Један од најстаријих монаха у Српској Православној цркви и дугогодишњи професор Призренске Богословије архимандрит Јован Радосављевић, познатији и као деда Јован, иако му је 88. година живота, долази на Косово кад год му се за то пружи прилика. И ове године у дане око Видовдана дошао је да се на Газиместану поклони сенима косовских јунака који су животе положили за Крст часни и слободу златну, али и да посети Призрен, Богословију, Свете Архангеле, Богородицу Љевишку, цркву Светог Ђорђа. Да обиђе и Дечане, и Зочиште и Грачаницу, поприча са људима у Ораховцу и Великој Хочи.

После ноћи у Светим Архангелима, и раног устајања, уз жубор Призренске бистрице, отац Јован се упутио тамо где га је срце вукло-у Богословију. Био је, пре неколико година, али је га је дочекала попаљена и уништена. А сада када је крочио у калдрмисану порту Богословије пред њим се показала друкчија слика:

,, Када сам био пре неколико година све ово је било у доста жалосном стању- прича отац Јован.- А сад видим да је Богословија добрим делом обновљена. Чика Симина зграда из 1871. је много лепша и функционалнија, него што је била. Споља је остало све како је било раније, а изнутра је модернизована, учињене су многе преграде, онако како одговара садашњем времену и изузетно је урађена, хвала Богу. И нова зграда је била запаљена, али видим сада да је та зграда цела скоро обновљена, још мало да се среди изнутра и да се унесе намештај и може да се живи нормално, да се функционише. Видим да се и друге зграде, просторије, обнављају. И станови где смо ми наставници боравили, лепше су сређени него што су били. И мој стан где сам био ја, то је милина сад видети, нема оног мог кревета који сам оставио, као војнички са два војничка ћебета. Али, радујем се, што сам пре 17.марта, захваљујући Богу и управи манастира Дечани и владици Теодосију, тада старешини Дечана, изнео књиге из Богословије које су остале када смо је морали напустити 1999.године. И ево, до јуче се видела штета шта је човек учинио, али с друге стране, ако посматрамо књигу Божју видимо шта је Бог учинио својом моћи . Он покрене, нађе људе, удеси ко ће све то и да обнови. Владика Николај је често говорио да треба да имамо поверење у Бога и пуну веру и да знамо да Бог не заборавља нас, ако ми њега не заборављамо. То је веома важно у људском животу, јер ако је Бог створио читав овај свет и нас у свету и свако биће, он брине о томе и можда ће тражити од нас у своје време задатак према своме Јеванђељу које је Господ Исус Христос донео и нама оставио, као свој закон, као свој савет, као упут како ми треба да живимо и да радимо на земљи ради Бога, ради Неба, ради Царства Небеског. Ми смо овде по вери нашој привремено постављени, а отаџбина је права разумних људи са свешћу, са савешћу Небо.

Обилазећи Богословију и просторије где је некада била његова соба, отац Јован се присетио времена када је ту дошао као млад јеромонах са владиком Павлом, са којим је још од дечаштва свога, пре монашења, негде од октобра 1945.године био заједно у манастиру Вујну, па у манастирима Рача код Бајине Баште и Благовештењу у Овчарско-кабларској клисури.

-По доласку у Призрен много смо радили, присећа се отац Јован. Код владике сам био придворни монах и помагао сам му у парохији у коричењу књига. Сва Јеванђеља која су била по црквама оштећена, растурена, а нису смела да се штампају нова, јер комунисти нису дали, владика донесе код мене, и каже ,,Ево, имаш посла“. А ја растурим све то на табаке, па онда окрпим табаке, средим, сашијем и каширам. Онда направим картон, формирам корице, а он облачи корице у кадифу, односно у плиш, црвени, фини, па стари оклоп који је био на њима однесе у Београд, па посребри или презлати, дотера, као да је ново. Па са апетитом куца корице, сређује. Тако смо радили. И у парохију смо ишли, није било свештеника довољно у Призрену, па он каже,, Ја одох у неки манастир у село горе а ти иди у Девич, Дечане, Грачаницу“.

Док је обилазио Призрен и обновљене светиње, отац Јован се као дете радовао и дуго стајао пред сваком очишћеном фреском у Богородици Љевишкој, и малој цркви Светог Ђорђа. Долазио је ту стално пре рата, и стајао пред ликовима светаца, молио се сваки пут кад је српски народ доживљавао разне потешкоће. Стајао је дуго и пред иконом Богородице Призренске која сада стоји у капели Светог Лазара Четвородневног у Архангелима.

– Знам ову икону, стајала је у великој цркви Светог Ђорђа, а мученик Харитон, на овој фресци изнад иконе је пострадао те 1999.године од Шиптара. И Свети Архангели су попаљени, уништена је она зграда са капелом, али ево сада видимо да је Божјом помоћу и заузимањем владике Теодосија и оца Михајла и покретањем приложника и осталог, опет оживела. Конак је лепши него што је био, удвостручио се конак, лепа капела и једна и друга. Види се да је жив манастир. А јуче сам био у Светим Врачима у Зочишту и видео сам да је и тамо много обновљено. Прегледао сам цео манастир и верујте, човек не може да се задиви делима Божјим – казује отац Јован.

Још и тада док је радио у Призрену, отац Јован је пуно писао. Бележио је догађаје, сусрете, посматрао људе, и живот у манастирима. Са писањем је активније почео да се бави после одласка са Косова. Написао је бројне монографије о манастирима Рачи, Студеници, Жичи, Јежевици, Благовештењу, писао о владици Николају и ави Јустину које је лично познавао, о монаштву, о библијским темама. Писао је и о Патријарху Павлу, али увек издваја своје песме о Косову:

  • О Косову сам писао, по свести и савести и по болу једноме: што је то тако, што смо ми људи такви, падамо некада ниско, не размишљамо пуно о себи, него смо сувише сујетни, или нервозни и напунила нас нека сила или мржње, или освете, или чега, да смо готови да радимо оно што не ваља, оно што није добро. Кукао сам и писао. Тужна је то певанка била. И онда да не бих кукао много, ја сам пропевао. Зато сам написао целу песмарицу, па сам то објединио у књигу,, Песме и поеме које показују време“. Тако сам насловио, да прикажем и кроз песму на неки начин, да немамо разлога да кукамо и кад је тешко, јер је Бог пред нама. Бог је судија главни и он оцењује све радове наше, ако ми умемо да радимо оно што Бог жели и када запне, када дође до кризних случајева да то оставимо да то Бог заврши. Ми можемо тренутно да се осетимо нелагодно, па да предамо Господу,, Господе ово нас изненађује, не можемо да се снађемо у оваквој ситуацији тешкој, али Ти можеш све и Теби предајемо и себе, Ти да се снађеш за нас!“. Бог је главни судија, а не човек. Ако човек хоће сам да пресуди све, онда ће Бог да окрене леђа, да стане, па изволте, па ћете видети шта ћемо ми учинити. Никада човек не може сам да учини што Бог може. Зато је потребно увек да се ослонимо на Божју помоћ, Божји суд, на Божју милост, на Божју доброту, на Његову власт, на остало све. Ако умемо тако да живимо онда ћемо бити заиста народ Божји и нема да се чега на свету бојимо осим греха.

Једино ако се Богу обраћа, по оцу Јовану, српски народ може да врати Косово да буде као пре, и да се обови и свака кућа и свака светиња. Како каже, Бог онда прегаоцу даје махове, а човеку кроз страдање даје вечност, јер се показало са су највећи и најближи Богу они свети мученици који су живећи по Божјем закону били од незнабожних или безбожних људи мучени и усмрћени.

-Ето то ми људи то треба да знамо и ја се радујем кад видим да овде све иде како Бог оће. На први поглед може да буде како људи оће, али ако погледамо другу страницу, лествицу, видимо да ипак бива како Бог одређује. Зато немамо потребе да страхујемо много, него да будемо верна деца Богу који је веран, и да се не бојимо ничега до греха.

А о томе да ли је због својих грехова српски народ крив што се све ово дешава са Косовом, отац Јован каже да то ми не знамо, али да не мора да буде тако:

-Не знамо ми, колико је то. Ми смо склони да оптужујемо себе, и то има неку цену да човек почиње од себе да тражи прво своју кривицу, да тражи где сам ја крив, да буде овако. Али, ако се сетимо Јеванђеља кад апостоли питају Христа зашто је онај глув, или онај нем, или онај одузет био, 38 година болестан, ,,да ли он или родитељи његови, ко згреши?“ Он одговара ,, ни он ни родитељи његови, него да се прослави име Божје!“.Зато не смемо ми увек тако мислити да не би отишли у другу крајност. Наше је да почнемо са собом: да се чувам колико могу, да ја нисам узрок, а Богу остаје да он одреди, можда он оће да проба нашу веру, наше трпљење, нашу издржљивост, можда верујем да су наши светитељи који су пред Богом као велики молитвеници да се они моле за свој род, народ и да траже и помоћ и милост од Бога, јер и ми сви живимо у милости Божјој, не у својој правди. А не као што мисле моћници и силници да су они правда, да носе закон у себи, носе све као мали богови некакви земаљски . Али не може тако бити, не може човек да се хрве са Богом и да поставља себе на исти ниво са Богом. Ми смо мрави према Богу.

И зато ако тако посматрамо, по оцу Јовану, за Косово има наде:

-Ако ми имамо пуно поверење у Бога и ако се молимо и обраћамо Богу, Он ће наћи начина како да збрине нас. Ми сад видимо да смо због нечега у немилости код многих земаља, нажалост код неправославних и несловенских највише, и сад да ли има ту нечега, да неко ради са те стране, то Бог знаде и он ће одредити. Не можемо ми то мерити, јер ако почнемо мерити и ми ћемо пасти у заблуду па ћемо правити грешке с друге стране. Али, ако то предамо Богу, јер Бог је дао за то разум и мудрост. Кажу змија прво чува главу – живот прво чува, јер све друго може да се надомести. Тако и ми, морамо да чувамо не само главу, него душу своју, образ свој. Али, на жалост, многи су данас силници, моћници који не знају ни за савест ни за душу своју. Они кажу ,,ја се не борим за Царство Небеско, него за земаљско, за тело, за ово, за оно“. Не осећају ни Бога, ни духовни свет, ни у себи ни око себе, и онда мисле да могу да раде шта хоће, али ће видети. Историја је показала другачије кроз векове у свим народима. И у свим нараштајима је показала другчије. И пре Римског царства и после Римског царства, где су завршили своје животе, нису се прославили, него су се сурвали до пакла и обрукали су се својим делима нечистим. Зато не треба се бојимо, наше је да живимо часно, по Божјем закону да се увек окрећемо Богу, да би се Бог окренуо према нама. Бог је милостив и нека има десет праведника у једном народу, Он може да помилује тај народ због тих десет. А ми имамо Светог Саву, имамо Светог Симеона, Немањића светитеља седамдесет, осамдесет, имамо и владику Николаја, и оца Јустина и данас двојицу из Америке црква их канонизира и ко зна колико мученика, који су мученички страдали, због вере своје и због имена свога, а не због безакоња. Узмите и Јасеновац, и Косово и ван Косова, и овде до данашњега дана. То сам Бог зна. А ми увек морамо водити рачуна да Бога не вређамо, да се Богу обраћамо и да се трудимо да живимо и часно и поштено, помажући и себе и друга поред себе.

И Косово је нама дато у своје време, каже ова старина отац Јован. -Е сад колико смо ми заслужни за Косово или нисмо, то Бог знаде. Може непријатељ да дође и да захтева нешто као што данас раде силни, моћници многи, баце око на наш народ, на нашу веру, на нашу имовину и све што имамо ми и да нас срозају прво морално, јер сматрају ако они објаве да смо ми нико и ништа да смо демонизовани, да то мора тако и бити. Па говорили су Јевреји то за Господа толико пута, па он је васкрсао и вазнео се на Небо четрдесети дан и казао нама ,,где сам ја ту ће бити и слуга мој, идем да припремим место“. Не могу силе људске стати Богу на пут, не треба много да се са те стране бојимо и боримо и да нешто планирамо ван Бога, него са Божјом љубављу и милошћу и ако будемо тако Бог ће нас увек сачувати и одржати и доће све на своје место.

Извор: Православие.ру
Advertisements