Успење Пресвете Богородице

Успенски пост води поријекло још из древних хришћанских времена. У бесједи Лава Великог, изговореној око 450. године, јасно се указује на Успенски пост. Тамо се каже: „Црквени постови у току године распоређени су тако што је за сваки прописано посебно правило уздржања. Прољеће има прољећни пост у току Четрдесетнице, љето – љетњи пост по Педесетници (Петровски пост), јесен – јесењи пост у седмом мјесецу (успенски пост), а зима – зимски пост (Божићни).

Свети Симеон Солунски пише да је „…пост у току августа (Успенски) уведен у част Матере Слова Божијег, Која је, сазнавши  унапријед за Своје упокојење, а будући да се увјек за нас подвизивала и постила, иако као света и непорочна није имала потребе за постом, почела нарочито усрдно да се моли, припремајући се за прелазак из овог у будући живот у сусрет са Својим Сином, а нашим и њеним Богом Исусом Христом. Зато  смо и ми дужни да постимо Упсенски или Великогоспојински пост, Њу подржавајуци и Њено житије, и молеђи Је да се неуморно моли за нас. Неки, пак, кажу да је овај пост настао поводом два празника, и то Преобажења и Успења. И ја такође сматрам неопходним чувањем успомене на та два празника, прву успомену као успомену на празник који нам даје освећење и другу као успомену на (Богородичино) умилостивљење и зузимање за нас…“.

Успенски пост је, коначно, установљен на Константинопољском сабору 1166. године, којим је предсједавао патријарх Лука. Тада је било потврђено, да сви православни Хришћани, сагласно древним уставима, треба да поштују Богородични пост од 1-15 августа по црквеном календару. О овом сабору Теодор Валсамон пише: „Неки су били у недоумици  о дужини трајања Усепенског и Божићног поста. Том приликом  пратријарх је потврдио да, упркос томе што дани трајања ових постова нису писмено нигдје означени, принуђени смо да слиједимо неписано црквено Предање према коме треба постити од првог дана августа и од четрнастеог дана новембра (по црквеном календару)“.