stav91682015Нема те српске невоље (ако је персонална, посебно) у коју Србин може да упадне, а у којој нека наша српска браћа неће сеирити. Још ако Србинова невоља мирише на Мила

Овако је било. Била је ноћ, у ствари доба када већ уморни дан пред долазећим мјесецом, неумитно посустаје. Ја и свештеник Велибор Џомић кренули смо према мору. Он, само што је стигао.

Њему сам препустио волан. Тишина у аутомобилу. На њу се калемио густи дим из кубанске цигаре. Ја пушио, као и обично. А Велибор, необично, возио мало брже.

Полако, казах ја њему. Па још казах и ово: хоћеш ли да настрадамо па да се неки на таман сеире?! Знам и ко би, каза мени Џомић. Не мислим на те, казах сад ја њему, након што је он казао мени ово прије.

Него, изусти Велибор додајући брзину. На неке, бре (убацих ја ово ‘бре’ у разговор да атмосфера у задимљеној унутрашњости аутомобила који је јурио према престоници буде српскија) што као политичари представљају српски народ.

Ту Велибор од шока умало изгуби контролу. Над воланом.

Немој да нас обурдаш, казах ја њему, усплахиреношћу обузет. И још додах: ти си задужен испред српских тајних служби да обурдаш Црну Гору. А не самог себе. И мене, науспут.

Заузда он аутомобил, стаде поред пута. Или није. Није, није, наставио је. Шокиран, видјех да вози и пита на кога ја то мислим. Љут. Такох га у Србе нам.

На неке посланике из Скупштине. Србе. Изговорих, а погледујем испод ока како ће да реагује. Они су, наставих ја, пошто Велибор није реаговао, задужени да увијек, кад је Србин у невољи, а учини им се да му је Мило при руци, све ураде како Србину спаса било не би. Сјети се, брате Велиборе, како су се ти исти и још нека српска браћа, када сам ја био жив, а још више мртав од ових других, што су те као предсједника четничко-љотићевско-недићевске Владе у сјенци, у Црној Гори, изагнали из ње, бацили на мене. Па ме онако људски и српски, како само ми умијемо, пљували. А је сванула зора. Српска.

Мораш то да ми објасниш, прави се немушт Велибор.

Иначе, кренули смо на једну пријатељску свечаност према једном рибљем ресторану у Бигову. До којег још нијесмо стигли. Написаћу кад будемо дошли. Само мало стрпљења.

Објаснићу ти то овако: нема те српске невоље (ако је персонална, посебно) у коју Србин може да упадне, а у којој нека наша српска браћа неће сеирити. Још ако Србинова невоља мирише на Мила. И нема већег пљувања од неке браће, ако се брат Србин избави, а избављење опет, по њима, мирише на Мила. Зар нијесам ја, драги мој Велиборе, љубавио са Милом? И таман да завршим реченицу, Велибор скочи по српски:

Ти љубавио са њим?

Ма не разумијеш, прекидох га. Хтио сам да кажем како су ме сахрањивали неки моји Срби када смо нас двојица љубавили, знаш већ са којом. Бранили су је, наставих ја, из петних српских жила. Као да је родом из Тополе. Па до Равне горе.

Хоће свештеник да ме прекине, али у мени већ прорадила чувена српска крвца. Не дам и наставих:

Сада те као српског попа, додуше убаченог агента српске УДБЕ, псују као љубимца ДПС-а. И Мила. И вратили би те у Србију. Прије Ранка. Молећи Бога да се отуда никада не вратиш.

Ћути свештеник. Глади српску браду (која није као остале, некако је финија, мекша) и гледа одсутно ка пучини која се назире у мраку. Сад смо већ близу ресторана. Написаћу кад стигнемо. Ово зато што Срби обично не стигну, кад неђе крену.

А зашто је, побогу, адвокате, то тако? Зашто смо такви?

Таман да одговорим, стигосмо. Велибор угаси ауто. Изађе. Остаде ускраћен за одговор, као и ти, читаоче. Нијесам ја крив што смо стигли. И што Велибор изађе. Из Србије.

П.С. У ресторану, наш пријатељ Мијо, исконски Црногорац, изљуби свештеника Велибора Џомића и у знак добродошлице наручи оркестру српску пјесму. Болно нас, а нехатно, подсјети какви смо. Као што нас подсјетише и она двојица српских посланика. Из Пљеваља, па до равне Зете.

Зоран Пиперовић, адвокат

Извор: Дан

Advertisements