Румија 3 Десет година живота обновљене румијске цркве упечатљиво говоре о земаљској жртви хришћана, о њиховом страдању Бога ради. Румијска црква је црква мученица. Али, она сведочи Христа као што су га посведочили Свети Димитрије, Свети Ђорђе и многи други његови мученици. Што год у будућности да буде, румијска црква је свевремена, славна у красоти Бога животодавца, којем је и посвећена.

Овим речима дочекује нас барски парох Јован Пламенац у освит јубилеја десет година од освећења Црке Свете Тројице на Румији, која је испунила древно пророчанство да ће са неба долетети на свој прастари темељ. И откако се ушанчила горе међу облацима, не шибају је само олује и мећаве, већ и нељуди.

– Она припада Митрополији црногорско-приморској и да није толико зле намере у Црној Гори, прича о њој ту би се завршавала. Међутим, из нецрквених разлога, људи који не само да су нецрквни него се показују као богоборци, јер им је свест у габаритима богоборне идеологије која је овдашњем народу наметнута након Другог светског рата, о румијској црки у црногорском парламенту и у медијима, крајње произвољно, супротно чињеницама, говоре као о реметилачком фактору барске међуверске идиле, чак и као фактору угрожавања независности црногорске државе и црногорског националног идентитета, каже отац Јован.

Чини се, од када је слетела на Румију, црква је постала дежурни кривац за све црногорске државне проблеме. До ње су се пентрали чак и вандали који су је на тој ветрометини скрнавили!

– Црногорска власт је румијску цркву већ од њене обнове користила као средство, као алатку за владање. Кад год им је било „густо“, актуелизовали су „питање“ Цркве Свете Тројице. Имају они за те послове људе које, кад процене да им је то од користи, пусте као Куче са ланца и напујдају на румијску цркву. Имају и своје људе у медијима који то режање и лавеж расеју Црном Гором. Румијска црква им је „зицер“ у спровођењу технике владања. Румијску цркву су исписивали графитима албанског националистичког садржаја, лупали по њој камењем, обијали је (притом су узели само метални крст са „4 С“, док новац који је био на икони нису). Знајући марифетлуке власти, не мора да значи да су то радили Албанци. Можда јесу, нахушкани од те исте власти. Ишли смо на Румију и по жеги и по великом снегу. Румијска црква је многима у Бару, али и у Црној Гори, постала најближи род. Замислите какав је то осећај у човеку када оде код оца, или код брата, и нађе га изудараног камењем.

Са камењем су стигле и поруке режима да цркву треба уклонити, након чега је митрополит Амфилохије проклео онога ко то учини.

– Митрополит Амфилохије урадио је оно што је много пута урадио Свети Петар Цетињски: „бацио“ је клетву на неразумнике. То је Свети Петар чинио да би сузбио честа међусобна убиства Црногораца и сачувао их од страшног греха братоубиства, а митрополит Амфилохије да би запенушале јуноше и њихове менторе сачувао од греха рушења цркве.

Мир су често нарушавале приче да црква на Румији нарушава међуверски склад.

– Ту тврдњу су изрекли напамет, без и једног доказа, без икаквог егзатног показатеља колико је римокатолика и муслимана било у Тројчинданској литији пре обнове Цркве Свете Тројице, а колико после. Штавише, ниједном нису дошли у Тројчинданску литију, да виде шта се ту догађа. На тој лажи узгојене су расправа о румијској цркви у Европском парламенту, црногорском безброј пута у медијима изливена мржња, али и проглашено и законом заштићено нематеријално културно добро „Култ Светог Владимира“. Свима им је поента била румијску цркву неопходно је порушити, или барем изместити.

Велиша Кадић

Извор: Новости

Advertisements