Многи сматрају да се деца рађају готово као анђели. Утолико веће и бива наше чуђење када код њих видимо пројављивање насилничког понашања. О томе одакле потиче дечје насиље, и како се с њим борити, своје виђење износе свештеници Димитрије Смирнов, Валерије Духањин и Сергије Бјелобородов, као и многодетна мајка Наталија Јалтанска и православни психолог Људмила Јермакова.

„Када је средина агресивна, дечија психа се ломи“

Свештеник Валерије Духањин

Свештеник Валерије Духањин, магистар теологије, проректор Никољско-Угрешке Богословије:- Узевши у обзир нашу свакодневицу, морамо констатовати да агресију ствара агресија. Знам да је дечак кога су стално малтретирала старија браћа, у школи почео насилно да се односи према другој деци. Он је само ископирао модел понашања старијих. Умногоме је ово пресудни фактор: када је средина агресивна, дечија психа се једноставно ломи. То често бива изазвано и од стране родитеља, који међусобно разговарају оштро, повишеним тоном и на децу искаљују своју нетрпељивост, на шта деца одговарају озлојеђеношћу.

Стога се мени лично чини да је дечија агресија углавном резултат недостатка топлине. Дете није добило љубав, није се загрејало и почиње унапред да доживљава свет који га окружује као непријатељски. Оно као јеж пушта бодље и повређује оне који се налазе у његовој непосредној близини, због тога што је навикло да осећа отуђеност и хладноћу спољашње средине.

Сада су деца у великој мери емотивно запостављена и поклања им се мало пажње. Жене рођење деце доживљавају не као главни циљ у животу, и не као њихово основно призвање. Децу би као требало имати, али су она негде у другом плану. За мушкарце, који су све време заузети послом, деца такође постају нешто попут живих играчака. Они могу са њима да се играју, да се разоноде, али ретко ко од њих ће озбиљно да се бави њиховим васпитањем науштрб себе и свог комфора. Због тога дете у породици добија недовољно пажње, врло брзо одлази у свет виртуелних игара, које су пуне крвопролића и уништавања, или гледа цртане филмове у којима су присутни грубост и агресија. Па како онда он сам да се понаша?

Ако то погледамо са дубљих, богословских аспеката, видећемо утицај греха на децу. Треба имати на уму да смо сви ми наследили палу природу – деца се рађају са њом, и зато се већ у детињству, када дете још и није толико одговорно за своје поступке, у његовој природи ипак пројављује нешто греховно, било непослушност, самовоља или негодовање.

Код преподобног Варсануфија Оптинског налазимо једну, у одређеном смислу, врло упечатљиву причу: „Видим ти ја једном у сну пакао и паклене муке. Спазих тамо малу девојчицу, између пет и седам година, и упитах је: „Како си ти доспела овамо?“ И размишљам: „Какве то грехове може имати ово детенце, када је оно још сасвим мало?“ А она ме гледа и каже: „Ја сам овде због прљавих мисли.“ Након тога упутих се ка свом духовнику и упитах га: „Да ли је то могуће?“ Он ми одговори: „Да, половину пакла чине дечица.“

Ја бих лично заиста желео да ово виђење, дато у сну, буде само упозорење, а не фактичко стање. Али често смо сведоци да човек већ и у најранијој младости почиње са греховима мржње, гнева и агресивности. Грех – то је увек агресија. То је слабост наше природе. Међутим, упрљаност душе бива изазвана умногоме од стране агресивне спољашње средине, која њу повећава уместо да је исправља.

Шта да чине одрасли када се сусретну с агресивношћу међу децом? Ако се она испољава на дрзак начин, онда то, наравно, треба пресецати. Дете треба да осећа да свако зло резултира поразом. Но ипак, најважнија ствар је да се сами не препустимо агресивности, да се њоме не заразимо и да не почнемо тако реаговати на друге људе. Ватра се ватром не гаси. Ако ћемо право, ђаво никакав други циљ нема, осим да посеје у људима узајамну мржњу. Морамо се учити то да прекидамо.

Сећам се како је за време рата у Чеченији до наших војника доспео један рањени чеченски тинејџер. Они су њега сместили у пољску војну болницу, где га је брижљиво неговала добра медицинска сестра. Младић је све време псовао и у гневу говорио да ће кад одрасте клати Русе. Медицинска сестра га је питала: „Да ли ћеш и мене заклати?“ Младић, који беше од ње добио толико помоћи, није очекивао такво питање, па рече: „Не, тебе нећу“. И престаде да псује. То јест, често се иза спољашње горчине скрива топла, рањива и нежна душа.

У скривеним дубинама душе увек постоји чежња за неукаљаном добротом, чистим односом према ближњем и за искреном љубављу. И то се у човеку буди од нечије љубави.

Једном су мог познаника историчара позвали да предаје у школи интернатског типа за проблематичну децу. Будући по природи добар и учтив човек, он поче мирно да држи свој час. Али деца на то одреаговаше подсмехом, збијањем шале и гласним смехом, и фактички му упропастише предавање. Након часа професор се моментално упути ка директору и рече му да одлази. Није он осећао никакву злобу према деци, већ једноставно није желео да остане у таквој атмосфери. Директор га једва умоли да остане макар још неко време, објашњавајући му: „Код нас нико не жели да ради“. Следећи пут кад је професор дошао на час десило се чудо: он угледа на столу земичку и врућ чај, а деца му рекоше: „То је за Вас. Бојали смо се да више нећете доћи“. Од тог тренутка међу њима се развише најблискији односи. Деца су осећала како се он према њима односи. На следећем часу он им је образлажући задату тему показивао уметнички историјски филм, а затим су га заједно коментарисали. Резултати његовог доброг односа били су такви, да је један од његових ученика доцније уписао богословију и постао свештеник.

Последње што бих желео да кажем јесте да насупрот греху стоји благодат. Виђао сам разне школе, и, ма колико неко критиковао православне гимназије да имају мана, могу рећи, да у њима влада сасвим нека друга атмосфера. Тамо где људи искрено верују у Бога, где се моле, кају за своје грехе и труде да живе у складу са Божијим заповестима, деца су смиренија и мање је повода за пројављивање дечије агресије. На таквим местима она се гаси уместо да се провоцира. Божија благодат доноси мир души, и то се итекако преноси на друге, посебно на децу. Стога, дакле, свој однос са децом треба изграђивати посредством изградње самога себе и посредством стицања благодати Божије.

„Ако дете поседује сва материјална добра, а родитељске љубави нема, оно је дубоко несрећно“

Протојереј Димитрије СмирновПротојереј Димитрије Смирнов, шеф Патријарашке комисије за питања породице, заштите материнства и детињства:

– Мало дете брзо расте. Ако је оно без оца, тј. ако има само мајку, онда је она принуђена да ради. Због тога она долази у ситуацију да своје дете упише у вртић. Ја сам као дете много времена провео у вртићу. Дешавало се чак да одем у понедељак ујутру и вратим се тек у петак увече. Виђао сам родитеље свега два дана у недељи. Још сам тада, када ми је било четири године, обећао себи да своју децу никад нећу дати у вртић, јер не могу замислити неприродније стање за дете од тог. Зашто кажем неприродније? Зато што у породици са пуно деце нема деце истог узраста (осим ако то нису близанци), те се стога између старије и млађе деце у оваквим породицама изграђују посебни односи.

Деца која су подељена по узрасним групама брзо се претварају у чопор вукова, где главну реч воде они најневаспитанији и најподлији. То ломи психу деце, и она постају агресивна и насилна. Ја, као човек који је године провео у вртићу и по дечијим камповима, савршено знам како се тамо дете осећа. Ако сањам нешто из детињства, будим се обливен хладним знојем. У камповима је било потребно све време борити се за опстанак себе као биолошког организма. Ја сам у летњи камп увек одлазио са ножем, који сам паковао на дно кофера. Нисам га користио, али сам ипак плашио оне који су покушавали да ми учине неку непријатност. Јер често се дешавало да осморица крену на једног.

Како се васпитавају деца лишена родитељске пажње? Она су препуштена сама себи. Њих васпитава улица, а сада и разне направе у којима су присутне најразличитије гадости које код њих провоцирају агресију.

Имати једно дете залог је несреће. Човек који је одрастао у породици без оца – дубоко је несрећан. Ми улажемо вансебне напоре, укључујући ту и оне материјалне природе, да превазиђемо тај губитак, али, свеједно, свако дете дубоко болује што нема породицу. Свест о томе да оно има мајку, оца или макар баку, веома много значи. Та патња исушује његов ум и његове способности. Нека деца губе и способност осмехивања. Да би она почела поново да се осмехују, потребно је провести године и дати им сву своју љубав и нежност. Чак и ако дете поседује сва материјална добра, а родитељске љубави нема, оно је дубоко несрећно. Ништа не може да замени родитељску љубав и нежност.

Многи парови после развода говоре како су остали у одличним односима. Али коме су потребни ваши односи? Детету је потребна породица. Њему је потребан отац, због тога што је он главни васпитач, главни хранитељ и главни ауторитет породице.

„Односе између супружника дете осећа још у мајчиној утроби“

Свештеник Сергије Бјелобородов, клирик храма великомученика и исцелитеља Пантелејмона при централној клиничкој болници № 1 ОАО „РЖД“:

– Зло, мржња, као и доброта, нежност и љубав, долазе од родитеља. Каква ће бити деца, зависи од родитеља, који живећи заједно, или воле један другог, или се, обрнуто, стално свађају. Односе између супружника дете осећа и упија још у мајчиној утроби.

Погрешно је мислити да дете, док седи на поду и игра се са својим играчкама, не разуме кад се његови родитељи свађају. У ствари, у тим тренуцима малишан све одлично разуме и упија све оно негативно и све оно што је добро, зависно од тога шта чује. Често се догађа да деца понављају за родитељима оно што их они уопште нису учили. А родитељи се диве. Дете је једном нешто чуло и запамтило за цео живот. Стога, 70-80 % информација долази од родитеља, а остале дете добија путем комуникације у вртићу, школи и на улици.

Физичким кажњавањем и ружним речима, нарочито ако се то ради у стању разјарености, ништа се не постиже. Са дечијом агресијом треба се борити личним примером: ово укључује и односе између брачних другова, и начин на који родитељи комуницирају са другим људима.

„Ако се са грехом не борите, онда се он шири“

Василије и Наталија ЈалтанскиНаталија Јалтанска, мајка деветоро деце:

– Да, у свету постоје добро и зло. Зло се бори са добром, а поље на ком се одвија битка јесу срца људи. Самим тим и деце.

У тој бесконачној теми желела бих да издвојим два момента.

Неопходно је ту направити разлику где је агресија, а где слаба дечија воља и немогућност управљања сопственим емоцијама.

Први моменат: дете – то је мали човек. Личност још није формирана. Недостатак животног искуства значајно утиче на мотиве понашања. Деца често раде ствари, чије дубљи смисао уопште није као код одрасле особе. Дете не зна да ће, ако човека ударимо, њега то болети. Њега никада нису тукли. Или, обрнуто, њега су вербално напали, он је побеснео, узвратио им, а супротна страна је задобила потрес мозга. То обично тако и бива. Али то није агресија већ слаба воља, неспособност управљања својим темпераментом и недостатак страха од последица.

Други моменат. Млади нараштај није тако давно компензовао недостатак сопствених душевних немира на примерима лепе књижевности. Данашња деца мало читају, али зато много играју електронске игре. А у дигиталном свету је све просто. Ти си јунака игрице размазао по зиду – он се отресао и потрчао даље. Њега не боли, и он није остао богаљ. Ето тако изгледа негативно искуство.

Дете одраста у грехом упрљаном свету. Ако се не борите са грехом, онда се он шири као баобаби на Планети Малог Принца и изражава у поступцима. Ово важи како за децу, тако и за одрасле. То што отприлике до седам година дете свесно не греши, у мени не буди сумње. Тако нас и наша Црква учи. Али, наравно, постоје трачци – како свесне борбе, тако и свесног пада.

Како се борити? Па лепо. Наравно, ми нашој деци нећемо стварати лажне патње у којима, као што је познато, душа расте. Али се око нас по Божијем допуштењу толико тога дешава! Треба разговарати, расправљати и преживљавати са децом оно што им се дешава. Треба помагати онима који пате: молитвом, играчком, писмом, посетом. Треба читати заједно и расправљати о добрим књигама. Треба истиснути електронски свет из живота, а понекад га и ограничити јер у одређеном узрасту деца неких ствари не могу да се одрекну. Треба вежбати вољу. На пример, кроз спорт.

Савремено дете се рано лишава мајчинске заштите и почиње да пушта “трње”

Људмила Фјодоровна ЈермаковаЉудмила Фјодоровна Јермакова, православни психолог:

– Ако је раније пројављивање дечије агресије било ретка појава, онда то у последње време, нажалост, постаје нова статистичка „норма“. Томе доприносе одређени фактори савременог живота.

1. Деца се сувише рано одвајају од мајке и уводе у систем друштвене бриге о детету: јасле, вртиће или добију дадиљу, међу којима има много савесних људи, али су детету најпотребније мајчина топлина, љубав и заштита. Савремено дете веома се рано лишава мајчинске заштите и почиње да пушта „трње“, које га не само штити већ му и помаже да „добије своје“. Нико га не учи да прави компромисе, па му се агресивно понашање чини као много успешније.

2. Способности налажења компромиса, флексибилности и попустљивости може се научити такође само у породици, пре свега од мајке. Међутим, данашње мајке, заваране митом о „једнакости“ између мушкараца и жена, потпуно заборављају на њихове функционалне разлике. Ми у свом развоју одавно идемо у супротном правцу и већ смо смо се примакли Опариновој „првобитној супи“ – не у биолошком, него у социјалном смислу – у којем су мушкарци, жене, одрасли и деца присутни, али имају мало везе једни са другима и лоше су функционално профилисани.

3. Деца живе у изузетно агресивном окружењу. Више од 80% породица се разводи, а то је праћено тешким конфликтима и скандалима. Радио, телевизија, интернет, новине, часописи преплављени су криминалним садржајима. Родитељи се слабо труде да своју децу заштите од тога.

4. Родитељи су непажљиви према првим манифестацијама агресивности код мале деце, чиме је само јачају.

5. Верујући људи се све чешће питају: „Да ли може првородни грех постати узрок дечије агресивности?“ Архимандрит Рафаил (Карелин) у чланку „Смртна казна над нерођенима“, пише: „Доказано је да деца од својих родитеља наслеђују, не само физичке карактеристике већ и одређена душевна својства. Емоционални живот родитеља одражава се у наслеђивању и пресликава се, у облику предиспозиција, на њихову децу. Родитељи који су се одлучили на убиство свог детета су већ у свој генетски фонд унели склоност ка убиству, која ће оптеретити психу будуће деце. Понекад се пак душевно својство не преноси директно, већ кроз генерације. Стога су родитељи који су се одлучили на убиство свог детета починили злочин, не само пред њим већ и пред оном децом коју су оставили у животу. Родитељи који су пренели на своју децу потенцијал агресивног понашања и подсвесног стремљења ка убиству, често и сами постају жртве насиља своје деце и чуде се: откуд, по њиховом мишљењу, таква неправда?“

А пошто се чедоморство код нас не зауставља, самим тим расте и дечија агресивност.

Како родитељи и наставници да се боре са дечијим насиљем? Пре свега, потребно је вратити жену у породицу, на место вољене жене, брижне мајке и чуварке породичног огњишта, које њој законски припада. Најбоља каријера једне жене јесу здрава деца и јака породица. Само је у складној породици могуће подићи добру децу. Али, то је тешко. Много је лакше и занимљивије, како изгледа, посветити се послу и „самореализацији“. Међутим, „на две столице се не може седети“ и увек ће постојати могућност избора. И што чешће жена буде изабирала децу, мање ћемо имати агресивне деце.

Ана Јерахтина

Превод са руског: Наташа Јефтић

Извор: Православие.ру

Advertisements