Румија 4 Већ од првог дана њене обнове, на цркву су се обрушили силном мржњом, коју у себи има само богоборна душа, поручио је Пламенац

Подбодени десетогодишњицом мученичког живота храма Свете Тројице, Црном Гором ових дана сквиче демони насељени у душама богобораца, насукани на Румијску цркву као набодени на глогов колац, а модерни црногорски гонитељи Цркве прогоне је, називају је погрдним именима, импутирају јој свакојаке неистине и траже њену главу, оцијенио је барски парох Јован Пламенац. Уочи 31. јула – 10. годишњице од обнове цркве на Румији, Пламенац напомиње да храм Свете Тројице није пореметио вјерски склад међу барским житељима, те да је на обновљени објекат обрушена мржња.

– Обновљена црква Свете Тројице на Румији људима у Црној Гори, којима је богоборна идеологија одузела духовни вид, засметала је као што штакорима засмета сунчева свјетлост. И већ од првог њеног дана обрушили су се на њу силном мржњом, коју у себи има само богоборна душа. Као што су својевремно Диоклецијан, Максимилијан и други гонитељи Цркве стављали хришћане на муке, светог Ђорђа, светог Димитрија и многе друге које кроз вјекове слави читав хришћански свијет, тако ови модерни црногорски гонитељи Цркве прогоне Румијску цркву – називају је погрдним именима, импутирају јој свакојаке неистине, траже њену главу. Као када су пред Кајафу, и пред Пилата, довели лажне свједоке да би осудили Исуса Христа, тако након обнове Румијске цркве изводе лажне свједоке који тврде да је она пореметила барски међувјерски склад, да у Румијској литији након њене обнове не учествују муслимани и римокатолици. То раде без иједног доказа, без податка колико је муслимана и римокатолика учествовало у Тројчинданској литији прије обнове Румијске цркве, а колико након њене обнове. Штавише, ниједном нијесу дошли на Тројчинданску литију, да виде шта се ту догађа – рекао је Пламенац за „Дан“.

Овдашњи народ који, како каже, прима здраво за готово лаж да је црква учинила да у Тројчинданској литији више не учествују римокатолици и муслимани, „као из туђе главе, као да нема сопствени мозак, подбоден свакојаком несојлуку склоним медијима“, као некадашња свјетина која је, када јој је Понтије Пилат показао Исуса Христа и упитао да ли да га пусти, јер на њему не налази кривице, викала да га разапну, ових 10 година живота тражи распеће обновљеног храма.

Оваплоћење наде вјерника

Пламенац наводи да је Црква Свете Тројице на Румији оваплоћење наде многих генерација житеља Бара и његове околине да ће се црква на румијски врх кад-тад вратити.

– Њени метални зидови надојени су љубављу и вјером тог народа, али и сваком грашком њиховог зноја искапалог док су у литији износили по камен. У међувремену, богоборна идеологија, попут куге, захватила је овај народ и многима изокренула свијест. Након Другог свјетског рата, када је та идеологија зацарила овим просторима, власти су забраниле румијску литију. Обновио ју је 90-их година тадашњи барски парох протојереј Богић Фемић. У Румијску литију вратили су се многи православни житељи Бара и његове околине, али и понеки рикоматолик и муслиман – указује Пламенац.

– На тој лажи, уздижући је до бесмисла да је обновљена Румијска црква угрозила црногорску државну самобитност и црногорски национални идентитет, притом кукавички набијајући нос у пијесак пред промоцијом „Велике Албаније“ пред њом и по њој исписаним графитима „Ово је Албанија“ и другим, који су њене ране, узгојена је расправа о њој у Европском парламенту, безброј расправа у црногорском Парламенту, безброј пута у медијима изливена мржња, али и проглашено и законом заштићено нематеријално културно добро „Култ Светог Владимира“. Свима им је поента била – Румијску цркву неопходно је порушити, или барем измјестити. Румијска црква већ десет година живи уз ту лаж и њене посљедице. С друге стране, све вријеме она је обавијена љубављу и поштовањем оних који се нијесу упрегли у актуелно црногорско богоборство – истакао је Пламенац.

Он истиче да је црква Свете Тројице на Румији бисер православља и да је у ових десет година била раздјелница добра и зла у Црној Гори.

Присјећајући се 31. јула 2005. године, дана освећења обновљене цркве, на румијском врху се, како наводи Пламенац, сабрало преко хиљаду људи, наводећи да их је „сабрала скупштинска и медијска хајка на тек обновљену црквицу Свете Тројице, коју су освештали митрополит Амфилохије и епископ захумско-херцеговачки Григорије“. Напомиње да је у јуну те године црква хеликоптером изнијета са ливаде на којој је данас Саборни храм Светог Јована Владимира у Бару на врх Румије.

– Све је почело само мало раније. Баранин Мило Драговић био је у Хиландару на Светој гори, сањао је цркву на Румији и свој сан испричао хиландарским монасима који су му благословили да од митрополита Амфилохија затражи благослов за градњу цркве од метала. Пројекат цркве урадио је инжењер Мијо Лекић и црква је изграђена за само 12 дана. Од тада па до данас обновљена Румијска црква проживјела је мало лијепих дана. Таквим се могу назвати они дани у којима је у њој приношена служба Богу, када су се на литургије у њој служене окупљали добронамјерни људи. Ево десет година на Тројчиндан Литургија у цркви Свете Тројице на Румији служи се поред крста којег је у рукама држао свети Јован Владимир када је убијен у Преспи. Више од четири године у њој је Литургија служена безмало сваког мјесеца, и по жеги и по снијегу – истиче он.

Јубилеј

Поводом 10. годишњице од обнове Румијске цркве, сјутра ће у њој бити одслужена литургија. Како је казао Пламенац, организован је превоз испред Саборног храма Светог Јована Владимира у Бару и креће се у 7 сати.

Пламенац наводи да је вјековима вјерни народ Бара и његове околине у Тројчинданској литији ишао на врх Румије за крстом светог Јована Владимира, којег, како подсјећа, чува микулићка породица Андровић.

– Литија је првобитно ишла од манастира Пречисте крајинске, а касније, као и данас, од цркве Светог Николе у Микулићима. Сваки човјек у литији износио је по камен на румијски врх, са надом и вјером, која је преношена из генерације у генерацију, да ће се онда када се сакупи довољно камења црква која је због гријеха одатле одлетјела, вратити, да ће долетјети – објашњава Пламенац.

Временом су, како наводи, разни окупатори освајали ову територију и домицилном народу наметали своју религију.

– Тако је један дио овдашњег народа отпао од православља и примио римокатолицизам или ислам. Али, одступањем од вјере прађедовске нијесу се одрекли надања својих предака да ће се црква једног дана вратити на врх Румије и наставили су да у Тројчинданској литији износе по камен као свој прилог остварењу те наде – истиче он.

Ана Топаловић

Извор: Дан

Advertisements