manastirostrog3-e1435007177307-720x375

Манастир Острог, смјештен у стијени на 900 метара надморске висине између Никшића и Подгорице, у Црној Гори, само у току љетних мјесеци: у јулу, августу и септембру, обиђе између 250 и 300.000 вјерника и посјетилаца, што га сврстава у највеће православно светиште, не само на подручју Балкана, него и цијеле Европе. Истовремено, само на дан светог Василија, који се светкује 12. маја у манастиру се у зависности од временских прилика и дана, односно да ли је у току радне седмице или је у питању викенд, окупи између 10 и 20.000 особа.

Колико се ради о важном светишту унутар Српске православне цркве СПЦ најбоље свједочи податак да је његов игуман – старјешина сам митрополит Црногорско-приморски Амфилохије.

Испред улаза у Горњи манастир Острог како се, иначе, назива дио у којем се налази централно мјесто цијелог локалитета – мошти светог Василија, новинари агенције Анадолија су затекли на стотине особа које у реду чекају да своје молбе пренесу светитељу и замоле га да им помогне. Мноштво је исписаних порука са жељама вјерника и посјетилаца које се остављају у манастиру.

Затекли су брачни пар Вујачић, Дејана из Котора, који је православац, и Петру поријеклом из Истре у Хрватској, католкињу. Са њима је мали син Никола, којег су зажељели када су прошлог пута походили манастир Острог. То што су различите вјере православне и католичке брачном пару Вујачић нимало не смета, јер прича се да долазе људи свих вјероисповијести и муслимани, протестанти…

„Дошли смо да се помолимо за наше здравље, за наше породице да буде добро, и да смо напредни. Неколико пута сам долазио ту, а претпрошле године први пу са супругом. Помолили смо се да имамо сина и испунила се жеља. Сада смо ту дошли да молимо за бар још једно. Дођу људи и католици и православни, и муслимани, разних вјероисповијести зато што су људи чули да има и урбане легенде и истините приче гдје се зна да је ту светац помогао људима који су се дошли помолити, искрено и од срца. Тако је ево и мени помогао. То је једна велика светиња и то се поштује“, рекао је Дејан Вујачић док је супруга Петра све потврдно одобрила.

Дејан је навео да је још од прије била нека прича да је беба са колијевком пала доле и колијевка се расула, а беба је остала у гранама спасена.

„Тако да људи могу да прочитају на интернету, да се боље информишу. Ово је слична светиња као Међугорје у БиХ“, наводи Дејан.

На повратку са мора у манастир Острог свратио је са породицом Душан Ћирковић из Братунца.

„Дошао сам да посјетим манастир. Први пут. Мени су прави дојмови невјероватни. Пожелио здравље, срећу, молио за моја покојна два пријатеља која сам изгубио. Чуо сам сам доста од нашег народа јер сам доста привржен цркви и православљу. Осјећам се духовно Србин и поносим се тиме. Велика ми је жеља била да дођем. Испунила ми се жеља да дођем овдје. Ко је прави вјерник, није битно која је вјера. Ја сам вјерник од срца нисам црквено, али помаже. Нисам никада гледао на вјеру. Увијек сам гледао ко је човјек. Има доста вјерника који зло употријебе код других нација“, наводи Душан.

На питање, зашто сузе, каже да су то радоснице.

„Пуно ми је срце свега. И задовољан сам својим животом“, казао је он.

Иначе, осим вјерника и посјетилаца у манастир Острог, којег називају и бисер не само Српске православне цркве него и Црне Горе, долазе и бројни политичари. Тако је ту био предсједник Црне Горе Филип Вујановић, а недавно и предсједник Македоније Гјорге Иванов.

Домаћин отац Сергије Рекић, јеромонах у манастиру Острог, наводи занимљивости овог светишта.

„Сигурно смо били на многим значајним културним мјестима, те мјестима природних љепота посјетили и видијели их једном и констатовали да је заиста лијепо. И та сатисфакција је довољна што сте били и видјели нешто. Међутим, код светог Василија, то је моје искуство било, да сам када сам дошао једанпут, послије сам долазио стално. Просто имаш потребу да дођеш. Обнови те његов благослов и човјеку унесе неки мир и снагу“, прича јеромонах Сергије.

Неријетко ћете срести, наводи, да долазе људи како из Русије тако из читавог свијета. Сретали су, каже, и обраћали су им се људи из цијелог свијета од Кине, Јапана, Кореје, Израела…

„Постоје разлика, али је ми не правимо јер ко ће судити човјеку и ко ће знати ко је дошао тражећи правде и славе Божије, а ко је дошао да се диви када смо ми сви људи. У сваком од нас је искра Божија и свако од нас може доћи као турист, а отићи као вјерник. То се никада не зна. Они који не знају о чему се радим ако су отворена срца и искрено желе они ће и као туристи примити благослов. И приме га. Наравно поред тога има и оних који долазе и више пута, који су дошли са нуждом и неком потребом“, наглашава јеромонах Сергије.

Истиче да се нужда или потреба огледа било психичким проблемом што је, наглашава, „у овом темпу и данашњем начину живота, једној неизвјесности и брзини готово свакодневица јер човјек се није спремио за овај цивилизацијски темпо који је просто наметнут свима нама, тако и за здравље физичко“.

„Људи долазе и помоле се и добијају утјеху и помоћ. Стижу нам свједочанства: неки долазе поново, неки пишу, неки позову, неки по пријатељима поруче. Многи не кажу, тек сазнам случајно. Дивна су свједочанства тих чудесних исцјељења људи. Дешавало се да сретнемо људе овдје у врло слабој кондицији и здравственом стању, а да се врате након пар мјесеци и не можемо их препознати – потпуно други човјек. Долазе вјерници, апсолутно смо отворени за сваког човјека, не ми, него светиња. Ми и да нећемо не би смо могли против светиње, јер ако је свети Василије отворен за то и сама светиња то не може нико да спријечи. Јер, не проиналазе утјеху и исцјељење они који су из православног него и из свих других вјера“, наводи јеромонах Сергије.

Бројна свједочанства исцјељења

Наводи једно од свједочанстава које је написала и потписала једна жена, католкиња из Босне и Херцеговине.

„Није могла да добије дијете, а то је било још у комунистичко вријеме. Дакле, она је имала проблем док вјера није била добордошла у друштву за разлику од сада хвала Богу. Она је жртвовала статус и посао: јавно је говорила да ће ићи код светог Василија да тражи помоћ јер је већ била неколико година у браку и није имала дјецу. Нисам хтјела да тражим боловање, а оде у светињу под видом да је болесна. Намјерно је рекла да иде тим поводом. Након што је то урадила, након девет мјесеци и два дана добила је првога сина. И њена мајка која је долазила са њом пошто је била још увијек млада добила је послије годину дана дијете“, прича отац Сергије и наглашава како о овоме постоји писмено свједочење.

О чуду које се десило једној 15-годишњој дјевојчици из Војводине такођер постоји свједочење. Она се, прича отац сергије, разбољела од тешког облика рака.

„Била је у тешком стању. Давали су јој лијекове само да ублаже боли, да хуманије сачека тај смртни час. Када је свештеник чуо за стање отишао је и помолио се. Кума је донијела књигу са свједочанствима светог Василија, дјевојчица је повјеровала и иако није била прије ни вјерујућа, затражила је помоћ. Послије молитве јој је било боље“, прича отац Сергије.

Када се устабилила, наводи, да може да се креће, дошла је у манастир.

„Када је ставила главу на груди светог Василија осјетила је да јој се вратила снага и да је исцијељена. Осјећала се као када је била здрава. Ноге су јој остале кост и кожа. Када су кренули за Војводину код Бијелог Поља, накнадно су ми јавили, погледала је ноге које су биле пуне меса, крви, мишића. Све се формирало“, наводи јеромонах.

Једно од личних свједочења које је веома упечатљиво и о којем се прича у манастиру Острог је случај жене обољеле од церебралне дјечије парализе. Отац Сергије Рекић био је, наводи, лични свједок исцјељења. Док је стајао испред цркве Ваведења, унијели су, каже, жену која још од времена док је била дијете није могла да хода због обољења. Наиме, због церебралне дјечије парализе ноге су јој остале неразвијене и повијене.

„Када је дошла имала је око 40 година. У својој скромности рекла је да је дошла да замоли и помоли се само да јој се смањи ниво бола који може да трпи. Замислите те скромности. Након два минута настала је вриска, јер треба силна енергија, ноге су јој се исправиле и она је на својим ногама изашла ријечима – ја ходам, ја ходам“, прича отац Сергије.

Отац Сергије Ракић, јеромонах пренио је и свједочење које му је лично пренио посљедњи предсједник Србије и Црне Горе Светозар Маровић, које је документовано. Маровић је испричао о исцјељењу супруге његовог пријатеља из Црне Горе који је био ожењен Францускињом и живио у Паризу.

„Жена му је имала тежак облик канцера грла. Већ је престала да може да гута чврсту храну већ је само употребљаваља пасирану и течну храну. Није било могуће да, јер су метастазе настале, очекивати исцјељење. Позвали су нашег митрополита Амфилохија да их прими. Митрополит је прочитао молитву и послије два сата већ је жена у ресторану наручила и јела рибу. Након неког краћег времена је била на свом радном мјесту потпуно здрава и љекари су то приписали као чудо. За медицину то није било могуће излијечити“, прича отац Сергије.

Као свједочанство чудотворних исцјељења на Острогу су и вериге (окови). Човјека који је био „сишао са ума“, у којем је било демонске природе, јер га је спопао зао дух, да вришти и галами, пошто га нису могли водити, довели су га силом до светитеља.

„Када је додирнуо мошти, зли дух га је напустио, а он се вратио кући. Вериге су свједочанство ослобођења. А, човјек се оженио и добио породицу“, прича отац Сергије.

Манастир светог Василија је познат захваљујући чудотворним мочима или моштима светог оца Василија. Свети отац Василије рођен је почетком 17. вијека, 1610. године и као млад је кренуо духовним животом. У његовом животопису пише да је он већ у раном дјетињству заволио молитиву, духовни живот, избјегавао животне прилике које би га одводиле од живога Бога, што је и наставио читавог свог живота да ради.

„Његов живот је прослављен као светитељ јер је он за свог земаљског живота потврдио многим чудима и прије него што је господ прославио његове свете мошти. Он је већ у народу био препознат као светитељ. Управо због свог светог живота. По његовом упокојењу он угодивши Богу трудечи се да живи онако како господње заповијести налажу, јер етика божанска није у супротности са људском, али је савршена која полази од заповиједи које је још пророк Мојсије добио прије Христа још 11 вијекова на гори Синају – Љубим господа Бога свом душом својом. Господ га је прославио и послије неколико година након његовог упокојења он се јавио монасима“, наводи отац Сергије.

О краљевом благу се није расправљало

Наводи да се јавио три пута: трећи пут у сновима и виђењу којем се, каже отац Сергије, „ријетко приступа реално као божанском, јер постоје разни начини: може се јавити чисто наша импресија да изазове наш сан, може бити од неке друге силе, не божанске изазвано“.

„Ријетко се дешава да господ сам или светитељи божији иницирају човјека да има некакав надахнут сан као што је било тим монасима. Они нису одмах реаговали, послије трећег сна он је кадећи игумана испустио жара из кадионице и окалио калеж игуману. То је био јасан знак да је озбиљна ствар и да је воља Божија и светог оца Василија да се његове свете мошти и тијело Богом прослављено извади из земље чему су и приступили након седмодневне молитве. Извадили су мошти из гроба, оне су замирисале, нарочитим благоуканим мирисом како се иначе пројавље било код икона или мошти“, прича отац Сергије.

Наводи да су мноштвом чудесних исцјељења тад на дан вађења, па онда током ових читавих 400 година она непрестано трајала, дешавала се, свједочила и „светог Василија и његову вјеру као Богом благословљену“.

На питање знају ли монаси ишта од приче која је годинама присутна у јавности да је након почетка Другог свјетског рата краљ Петар ИИ Карађорђевић, посљедњи југословенски монарх, 1941. године прије одласка у Грчку управо на Острогу гдје је требало бити ратно сједиште Краљевине Југославије оставио сандуке пуне злата отац Сергије Ракић, јеромонах каже како се о томе доста писало под насловима „Тајна острошког блага“.

„Знам засигурно што се тога тиче, нађене су три светиње – рука светог Јована крститеља, дио часног крста на којем је господ Христ разапет и икона Пресвете Богородице Филермосе. То су светиње непроцјењивога значаја. За ово друго не да желим избјечи нешто, већ стварно нисмо о томе расправљали нити ми је падало на памет“, поручио је отац Сергије Рекић, јеромонах манастира Острог.

Извор: Cafe del Montenegro Portal

Фото: Архива

Advertisements