазак кроз дубоку провалију. Али Христос је ишао по води, а Својим ученицима је открио да ће онај ко има веру као горушично зрно моћи да помера горе (Мт. 17, 20). Зато се људи обраћају Богу и у условима који наизглед томе најмање погодују – кад се вера прогања, религија исмева, а неки на све начине покушавају да искорене Цркву.

Човек се често окреће вери зато што у души осећа неки зов и потребу за трагањем. Човек још не схвата да му недостаје Бог, али већ осећа да га свакодневица не задовољава. Рађа се својеврсна потрага за смислом живота, јер се одједном открива бесмисленост земаљске испразности.

Понекад нам да то схватимо помажу критична ситуација у животу, велика туга и додир са смрћу, кад се одједном открива да ништа није онако као што смо раније замишљали, односно, да постоји нешто што превазилази границе нашег материјалног света. Духовни писац из ХХ века Н.Е.Пестов наводи сведочанство једног од везиста који је преко радија примао ратне поруке руских војних пилота за време Другог светског рата. Овај везиста је говорио да су многи пилоти, који раније ни на који начин нису испољавали своју веру у тренутку кад би их непријатељ погодио и кад је авион захваћен пламеном већ падао, одједном почињали да се моле: «Господе, прими моју душу.» То се чуло преко радиовезе.

Ради се о томе да је критична ситуација такав догађај у животу кад спада сва љуштура и кад човек остаје сам са собом. Нестаје сав талог, спада маска и душа прогледава, види да постоји духовни свет, да човек није центар створеног света, да имамо Небеског Оца, без Којег живот неће бити срећан. Овакво прогледавање не наступа обавезно кроз тугу, већ и у додиру са светињом, приликом сусрета с благодатним човеком, приликом сопствених унутрашњих трагања итд. Али ако се у човеку не деси унутрашњи преврат, тачније, ако не дође до буђења његове душе, до њеног препорода, он неће постати верујући поред свих могућих аргумената.

Међутим, људима је својствено да различито поступају, чак и ако живе у истим условима, ако се исто васпитавају и чак и ако потичу из исте породице. Ако у човеку нема унутрашњег, чак и слабог покрета ка Богу, он неће моћи да се обрати. И понекад се чини да човек који одбацује Бога личи на онога ко за време ведрог сунчаног дана жмури, затвара очи рукама и каже: «Сунца нема!» Овакав став је врло опасан. У сећањима кнегиње Наталије Владимировне Урусове, која је доживела револуцију и која је видела страхоте новог безбожног уређења, наводи се опис поучног догађаја. У граду Јејску је за време дискусије о вери устао комесар града и показавши свој сат на руци рекао: «Ево сад је десет до шест, видећемо да ли ће ме Бог, ако постоји, казнити за моје речи.» Истог тренутка је дозволио себи да изрекне страшну хулу на Бога и закикотао се. Док се смејао зазвонио је телефон који се налазио на столу испред њега. Комесар је узео слушалицу, пребледао је и потрчао са састанка колико су га ноге носиле. Испоставило се да се тачно у десет минута до шест његов син-јединац, десетогодишње дете, случајно убио играјући се револвером који је отац заборавио на столу у својој канцеларији. Међутим, и ову очигледну казну Божију комуниста је касније прогласио за случајност и остао је непријатељ Божији.

Зашто се једни људи окрећу Богу, а други не, чак и ако се налазе у истим условима? Зато што човек има слободну вољу и свако у свом животу врши слободан избор у односу на веру у Бога и на духовни живот. Немојмо заборавити да је равнодушност према вери – такође избор.

Извор: Православие.ру

Advertisements