Палмира Палмира је једно од најспектакуларнијих историјских градова на Блиском истоку и стоји на листи ”светског културног наслеђа” Унеска. Овај град-руина налази се покрај истоименог данашњег града у георграфској средини Сирије. Безумним разарањем античких старина у Палмири поништен је културни идентитет сиријског града. Недавно је разорен такозвани ”Баал-шамин-храм”, мањи храм у Палмири, који је био посебне лепоте са својим фантастичним стубовима, луковима и остатком боја старих преко 1200 година. То је тежак културни губитак, будући да је култ семитског бога Ваала био посебно развијен у Палмири и у окружењу Старог и Новог Завета био веома значајан.

Пре разарања ”Баал-шамин-храма” терористичка исламска милиција је одрубила главу јеном интернационално познатом археологу Халед ал-Асаду. Он је био археолог који је гигантску територију рушевина најбоље познавао. Ми доживљавамо оно што су својевремено талибани у Авганистану учинили са сататуама Буде – једноставно, дигли их динамитом у ваздух! Такво беснило не познаје никакво поштовање пред било чијим културним идентитетом. Само се један циљ – који оправдава сва средства – има остварити: Исламска Божја држава. Оваква теократска творевина треба да почива на рушевинама разорених културних предања које су друге религије изградиле. Сунитски терористи су у неким деловима Сирије и Ирака прогласили ”Калифат” и желе да насилно остваре исламско право. За њих су антички реликти израз кумира и идолопоклонства, и њихово разарање спада у ”чишћење незнабоштва”. Вест о разарању Палмире стиже само неколико дана након вести о усековању главе шефа-археолога античког локалитета Халед ал-Асада. Унеско је разарање храма у Палмири прогласило ратним злочином и његова директорка Ирина Бокова је изјавила за штампу да се ”виновници морају позвати на одговорност”.

Damnatio memoriae: Брисање идентитета

Један немачки историчар је овакво насиље назвао ”појачаном формом насиља над човечанством”.Терор и насиље над античким руинама, средњовековним црквама, шиитским џамијама и суфистичким ковчезима који се не поклапају са архаичним појимањем терористиче милиције, усмерени су дректно против људи чије је место у тим регионима незаменљиво. Екстремисти су још у лето 2014. дигли у ваздух шиитске и суфитске светиње у Мосулу, Тел Афару и Тикриту. Позната гробница пророка Јоне, кога и Јевреји и хришћани и муслимани прослављају, сравњен је са земљом. У фебруару ове године је у једном пропагандном видео снимку показано демолирање асирских статуа у музеју у Мосулу и на археолошком терену Ниниве. Следили су снимци о античком граду Нимруду, који је делимично булдожерима сравњен са земљом. Сада су екстремисти у Палмири уиштили више артефаката.

Оаза у пустињској степи

Палмира је настала у оази у пустињској степи која се данас простире од централне Сирије, источног Јордана, Саудијске Арабије преко западног Ирака. Само на појединим местима су извори воде. Оаза се развила у чвор између Истока и Запада кроз коју су путовали каравани на магарцима и камилама. Град је постао срце трговине између Месопотамије, Јемена и Анатолије.

Живот у оази изискује од људи посебне стратегије прилагођавања, те је умерен однос према ресурсима био саставни део плана за гарантовано преживљавање. Јавности је Палмира посебно добро позната још из античке ере. Из тог времена су добро очуване стазе и путеви са стубовима, позориште и више храмова, као и надалеко чувене гробне скулптуре и пластика.

Град Палмира је подигнут од 3. до 1. века пре Христа. Егзотични производи, као свила из Кине и зачини из Индије, могли су се у њему купити. Палмира је своји специјалним Know-how о путевима импорта био активно уплетен у трговачким експедицијама. Отуда није чудо што су неки римски цареви покушавали да Палмиру присаједине Римском царству. Цар Трајан је Палмиру учинио вазалом Рима 106.г. после Христа, цар Адријан 129.г. после Христа прогласио Палмиру слободним градом, да би му цар Каракала 212.г. после Христа дао статус colonia Romana са многим правима. Палмира је у сенци Рима доживела време свог кратког процвата, посебно у време чувене краљице Зиновије из Палмире, удовице Септима Одаината, која је град представљала као надрегионалну моћ. Под царем Аурелијаном дошло је до противудара. У кажњеничкој експедицији у години 272./273. после Христа Палмира је разорена, изгубивши и политички и комерцијални значај.

Мотивација у овој офанзиви разарања је само наизглед религиозна. Позадина овог ”чишћења” је не само драстично потирање религиозног идентитета другачије вере суфиста или шиита и утврђење безусловног, апсолутног монотеизма, и ништа не сме стајати на путу будућем хомогеном ”Калифату” и ништа не сме подсећати на време пре њега (tabula rasa).

Нису само ратне стране, владавина терора, већ и мафиотичке мреже ратних профитера на црој берзи које разарају културни регион и животну основу људи у Сирији. Опљачкани антиквитети су на црним берзама веома уносан посао.

Протођакон Зоран Андрић

Извор: СПЦ

Advertisements